MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI XV deo, Copyright © Borislav Pekić
VI RAZARANJE KNJIŽEVNOSTI
(III nastavak)
(MITA O UMETNOSTI)
Sad bi, naravno, valjalo reći šta je njena urođena
priroda, šta primarna funkcija umetnosti. Budući da to ne znam – a bojim se i
malo ko drugi – na tu temu nemam šta da kažem. Osim da ponovim šta trenutno
mislim da je funkcija moje:
kroz nju saznajem i to saznanje u književnom kodu
saopštavam.
*
Upravo zbog lične prirode mojih knjiga, za
mene, osim pod prinudom, „književni život“ nikad nije imao ikakav značaj. Kad
sam u njemu učestvovao, činio sam to uvek kao građanin, nikad kao pisac,
i to uvek u onom smislu i na onom nivou u kome je bavljenje literaturom
građansko zanimanje kao i svako
drugo.
Distinkcija je važna naročito kada je reč o „slobodi
stvaralaštva“, temi dana, evo već nekoliko desetina godina, šta kažem, evo već
nekoliko hiljada godina. Lično držim da ona ne može, i ne sme biti veća od
svih drugih, koje solidarno određuju opšti pojam građanskih sloboda u ovoj
civilizaciji. Drugim rečima, čovek kao pisac, ne sme imati veću, mada može
imati ponešto drukčiju slobodu od one što je imaju kao pripadnik jedne
zajednice. Ako je ima onda je to privilegovana sloboda, plaćena nekim
ropstvom, i prvi stadijum njenog gubljenja. Umetničku slobodu smatram
neotuđivim delom ljudskih i građanskih sloboda, a ove slobode osnovnim uslovom
za one umetničke.
Takođe, sloboda koju izražavam u svojim knjigama ne
stoji ni u kakvoj vezi s merom slobode u društvu, jer meru slobode u njima
određujem ja, kao što moju meru slobode kao građanina određuje društvo ili
bi bilo bolje reći da ona proizilazi iz sukoba te propisane mere i one koju mi
zajednički nalažu moja savest i moje saznanje sveta.
Ako književnost, sasvim uslovno i netačno, uostalom,
(samo to retko ko priznaje), uporedimo sa ogledalom, onda je društvo – Kaliban.
I sad šta će reći Kaliban kad se vidi u tom ogledalu?
Budući da je svako društvo mereno čak i svojim
idealima, pogotovu tuđim, nedovršeno ili nesavršeno, kao što je Kaliban tek
upola čovek, on ne može biti oduševljen svojim likom onako kako je oduševljen
njegovom predstavom u mašti. Verovatno će poneko ogledalo biti razbijeno.
Ponekad zajedno s majstorom.
(Doći će dan kada ćemo se toga nerado sećati. Sve
zavisi od toga kako se tada budemo držali. Ako se stidimo, opraćemo se. Ako
verujemo da smo u pravu bili, ponovićemo se. Onemogućavaćemo da se o tome piše
ili govori. Tvrdićemo da se to nije ni dogodilo kako se priča da se dogodilo, a
ponašati kao da se uopšte nije dogodilo. Možda ćemo se najposle ubediti da nije.
Jer „ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost; ko kontroliše sadašnjost,
kontroliše prošlost“.)
No comments:
Post a Comment