Pages

Thursday, June 08, 2023

TAMO GDE LOZE PLAČU MLXXXV deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU MLXXXV deo, Službeni glasnik, Copyright © B. Pekić 

                        BORISLAV MIHAJLOVIĆ MIHIZ

            skica za portret BORISLAVA PEKIĆA (nastavak)

I potekla  je iz dalekog Londona, ako kroz porušenu branu, široka bujica njegovih romana, drama, eseja, dnevničkih zapisa, naglo je poraslo Pekićevo književno delo na mnoge hiljade ispisanih stranica. I još uvek je tamo, u tom tuđem gradu, svakim svojim retkom sve više ovde i sve više naš.

            Imao sam, za pratioca literature dragocenu priliku, da iz prijateljske blizine pratim delo Borislava Pekića u nastajanju. Vreme čuda, Hodočašće Arsenija Njegovana, Uspon i sunovrat Ikara Gubelkijana, Kako upokojiti vampira, Odbrana i poslednji dani i kapitalno centralno delo Zlatno runo (sa pet objavljenih i dve knjige u pripremi).

Desetak pozorišnih drama i dramatizacija (sedam izvedenih u Beogradu) i isto toliko radio drama koje se emituju po Evropi, naročito u Nemačkoj). Objavljeni delovi neobjavljenog romana Crveni i beli, neobjavljeni roman Graditelji, razrađen nacrt za roman o Vizantiji, široko zasnovan i brižljivo vođen dnevnik piščevih razmišljanja. To je ono što je Pekić do sada napisao, ili piše, ili koliko mi je poznato, namerava da napiše.

            Da pokušam, ma i bez nade na uspeh, da ovo prostrano delo stegnem u uski steznik jednog kratkog rasuda.

            Borislav Pekić nije, i nikada nije, samo pripovedač ljudskih sudbina, no je uvek i pisac moralnih, intelektualnih, političkih, istorijskih problema koji su te sudbine izazvale. Zato je svaki Pekićev tekst čvrsto ugrađen u paradoksalnu intelektualnu konstrukciju. U osnovi skeptik moćne imaginacije, Pekić čoveka vidi nabijenog na kolac istorije, sa kojeg se jednovremeno trza, cereka i vapije.

Kao svaki mudar čovek Pekić istoriju, razume se, shvata široko: kao politiku, ekonomiku, moral, miris, boju i stil epohe, kao sled tradicije i inovacije, kao zanat čak, struku, kao rod, porodicu, genos, i za jedinu konstantu drži večitu raseklinu dvostruke, kentaurske čovekove prirode, strasti i logike, moranja i nepristajanja, prizemnog i misterioznog.

Otuda u Pekića koji ne trpi površnost i improvizaciju toliko podataka, tolika obaveštenost: vojničkih znanja ako je Đorđije general, arhitektonskih finesa ako je Arsenije kućevlasnik i mali Isidor budući graditelj, čak igefarbenovskih znanja ako su dva Stefana hemijski industrijalci, gurbetskih, potukačkih podataka dok je njegovanski genos torbario Balkanom.  Kako su svi istinski veliki romani u stvari porodični romani (od prvog Ilijade do najboljeg Rata i mira), to je i Pekić, onako megalomanski nesnebivljiv pred zadatkom, tako postavio svoje glavno delo, da možda prvi put u istoriji svetske književnosti provede i otprati jednu porodicu kroz dugih dvadeset vekova.

            Ne mazeći sebe kao pisca, Pekić još manje mazi svog čitaoca. On je ono što se obično zove „težak pisac”. Piše široko i naširoko i čitalac će često voditi unapred izgubljenu bitku sa gustom šikarom njegovog štiva. Pekić od svog čitaoca zahteva i pretpostavlja apsolutno koncentrisanu pažnju, spremnost da ga sledi i u najudaljeniju digresiju ili opsesiju, veliku obaveštenost za pratnju njegovih skrivenih aluzija i znanja. Ali zato, ako čitalac izdrži u tom, gotovo da kažem, koncentracionom logoru duhovnih zahteva, biće štedro, rasipnički obeštećen.

            Upoznaće mnogoljudo mnoštvo Pekićevih zanimljivih i snažno srezanih likova, pratiće hod jedne inspirisane i inspirativne inteligencije kroz vremena i ljude, prisustvovaće uzbudljivim problemima čovekove egzistencije iskazanim jednom plemenitom ironijom i često najfinijom duhovnošću i duhovitošću naše misli i jezika. Postaće mu blizak i neophodan poznanik ovaj veliki paradoksalista, koji je to zato, jer smo takvi, paradoksalni, i mi i ovaj život koji živimo.

1 comment: