MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI XIII deo

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI XIII deo, Copyright © Borislav Pekić

VI RAZARANJE KNJIŽEVNOSTI (nastavak)

(MITA O UMETNOSTI)

U antropološkoj ravni pitanje glasi: šta književnost može učiniti u pogledu zla u čoveku, (jer izvan njega zlo ne postoji), a kad se pitanje ovako postavi, to je kao da se pita šta ona u tom pogledu treba da učini, pa dalje, da li uopšte, treba nešto da učini, kraj toliko pozvanijih načina za poboljšanje ljudske situacije, i najposle, može li, čak i da treba i hoće, nešto da učini.

Negde unutar tih dilema, između mišljenja da se književnošću ništa ne može postići, i uverenja da se nešto ipak može pokušati, kreće se moja književna praksa.

Na angažovanu literaturu nikad nisam gledao sa odvratnošću estetičkih puritanaca – i sada se divim izvesnim angažmanima, čak i ako oni, kao kod Sartra i Solženjicina, umanjuju umetničku vrednost dela – ali isto tako nisam nalazio ništa rđavo u odbijanju izvesnih pisaca da svoje knjige angažuju i za šta drugo osim za njih same i njihove vizije.

(Takvo razumevanje, međutim, nemamo prema piscu kao čoveku i građaninu. Dobre knjige, angažovane kao i neangažovane, ne izvinjavaju ličnu izolovanost pisca od života njegovog društva, nacije i čoveka uopšte. Isto onako kao što duboke misli nisu oslobodile Sokrata dužnosti da za njih umre, a niti, dok su u njemu još sazrevale, da se kao ratnik bori za Atinu, čiji će ga demos ubiti.)

Trudio sam se kao Jonesko, samo da se izražavam, nadajući se da postavljam suštinska pitanja savremenog čoveka, ali mi nije moglo izmaći da to činim na naročit, gotovo  bih rekao umetnički nelegalan način: kao tužilac koji bi već svojim pristupnim govorom kaznu izricao.

Naravno, nikad nisam uobražavaju da to na nekoga može uticati. Iskreno bih se iznenadio, pa pomalo i užasnuo ako bi mi se, ma na kome primeru, taj uticaj dokazao, (a da nije reč o piscu, jer držim da pisci utiču isključivo jedan na drugog, a da su na sve ostale ljude i njihove živote bez stvarnog uticaja).

Uticaj umetnosti, ako ga ima u vidu koji zaslužuje pažnju, u najmanju ruku je neizračunljiv i nepredvidiv. Umetnost ne menja naše predstave o svetu nego ih samo potvrđuje. Utiče ako se slažemo sa njenim zaključcima, a slažemo se ako smo to isto pre nje mislili.

Ali uprkos tome što istrajno ne verujem u bilo kakvu moć literature, njenu sposobnost da utiče, menja, popravlja, u jednom svetu inherentne žudnje za moći, izgledalo bi mi neprirodno da ona nema i tih ambicija.