TAMO GDE LOZE PLAČU, MLXXXVI, Službeni glasnik, Copyright © B. Pekić
ŽIVA STOLICA HENRY MOOREA[1]
(Skica za novelu “Metastaza[2]”).
Izložba crteža H. M. Tate Galery, leto 1978. Ratni crteži 1940-1942.
Skloništa – stanice podzemne železnice u vreme vazdušne bitke za Britaniju.
Perspektiva podzemne Liverpool Street Extension. Olovka, kreda, voštani krejon,
vodena boja. (Kao i većina iz tog perioda, i u istoj tehnici.) Anticipacija
smrti. To nisu živi ljudi koji očekuju prestanak stanja uzbune da bi ponovo
izašli na površinu, to su mrtvaci zauvek
u zemlju ukopani. Bele linije krede, umesto da dočaravaju pokrivače na ležećim
beguncima, obeležavaju gracilne siluete njihovih skeletona. Izvesni crteži
podsećaju na fotografije iskopavanja masovne grobnice u Katini… Sledeća
figura iz 1948. kreda, pero,
vodena boja. Figura je do zaprepašćujuće mere srasla sa stolicom. Gradivo
čoveka i stolice se stopilo. Oblici se izmešali. Ručni nasloni stolice usisali
su ruke, a sedište upilo telo. Meso i drvo dobili su istu sablasnu boju nekog
prastanja, u kome živo i mrtvo još nije razlučeno u definitivne oblike.
Nemoguće je odrediti gde prestaje čovek a počinje materija…
(Dnevnik, 1978)
Zamislite da ste prvi put u životu seli u fotelju. Udobno vam je. Verujete
da uživanje nikad neće prestati, da će vam prijatno biti ma koliko dugo u njoj
sedeli. Uzmimo sada da ste zaista prinuđeni dugo da sedite. Prvih, pa i
narednih dvanaest sati, ništa se ne dešava, osim što osećate laku nelagodnost.
Ona je toliko beznačajna da i ne znate odakle potiče. Pogotovu ne sumnjate da
je za nju kriva udobna fotelja, napravljena po obličju vašeg tela i postavljena
najmekšim jastucima. Sati prolaze, nelagodnost raste. Postajete sve nervozniji,
jer nikako ne uspevate da razaznate razloge pogoršavanju svoga stanja.
Kad osetite prvo bolno žiganje u krstima, optužićete najpre sebe, svoje
telo, pa ćete tek potom – znajući da ste zdravi – pomisliti najzad da nevolja
potiče možda i od fotelje. Najednom će vam biti mnogo gore nego ranije kad to
niste znali. A najgore od svega biće saznanje da će bolovi uskoro postati još
jači i da se protiv toga ništa ozbiljno, ništa definitivno, ne može preduzeti.
Jer sa stolice se ne može ustati, ne
sme se, dakle, učiniti ono jedino što bi vas spaslo muka.
Kad do toga dođe, kad bolovi ojačaju, branićete se promenom položaja tela.
Meškoljićete se, izvijati, sedeti na sve moguće načine. Postizaćete privremena
olakšanja. Ali posle daljih dvanaest ili dvadeset četiri sata, neće više biti
položaja koji bi vas odmorio. Svi će biti podjednako bolni. Tegobe će postati
žestoke, nepodnošljive. Podusparićete se, ukočiti, iskriviti. Mišići će trnuti,
kosti sevati, koža svrbeti. Obuzeće vas silna razdraženost. Vrištaćete, kleti i
udarati po stolici, koja vas ovako mučki kinji. A i malodušnost će vas, između
besova, obuzimati. Sve će vam biti svejedno. Živećete u paklenom košmaru. Među
fazmama i fantazmama.
Kao da to mučenje u fotelji sanjate, a ne da se zaista u njoj mučite. Dani
će prolaziti, telo će vam postati živa rana, a čula prijemčiva samo za muku.
Misao će znati samo za stolicu, isključivo se njome baviti i za nju brinuti –
razgovarajući sa njom kao da je živo biće – sve dok se od vas ne odmetne i
postane krvnik u službi stolice, zadužen da vas maltretira divotnim
mogućnostima kretanja, koje vam ne stoje na raspolaganju. Ona će vas – vaša
sopstvena misao – zamišljati kako stojite, koračate, trčite, predstavljajući
vašem izmučenom telu svu lepotu tih nedostižnih stanja.
Padaćete u nesvest, buditi se, i opet obeznanjivati. Protiv stolice više
ništa nećete preduzimati, niti se na ma koji način boriti da vam bude bolje.
Ali kad se probudite iz jedne od tih košmarnih nesvestica, ustanovićete da se u
vašem opštem stanju nešto bitno izmenilo. Bolova, ukočenosti, svraba je
nestalo. Ne mučite se više. Ne osećate ni da sedite. Ništa ne osećate. Ni
sopstveno telo. Kao da ga nemate. Pa i nemate ga više.
U međuvremenu, ono je sraslo sa stolicom. Pojednačilo se sa materijom.
Nije više vaše telo, nije telo uopšte, nego deo stolice. Kao noga, ručka,
naslon, sedište. Postali ste – stolica. I opet vam je udobno i lepo. Toliko
udobno, lepo, toliko prirodno, kao da
ste s tom stolicom rođeni, toliko dobro da nijedno drugo do stolično
stanje čoveka, nijedan drugi položaj do stoličnog položaja, i
nijedan drugi oblik do oblika stolice, ne možete zamisliti
kao savršeniji i ljudima primereniji. Panika vas obuzima i na pomisao da bi vas
nešto od nje moglo razdvojiti, nešto iz nje iščupati i naterati da živite kao
primitivno stvorenje – bez sopstvenog naslona za glavu, ruke i stražnjicu.
(Književnost, br. 1, 1979)
[1] Henry Spencer Moore (1898–1986),
engleski vajar i umetnik. Najpoznatiji je po svojim apstraktnim monumentalnim
bronzanim skulpturama koje su izložene širom sveta. Izložba je bila i u
paviljonu „Cvijeta Zuzorić" u Beogradu 1954. godine.
[2] Kasnije je ta priča
štampana u knjizi Novi Jerusalim pod
naslovom „Megalos mastoras i njegovo delo 1347“.
No comments:
Post a Comment