MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI XII deo, Copyright © Borislav Pekić
VI RAZARANJE KNJIŽEVNOSTI
(MITA O UMETNOSTI)
Postavlja se, dakle, pitanje smisla
književnosti, pa i književnog poziva.
Ako je stvarnost privid, privid je i njena
umetnost. Književnost dakle ima smisla, koliko ga ima i svet kojim se bavi. Ako
taj svet nema smisla, ne može ga imati ni njegova umetnost. Ako ga ima, mi ga
ne znamo, pa mu umetnost ne može služiti, i opet je besmislena. Besmislena je,
dakle, u svakom slučaju.
Ali, to je paradoks koji se odnosi na njeno
ontološko značenje. Vratimo se antropološkom, jer, čak i da svet u celini nema
nikakvog smisla, iz toga ne sledi nužno da ga i čovek u njemu nema nikakvog. A
onda moramo bar po logičkoj analogiji priznati i neki smisao umetnost, čak i da
ga sam čovek nema.
Drugim rečima je to pitanje ima li smisla
točkić neke besmislene mašine?
I ima i nema.
Ima, jer bez njega mašina ne bi funkcionisala.
Nema, jer to funkcionisanje nema smisla. (Kao ni perpetum mobile, koji
ništa do sebe ne pokreće.)
No comments:
Post a Comment