MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI XII deo

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI XII deo, Copyright © Borislav Pekić

VI RAZARANJE KNJIŽEVNOSTI

(MITA O UMETNOSTI)

Postavlja se, dakle, pitanje smisla književnosti, pa i književnog poziva.

Ako je stvarnost privid, privid je i njena umetnost. Književnost dakle ima smisla, koliko ga ima i svet kojim se bavi. Ako taj svet nema smisla, ne može ga imati ni njegova umetnost. Ako ga ima, mi ga ne znamo, pa mu umetnost ne može služiti, i opet je besmislena. Besmislena je, dakle, u svakom slučaju.

Ali, to je paradoks koji se odnosi na njeno ontološko značenje. Vratimo se antropološkom, jer, čak i da svet u celini nema nikakvog smisla, iz toga ne sledi nužno da ga i čovek u njemu nema nikakvog. A onda moramo bar po logičkoj analogiji priznati i neki smisao umetnost, čak i da ga sam čovek nema.

Drugim rečima je to pitanje ima li smisla točkić neke besmislene mašine?

I ima i nema.

Ima, jer bez njega mašina ne bi funkcionisala. Nema, jer to funkcionisanje nema smisla. (Kao ni perpetum mobile, koji ništa do sebe ne pokreće.)