TAMO GDE LOZE PLAČU MLXXXIV deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU MLXXXIV deo, Službeni glasnik, Copyright © B. Pekić 

POGOVOR

Borislav Mihajlović Mihiz

BORISLAV PEKIĆ

(skica za portret)

                Prošlo je kratko vreme otkako su se Ivo Andrić i Miloš Crnjanski preselili iz života u našu književnu prošlost i na svojim vrhuncima počeli da stoluju svoju buduću večnost. Okončali su svoje duge tvoračke sudbine u jednom srećnom trenutku srpske književnosti, ostavljajući za sobom niz pisaca od klase i dara koji su već dobro zakoračili u visoke prostore krupnog stvaralaštva. Želim da vas upoznam sa jednim od njih koji je već danas i sve više će biti buduća istorija srpske književnosti. On je tu, u naše dane, pred našim očima nastaje i postaje – red je da ga upoznamo.

POGOVOR

Borislav Pekić

                Ličnost po mnogo čemu neobična: životom, delom, izgledom.

                Nad malo povijenim ramenima čoveka visokog, lomnog rasta, oštro srezana asketska trouglasta glava. Strog pogled pod jakom dioptrijom naočara, kojim kao da više vidi no što gleda, tek oretko ozari kratak i kao malo izgubljen osmeh. Mek i dug korak visokih nogu i izrazito lepa nemirna ruka. (Jedna vidovita slikarka portretisala ga je kao ikonu Bogorodice Trojeručice.)

Govori malo i gotovo uvek prekom, kratkom rečenicom, on pisac najduže fraze u srpskoj književnosti. Govori pri tom ljutito, čak nabusito, kao da se unapred srdi na sagovornika, kako to hoće da bude kod ljudi koji duhovnu nežnost skrivaju u oklop apodiktičnosti. Krvopilan radenik, jedan od najtvrdokornijih poslenika koje znam, uvek je međ svetom pomalo odsutan, kao da je najbolji deo svoje misli ostavio da i dalje mučki posluje nad nedovršenim rukopisima.

Pije retko, ali onda samo teška pića, uporno i oštro kao kozak. Gord, čak i nekako plemićki ohol. Retko greši i još teže prašta greške ljudima i sebi. Tvrd čovek od stavova i principa, srećom bez pedanterije i sitničavosti koje ovakve karaktere često prate. Ne trpi šarlatanstvo, prejaku, neodmerenu reč i naše sentimentalne, slovenske izlive. Reč drži kao da je škotski gorštak, i drži do toga da je i drugi drže. Rečju jak, opor i pomalo krut čovek koji pri svem tom ume da bude i dragocen i dragoceno odan prijatelj ljudima i idejama koje primi za svoje.

                Takav kakav je, Borislav Pekić nije, razume se, mogao lako prolaziti kroz život i nije lako prošao u životu. Rođen 1930. u Podgorici kao sin jedinac Crnogorca, visokog upravnog činovnika Kraljevine i majke Banaćanke, u prekretnim, ludim posleratnim godinama, u svojoj devetnaestoj, kao član ilegalne organizacije „demokratske omladine”, suđen je i osuđen na dugogodišnju robiju od koje je više od pola decenije odsedeo po kaznionama.

Predodređen za pisca i svestan svoje vokacije morao je dugo da čeka i da dvostruko trpi: od uzništva i od ćutanja. Budući erudita i jedan od najučenijih naših pisaca, školu je počeo i nedočeo. (Uostalom i Tomas Man – inače najbliži Pekićev duhovni srodnik – završio je, ako se ne varam, samo sedam razreda gimnazije.) Imao je snage da se još celu deceniju posle svoga robijaškog univerziteta, potajice sprema za svoj nastup.

                I banuo je u našu književnost iznenada i sa strane sa koje ga niko nije očekivao: knjigom novozavetnih legendi  Vreme čuda, u vremenu koje je drukčija čuda znalo i prizivalo. Pronicljivije oči već su u toj ranoj knjizi naslućivale pojavu pisca krupnog ambicioznog zahvata, ispisanog rukopisa i paradoksalne ironične inteligencije. Pa ponovo, kao da ima beskrajno mnogo vremena i još više poverenja u sebe, pet godina nejavljanja, i onda, sada već četrdesetogodišnjak, Pekić objavljuje prvi iz serije svojih romana o Njegovanima Hodočašće.

 Veliki uspeh, prvorazredne kritike, NIN-ova nagrada i uporni usamljenik odjednom na osvetljenoj sceni javnosti. Zakratko je na njoj ostao i kao da nije od našeg sveta koji tako lako leškari na meku dušeku uspeha, Pekić ponovo beži, sa ženom arhitektom i ćerkom jedinicom, ovoga puta u London, da se u tom mnogoljudnom gradu, „procul negotiis”, daleko od naše zavičajne literarne vreve opet, zaverenički, asketski ukopa u svoje stvaralačke lagume.