MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI XIII deo, Copyright © Borislav Pekić
VI RAZARANJE KNJIŽEVNOSTI
(nastavak)
(MITA O UMETNOSTI)
U antropološkoj
ravni pitanje glasi: šta književnost može učiniti u pogledu zla u čoveku, (jer
izvan njega zlo ne postoji), a kad se pitanje ovako postavi, to je kao da se
pita šta ona u tom pogledu treba da učini, pa dalje, da li uopšte,
treba nešto da učini, kraj toliko pozvanijih načina za poboljšanje ljudske
situacije, i najposle, može li, čak i da treba i hoće, nešto da učini.
Negde unutar tih
dilema, između mišljenja da se književnošću ništa ne može postići, i uverenja
da se nešto ipak može pokušati, kreće se moja književna praksa.
Na angažovanu
literaturu nikad nisam gledao sa odvratnošću estetičkih puritanaca – i sada se
divim izvesnim angažmanima, čak i ako oni, kao kod Sartra i Solženjicina,
umanjuju umetničku vrednost dela – ali isto tako nisam nalazio ništa rđavo u
odbijanju izvesnih pisaca da svoje knjige angažuju i za šta drugo osim za njih
same i njihove vizije.
(Takvo
razumevanje, međutim, nemamo prema piscu kao čoveku i građaninu.
Dobre knjige, angažovane kao i neangažovane, ne izvinjavaju ličnu izolovanost
pisca od života njegovog društva, nacije i čoveka uopšte. Isto onako kao što
duboke misli nisu oslobodile Sokrata dužnosti da za njih umre, a niti,
dok su u njemu još sazrevale, da se kao ratnik bori za Atinu, čiji će ga demos
ubiti.)
Trudio sam se kao
Jonesko, samo da se izražavam, nadajući se da postavljam suštinska
pitanja savremenog čoveka, ali mi nije moglo izmaći da to činim na naročit,
gotovo bih rekao umetnički nelegalan
način: kao tužilac koji bi već svojim pristupnim govorom kaznu izricao.
Naravno, nikad
nisam uobražavaju da to na nekoga može uticati. Iskreno bih se iznenadio, pa
pomalo i užasnuo ako bi mi se, ma na kome primeru, taj uticaj dokazao, (a da
nije reč o piscu, jer držim da pisci utiču isključivo jedan na drugog, a da su
na sve ostale ljude i njihove živote bez stvarnog uticaja).
Uticaj umetnosti,
ako ga ima u vidu koji zaslužuje pažnju, u najmanju ruku je neizračunljiv i
nepredvidiv. Umetnost ne menja naše predstave o svetu nego ih samo potvrđuje.
Utiče ako se slažemo sa njenim zaključcima, a slažemo se ako smo to isto pre
nje mislili.
Ali uprkos tome
što istrajno ne verujem u bilo kakvu moć literature, njenu sposobnost da utiče,
menja, popravlja, u jednom svetu inherentne žudnje za moći, izgledalo bi mi
neprirodno da ona nema i tih ambicija.
No comments:
Post a Comment