MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI XIV deo

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI XIV deo, Copyright © Borislav Pekić

VI RAZARANJE KNJIŽEVNOSTI (II nastavak)

(MITA O UMETNOSTI)

U istini ravnodušna književnost ne postoji, osim u pragmatičnoj svesti onih koji misle da se književnost o kojoj se reč angažovala na pogrešnoj strani, ili nedovoljno na strani koju smatraju za pravu. Ako se izražavam rečima, činim to svojom ukupnom egzistencijom, koja nije samo umetnička, već i psihološka, socijalna, moralna, politička, metafizička, pa i biološka. Moja je književnost samo otisak moje predstave sveta, pa time i mog odnosa prema njemu, i angažmana u njemu.

Moje izražavanje ne može biti univerzalnije, ni istinitije od mog mišljenja. (Naprotiv. Reči jedva da nešto izražavaju od onog što mislimo, naše misli jedva nešto od onog što osećamo, a naša osećanja gotovo ništa od onog što živimo.) Ne verujem, kao što tvrdi Engels, da je Balzak, uprkos sebi i svom legitimizmu, bio objektivni slikar svog doba. Bio je to upravo zahvaljujući sebi. Književnost može samo da konstatuje čovekovu poziciju. Kad god pokušava da je reši ona, često nespretno, simulira rešenja koja pripadaju religijama, filosofijama ili društvenim doktrinama.

Međutim, kad god se kaže da je književnost nepotrebna, jer nema moć da rešava egzistencijalne probleme života i smrti, to je isto kao kad bismo odbacili kašiku jer smo razočarano ustanovili da se njome, doduše jede, ali da ona sama, kašika, nikoga ne može nahraniti.

Društvene doktrine u asocijacijama ljudi – a pomalo i u vojsci i policiji – imaju instrumente kojima popravljaju svet. Oruđe morala je zakon predrasuda, vera, običaja, tradicija, u svim kombinacijama, ponekad čak navika ili kukavičluka.

A književnost raspolaže samo rečima. Njeno osnovno i tragično pitanje je: odgovaraju li čemu te reči?

I ma kakav odgovor pisac tim nepouzdanim rečima pokušao da ponudi, on će uvek biti zamagljen, preinačen, krivotvoren simultanim i jedino autentičnim ciljem književnog saopštavanja: izražavanjem ličnog odnosa prema datoj stvarnosti. Bilo bi razume se, udobno poverovati kako život i umetnost stoje prema realnosti kao što dva različita jezika istog korena stoje prema nekom od njenih pojmova.

Odnos je, nažalost, drukčiji i više liči građenju dva naporedna, prividno slična, ali stvarno različita, u drugim dimenzijama postojeća sveta, Stoga estetičko rešenje nije rešenje problema realnosti, čak ni njeno onomatopejsko podražavanje, već izražavanja jednog odnosa, u najvećoj meri ličnog, ako ne i proizvoljnog, pa i neprimenljivog izvan nadstvarnosti samog dela.

Tu negde, verovatno, leže i prirodne granice književnosti i nesporazumi povodom one koja ih prelazi i one koja odbija da ih pređe.

Upustimo se, najzad opet, i po običaju, u jednu malu protivrečnost, ako ništa drugo ono da još jednom ilustrujemo raniju tvrdnju kako je pametnije verovati knjigama nego njihovim piscima, ali s potajnom nadom da je ona ipak prividna.

Premda je prošlo vreme proročke poezije, vreme pesnika-vrača, pesnika-maga, pesnika-sveštenika, Zlatno doba druženja s bogovima, premda nas je istorija svojim uzastopnim civilizacijama udaljila od vlastitog porekla i neposrednih izvora saznanja, te od Umetnosti Otkrivača Velova Umetnosti, Ispitivača, Njihove Kakvoće, ne mislim da ona nikada i ni na šta nije stvaralački uticala. Hoću samo da kažem da, ako postoji, taj uticaj nije više njena primarna funkcija. Primeri su vezani mahom za opsesivne situacije u kojima, blagodareći kodiranom jeziku, umetnost može ponekad izreći i ono što se normalnim ne može ili ne sme, ili i tim jezikom govoriti ono što svi mogu ili smeju reći i normalnim.

U drugom slučaju, ona automatski prestaje da bude umetnost. U  prvom takvog automatizmu nema. Sve zavisi od dara, savesti i situacije. Ali bez obzira na korisnost, pa i neophodnost ovakvog angažmana. I to bez obzira, takođe, na posledice po samu umetnost – u sistemu ljudskih vrednosti, naime, sudbinu književnosti nije ni najveća, ni najpresudnija – ona tada ne vrši svoju, već tuđu, usudio bih se reći najamničku funkciju. Od tvorca postaje medijator, od proroka – misionar, od mađioničara, čarobnjak, maga – medijum. Ako i tada dotiče univerzalne istine, a ne jedino tranzitne kojima služi, spasila je svoju dušu, opravdala privremeni gubitak nezavisnosti i sačuvala svoju urođenu prirodu.