PISMA IZ TUĐINE XIV deo

 

PISMA IZ TUĐINE XIV deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

14.

RAT KAO SPORT I SPORT KAO RAT

U isto­ri­ji ci­vi­li­za­ci­je bilo je na­ci­ja koje su ra­to­ve tre­ti­ra­li kao ma­sov­ne mo­ral­ne pre­pa­ran­di­je. Dru­gi su na neke od njih gle­da­li kao na ple­me­nit sport. Tome olim­pij­skom ide­a­lu prvi su se pri­ma­kli Rim­lja­ni, koji su svo­je ra­to­ve počeli iz po­tre­be, na­sta­vi­li iz spor­ta, a za­vršili iz nužde. Ima­nu­el Kant je re­kao da, i kada ga ne bi bilo, čovečan­stvo bi rat mo­ra­lo iz­mi­sli­ti. Fri­­drih Ve­li­ki vi­deo je u nje­mu za­ma­jac raz­vo­ja svih mo­ral­nih, ma­te­ri­jal­nih i dušev­nih oso­bi­na lju­di i na­ro­da, a ge­ne­ral Lu­den­dorf ga je pro­gla­sio gran­di­o­znom te­ko­vi­nom isto­ri­je koja daje najširi pro­stor bli­sta­vom stva­ralaštvu. 

Sva tro­ji­ca lju­bi­telja opšte mlat­nja­ve Nem­ci su, pa nas je to, naročito po­sle svet­skih ra­to­va, uve­ri­lo da Nem­ci obožava­ju da se biju, kao što Ita­li­ja­ni vole da pe­va­ju, Grci da tr­gu­ju, a Je­vre­ji da se pre­pi­ru. Kao ugod­nom spor­tu, tek malo opa­sni­jem od lova na li­si­ce, eko­no­mični En­gle­zi mo­gli su prići samo iz­ve­snim od svo­jih ra­to­va, uglav­nom oni­ma što su ih vo­di­li pro­tiv div­ljih afričkih ple­me­na, prem­da, opet, kad ta­kav sport po­te­raše s na­ro­dom Zulu, nisu do­bro pro­šli.

Da­nas ubi­jan­je kao za­ba­vu obav­lja­ju samo iz­ve­sne sek­te Bli­skog is­to­ka. Osta­li na­ro­di, stre­peći od atom­skog, tre­ti­ra­ju rat kao rat, pa i kad više na igru liči, kao što je bio slučaj sa foklandskim suko­bom. U tome se ide tako da­le­ko da se i pre­go­vo­ri o raz­o­ružanju uzi­ma­ju kao ob­lik rata, i kao ta­kvi se, na po­be­du računa­jući, ni­kad ne za­vr­ša­va­ju.

Da­nas, da­kle, rat više nije sport, ali je sport, iz­gle­da, po­stao – rat. I kako se koji sport­ski ma­sa­kr završi, kad se mr­tvi sa­hra­ne a ne­si­gur­no pri­mir­je pot­piše, do­la­ze is­to­ričari da istražuju njegove to­ko­ve i na­rod­ni psi­ho­lo­zi da is­pi­tu­ju nje­go­ve uzro­ke.

Rat ko­jim ćemo se mi ba­vi­ti vo­dio se 29. maja 1985. na Hejsel Sta­di­o­nu u gra­du Briselu, u simp­to­ma­tičnom su­sed­stvu Vo­ter­loa, gde su počet­kom prošlog veka En­gle­zi po­tu­kli Fran­cu­ze. Ove go­di­ne po­ra­zi­li su Ita­li­ja­ne. Gre­na­di­ri, na­vi­jači Li­ver­pu­la, bri­tan­skog učesni­ka u fina­lu Evrop­skog fud­bal­skog kupa, osta­vi­li su na bri­sel­skom bojištu tri­de­set osam mr­tvih, dve­sta pe­de­set ran­je­nih, smrt­no ozleđeni evrop­ski no­go­met i oštećen ugled En­gle­ske kao jed­ne od naj­ci­vi­li­zo­va­ni­jih ze­mal­ja sve­ta.

Bri­tan­ski sport­ski ra­to­vi da­ti­ra­ju­ još iz 1962, kad su na­vi­jači Glas­gou Rendžersa kr­va­vu po­be­du od­ne­li nad gra­dom Bar­se­lo­nom. Go­di­ne 1974. navijači lon­don­skog Tot­e­n­ha­ma sređuju Rot­er­dam. Go­di­nu dana ka­sni­je pri­sta­li­ce Lid­sa tri­jum­fa­lno ula­ze u Pa­riz, a Man­če­ster Junajte­da u St. Etijen. Go­di­ne 1980. obožava­tel­ji Vest Hema li­sti do­da­ju potučeni Ma­drid. 

Go­di­ne 1981. pada Ba­zel. Iste se go­di­ne od stra­ne en­gle­skih na­vi­jača za­vo­de osmanski običaji šeri­jat­skih dana paleži i pljačke u osvo­jenom Oslu. Lju­bi­tel­ji fud­ba­la ru­i­ni­ra­ju Am­ster­dam, An­der­leht, Va­len­ci­ju, Ko­pen­ha­gen. Pod sport­sku se­ki­ru opet do­la­zi Ro­ter­dam, pa Luk­sem­burg, koji se bra­ni ce­lo­kup­nom oružanom si­lom, i pro­šle godine Brisel prvi put. Čini se, međutim, da se bel­gij­ska prestonica po­ka­za­la ne­po­ko­rnom, te se ovo­ga maja ka­zne­na eks­pe­di­ci­ja po­nav­lja.

En­gle­ska je, kako samo ona to ume, bez ika­kvih re­zer­vi pri­hva­ti­la kri­vi­cu za bri­sel­ski po­kolj. U osećanju sti­da učestvo­va­la je cela zem­lja, s iz­u­zet­kom ko­men­ta­to­ra „Gar­di­ana“, ko­ji ­je mu­dro sa­ve­to­vao da se na tri­de­set osam en­gle­skih žrta­va gle­da u od­no­su na hil­ja­de žrta­va ci­klo­na u Ban­gla­de­šu, za­bo­rav­lja­jući da su prvo zlo­de­lo izvršili ra­zum­ni lju­di, a dru­go ne­ra­zum­na pri­ro­da. Mi­ni­star za sport, g. MakFar­len, tvr­di­o ­je, u međuvre­me­nu, da se ne zna ko je kriv, kada je to svi­ma, oso­bi­to mr­tvi­ma, bilo već sa­svim ja­sno.

Po­sle osećajne re­ak­ci­je počele su ra­spre o uzrocima i pro­tiv­me­ra­ma. Vla­da je za ne­sreću okri­vi­la od­su­stvo di­sci­pli­ne kod građana, i za iz­gred­ni­ke, te mo­de­me kr­staše, pred­ložila oštre ka­zne, za­bo­rav­ljajući, u ma­ni­ru svog mi­ni­stra za sport, da su Red i Za­kon pro­dukt ci­vi­li­za­ci­je, a ne da je ci­vi­li­za­ci­ja pro­iz­vod Reda i Za­ko­na. Opo­zi­ci­ja je, iz na­vi­ke, optužila ne­za­po­sle­nost i nje­nog uzročnika vla­du, za­bo­rav­lja­jući da je 1930. masa na sta­dio­nu bila veća, ne­za­po­sle­nost kao da­nas, a na­sil­ja nisu zabeležena.

 Kri­vi­ca je ba­ca­na i na kse­no­fo­bi­ju i nje­ne pa­tro­ne iz Nacionalnog fron­ta, ali nije ob­ja­šnje­no kako je moguće da se bez­načajna man­ji­na u do­mo­vi­ni za de­vet mi­nu­ta pre­tvo­ri u značajnu većinu u ino­stran­stvu. Naj­zad je okriv­lje­na gru­bost same igre i raz­u­me se, al­ko­hol, a za­bo­ra­vi­lo se da su ame­rički fud­bal i ho­kej na ledu ne­u­po­re­di­vo ubi­tačniji, da pu­bli­ka pije više nego igde, da po ne­ki­ma Ame­ri­kan­ci još nisu ni sa­svim ci­vi­li­zo­va­ni, a tamo se ništa slično ne zbi­va.

U osu­di nad En­gle­zi­ma, pra­ved­noj, uo­stalom, za­bo­rav­lja se, takođe, da je utak­mi­ca, upra­vo na in­si­sti­ran­je današnjih in­dig­ni­ra­nih su­di­ja, igra­na ume­sto ot­ka­za­na, pre­no­še­na ume­sto ig­no­ri­sa­na, i da je iste noći, ume­sto pobožnog oda­van­ja po­šte mr­tvi­ma, na ulicama To­ri­na pri­ređeno bučno slav­lje u čast Ju­ven­tu­so­ve Pi­ro­ve po­be­de.

A sva­ko ko može smrt da sla­vi, umeće i da je na­ne­se.

Pra­vi raz­lo­zi za ove prve u povesti ui­sti­nu na­rodne ra­to­ve, u ko­ji­ma se pre­po­zna­je sa­di­zam rim­skog cir­ka uje­din­jen s hi­ste­ri­jom na­ci­stičkih uličnih linčova, još nisu ot­kri­ve­ni, a možda ih to­li­ko ima da je jedan teško iz­dvoj­iti. Kao što mu­dro veli Um­ber­to Eko: „Tek smo na početku. Mno­go go­di­na pažlji­vog vas­pi­tan­ja nam je tre­ba­lo da na­rod do­ve­de­mo do Brisela. Ve­lik je još put pred nama. Ali, ne bri­ni­mo, tak­mičenje una­pređuje rasu.“

A ja bih, s Fri­­dri­hom Ve­li­kim, do­dao: jačanje i tak­mičenje u ubi­jan­ju. Zato ubi­jaj­mo, pa ćemo biti sve jači!

 

 

 

PISMA IZ TUĐINE XIII deo

 

PISMA IZ TUĐINE XIII deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić  

13.

PRI­RUČNIK ZA UPO­ZNA­VAN­JE

EN­GLE­ZA

Ima na­ro­da koje brzo upo­zna­te, ni­kad ka­sni­je ne­ma­jući raz­lo­ga da ih men­ja­te. Ve­ru­jem da je ta­kav i naš. Kod nje­ga ­je možda tek isto­ri­ja mal­ko ne­o­bjašnji­va, on sam ja­san je i ra­zum­ljiv. Po­sto­je, takođe, na­ro­di, raz­vi­ja­ni na dru­gim načeli­ma od evrop­skih, koji nam za­u­vek osta­ju ne­ra­zum­lji­vi. Ali ima i onih koje brzo upo­zna­te, da bi­ste po­sle niza go­di­na shva­ti­li da ih uopšte ne po­zna­je­te, da o nji­ma isto tako malo zna­te kao i o Ki­ne­zi­ma, s ko­ji­ma ni­kad ni­ste žive­li. Među ta­kve na­ro­de spadaju i En­gle­zi.

Mi­sli­te da su jed­no­stav­ni, a iz­ne­na­de vas ne­o­bičnom kom­pli­ko­va­nošću, za koju ste držali da je osobina Ger­ma­na kad mi­sle, ili Slo­ve­na kad osećaju.

Mi­sli­te da su stro­gi, ozbil­jni, pa i tm­urni, a za­prepa­ste vas de­tin­ja­stom na­iv­nošću, pa i obe­snom bezbrižnošću.

Mi­sli­te da su – bar kod kuće – skrom­ni, a za­pra­vo su svu­da, po­ka­zi­va­li to ili ne, nad­me­ni.

Mi­sli­te, upra­vo na osno­vu te nad­me­no­sti, da su si­gu­rni u sebe, a ot­kri­va­te da je većina ne­si­gu­rna, ko­le­blji­va i bez po­ve­ren­ja u vla­sti­te spo­sob­no­sti, čak i onda kada ih de­mon­stri­ra.

Kad su uzdržani, mi­sli­te da su hlad­ni, a oni su samo. sra­mežlji­vi. Kad su otvo­re­ni­ji, mi­sli­te da su to­pli­ji, a oni su tek – lu­ka­vi.

Mi­sli­te da su to­le­rant­ni, a oni su učtivi. Uhva­ti­te li ih u ne­to­le­ran­ci­ji, mi­sli­te da su ne­do­ra­sli do­ka­zima, a oni su oba­zri­vi.

Mi­sli­te da su ne­pri­stu­pačni, a oni su uplašeni. Ako se pri­sni­ma pokažu, za­ključite da su osećajni, a oni su ko­ri­stol­ju­bi­vi.

Mi­sli­te da su len­ji, a oni su spo­ri. Kad shva­ti­te da su spo­ri, is­po­sta­vi se da su te­mel­jni. Kad i u to po­ve­ruje­te, ot­kri­je­te da su vrlo često alj­ka­vi. Ali, kad na­slu­ti­te da to potiče od ne­o­zbil­jno­sti, pro­nađete da je to usled oho­lo­sti. (Nećete po­go­di­ti ni ako oho­lost pret­po­sta­vi­te, jer će se po­ka­za­ti da je ipak – ne­o­zbil­jnost.)

Mi­sli­te da o nečemu ništa ne zna­ju – po­ne­kad i ni o čemu ništa – a oni vam, po­sle ne­ko­li­ko go­di­na vaših uo­braženih so­li­lo­kvi­ja na neku temu, pokažu da o njoj zna­ju mno­go više nego vi, a naročito više od našeg Živo­ra­da;

Mi­sli­te da su dis­kret­ni, a u stva­ri su ra­do­zna­li. Kad vas pi­tanji­ma oba­spu, pa po­mi­sli­te da su ra­do­zna­li, shva­ti­te da su, za­pra­vo, rav­no­dušni i da ih se uopšte ne tičete.

Uviđate naj­zad da je sve što ste o nji­ma mi­sli­li po­grešno. Po­čin­je­te ispočetka, s dru­ge stra­ne i ne­kim su­protnim mi­šljen­jem, da po­sle iz­ve­snog bro­ja go­di­na usta­no­vi­te kako ste se opet pre­va­ri­li.

Na kra­ju dižete ruke i vraćate se po­pu­lar­nim i aneg­dot­skim ilu­zi­ja­ma o nji­ma. Po­grešne su ali bar su opšte. Ne ula­zi­te u ličnu, de­li­te za­jed­ničku za­blu­du. Uvek je lakše biti ob­ma­nut u društvu nego sam. (Osim u isto­ri­ji kada društvo, u za­blu­du do­ve­de­no – kao mi go­di­ne 1941. – samo otežava vašu osob­nu glu­post.)

Ima naučnih i ne­naučnih načina da se dođe do bazičnog ka­rak­te­ra jed­nog na­ro­da, ako tako nešto uopšte po­sto­ji. Ja sam došao do trećeg – tu­ri­stičkog.

Knjižica koja mi je u po­gle­du En­gle­za konačno otvo­ri­la oči, zove se „Kol­in­so­va knji­ga grčkih fra­za“ i na­men­je­na je kao pri­ručnik bri­tan­skim po­se­ti­o­ci­ma Grčke. Ako se za­ne­ma­re naj­pro­sti­je fra­ze, kur­to­a­zne ili one što is­ka­zu­ju naj­nužnije po­tre­be, kao što su „Do­bar dan“ i „Gde je ovde klo­zet?“ po­sto­ji je­dan viši ko­mu­ni­ka­ci­o­ni jezički sloj koji de­mi­sti­fi­ku­je za­go­net­ni ka­rak­ter jed­nog na­ro­da. Reč je o fra­za­ma ne­op­hod­nim En­gle­zu da preživi ino­stran­stvo. Koje od tih fra­za mora En­glez oba­ve­zno naučiti, po­ka­zu­je šta od živo­ta u Grčkoj, a ve­ro­vat­no i od živo­ta uopšte, očeku­je. A šta se od živo­ta očeku­je, bit­no utiče na nje­go­vo shva­tan­je i formi­ran­je ka­rak­te­ra, kojim se on preživ­lja­va. Izneću one koje se najčešće jav­lja­ju:

Ja sam En­glez. Zna li neko ovde en­gle­ski? Da li vas uz­ne­mi­ra­vam? Sil­no mi je žao. Iz­vi­ni­te, molim vas. Hva­la. Ko­li­ko ovo košta? To je vrlo sku­po. O čemu je reč? Ne raz­u­mem vas. Šta želi­te? Ko ste vi? Ja vas ne po­zna­jem. Do­sta mi je toga! Od­la­zi­te! Po­grešili ste. Ja to ni­sam ura­dio. To sa mnom nema veze. Ništa vam ne dam. To sam već pla­tio. Ne znam. Za­bo­ra­vio sam. Zvaću po­li­ci­ju! Moj ko­fer je ukra­den! Gde je bri­tan­ska am­ba­sa­da?

Naj­veći deo knjižice nosi pod­na­slov „Ge­ne­ral­ne poteškoće“, iz čega za­ključujem da Bri­ta­nac od ostat­ka sve­ta ge­ne­ral­no očeku­je po­te­škoće, da se za njih spre­ma i da mu se one, iz­gle­da, ug­lav­nom i događaju. Iza­bra­ne fra­ze, gru­pi­sa­ne oko bit­nih život­nih te­ma ­zaštite lično­sti i imo­vi­ne, po­ka­zu­ju ko je čovek, kome na­ro­du pri­pa­da, od čega pre­za i šta mu se tamo događa. Iz mog iz­bo­ra proi­zi­la­zi da je čovek En­glez, da u Grčkoj hoće nešto da kupi, da se plaši svih mogućih ne­pri­li­ka i da mu se naj­zad jed­na i događa – kra­du mu ko­fer.

Posto­ji ­jo­š jed­na fra­za na koju En­gle­zi, i u zem­lji i u ino­stran­stvu, ne znam zašto, mno­go polažu:

„Mogu li vam biti od pomoći?“

Smet­nuo sam je s uma jer ni­sam na nju na­vi­kao. Te fra­ze nema u pri­ručni­ci­ma što ih ja i Živo­rad, moj ćutlji­vi sa­be­sed­nik u ovim ko­men­ta­ri­ma, spre­ma­mo za stra­ne po­se­ti­o­ce Ju­go­sla­vi­je.

A čega nema, bez toga se može.

 

 

 

PISMA IZ TUĐINE X1I deo

 

PISMA IZ TUĐINE X1I deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić 

12.

KOM­PRO­MIS KAO NAČIN ŽIVO­TA

Toga da­na vre­me ­je bilo en­gle­sko. I bilo je i nije bilo hlad­no. I pa­da­la je kiša, i nije. Ve­tra nije bilo, iako je du­va­lo. Ne­bom se vu­kla ble­da mrlja koju me­di­te­ran­ski me­ga­lo­ma­ni zovu sun­cem i za koju se na Kon­ti­nen­tu tvr­di daje okru­glo, žuto i vre­lo. Pod njim je sve iz­gle­da­lo de­li­mično. De­li­mično ja­sno i ne­ja­sno, vi­dlji­vo i ne­vidljivo, lepo i ružno. I lju­di su iz­gle­da­li kao ge­ne­tički eks­pe­ri­me­nt na pola puta između uspe­ha i ne­u­spe­ha; ni sa­svim mr­tvi, ni pot­pu­no živi. Izašao sam iz kuće između je­dan i dva. Ni­sam bio ode­ven ni do­bro ni rđavo. Ni­sam se osećao naj­bo­lje ali mi ni loše nije bilo.

Sve, da­kle, kao što je red u zem­lji ko­ja ­je izmisli­la kom­pro­mis da bi pod nje­go­vom za­šti­tom ne­go­va­la svo­je jed­no­stra­no­sti, kraj­no­sti i ne­po­mirlji­vo­sti.

Da­tum na­stan­ka kom­pro­mi­sa nije po­znat. Tvr­di se da je čovek zlat­na sre­di­na iz­me­du božan­stva i živo­tin­je, i da je to prvi uspe­li kom­pro­mis iz ko­jeg su pro­i­zašli svi osta­li. Kako su En­gle­zi na­sta­li, ne­što je ja­sni­je: kao sim­bi­o­tič­ki kom­pro­mis ne­pri­ja­teljskih ple­me­na koja su pre­la­zi­la Ka­nal, tečni kompro­mis između mora i reke. En­gle­ska isto­ri­ja i sama je kom­pro­mis između žud­nje da se u njoj uopšte ne bude, i nužde da se njo­me vla­da. Ge­o­po­li­tički između vo­de i kop­na, Bri­tan­ce­ je srce vu­klo vo­da­ma Za­pa­da, ra­zum zem­lja­ma Is­to­ka, a osta­li su na sre­di­ni – u vodi, no bli­zu kop­na.

Ka­da ­je Ju­li­je Ce­zar – kom­pro­mis između kral­ja i re­pu­bli­kan­ca – osvo­jio Bri­ta­ni­ju, tada kom­promis iz­me­du šume i močvare, uta­načio je s me­snim tri­bu­nal­nim po­gla­vi­ca­ma niz po­li­tičkih kom­promisa, i tako, valj­da i ne­ho­tično, usta­no­vio je­dan nje­gov eks­klu­ziv­ni tip koji se i da­nas zove en­gle­skim, i čiju de­fi­ni­ci­ju nećete naći ni u jed­noj en­ci­klo­pe­di­ji. Načelno, kom­pro­mis označava srednje rešenje od dva m­o­guća i ma­hom bol­ja. Rav­notežu iz­me­du krajn­jih mogućno­sti i ogra­ničenih uslo­va da se one po­stig­nu. 

U isto­ri­ji je to po­ku­šaj da se pobeđena stra­na za­do­vol­ji osećan­jem da joj nije ote­to sve što se moglo. U fi­lo­so­fi­ji je to često isti­na koja naj­be­zbol­ni­je ujed­inju­je sve naše za­blude, a u na­u­ci način da se od neke za­go­net­ke na­pra­vi od­go­net­ka koja će opet jed­nom po­sta­ti za­go­net­na. Ali, ma kako bi­blij­ski pre­zi­ra­li kom­pro­mi­se, zbog ko­jih ništa nije ni vruće ni hlad­no, već je sve otužno mla­ko, bez njih ci­vi­li­zo­van život nije moguć. Bez iz­ve­snih kom­pro­mi­sa ni uli­com ne bi­smo mo­gli proći. Svi bi, na­i­me, držali da je uli­ca samo nji­ho­va.

Ali šta je to – en­gle­ski kom­pro­mis?

U pro­me­tu su dva mišljen­ja. En­gle­zi drže da je to naj­bol­je od rđavih rešenja. Više zato što vole da nešto i po­lo­vično funk­ci­o­niše, nego da, u očeki­van­ju op­ti­mal­nog rešenja, ne funk­ci­o­niše uopšte. Sli­ko­vito rečeno, i spor­ je voz bol­ji nego ni­ka­kav. Ne uvek, da­bo­me. Ne za onog koji spo­rim vo­zom za­ka­sni. Samo, i kašnjen­je je po­vol­jan kom­pro­mis između do­la­ska na vre­me i pot­pu­nog od­su­stva. Dru­go je mišljen­je evrop­sko i pa­ko­sno. Evro­plja­ni tvr­de da, dok na Kon­ti­nen­tu kom­pro­mis pod­ra­zu­me­va dogovo­re­no stan­je od koga sve stra­ne ima­ju pri­bližno jed­na­ke, de­li­mične ko­risti, na Ostr­vu je to stan­je koje tek pri­vid­no ko­ri­sti svi­ma, a stva­rno je­di­no En­gle­zi­ma.

Ja se, lično, ne opre­del­ju­jem. Znam da bi svi vo­le­li kada bi mo­gli za­ključiva­ti samo en­gle­ske kompromise i da to, kad god možemo, bes­kom­promi­sno činimo. A što je, do po­lo­vi­ne ovog veka, Brita­ni­ja u nji­ma najviše uspe­va­la, opet je kom­pro­mis između mogućeg i ne­do­stižnog.

Fran­cu­ska i ru­ska re­vo­lu­ci­ja niti su po­zna­va­le, niti pri­zna­va­le kom­pro­mis. Kad su ga pri­zna­va­le, nisu ga po­zna­va­le; kad su ga upo­zna­le, nisu ga pri­zna­le. En­gle­ska je re­vo­lu­ci­ja, međutim, obo­ri­la mo­nar­hi­ju da bi je učvr­sti­la na vla­sti. Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja je, uo­sta­lom, i sama je­dan kom­pro­mis. Iz­me­du kon­sti­tu­ci­je koje nema i or­ga­ni­zo­va­ne anar­hi­je, mo­nar­hi­je s re­pu­bli­kan­skim in­sti­tu­ci­ja­ma i re­pu­bli­ke s mo­nar­hi­stičkom tra­di­ci­jom. An­gli­kanska cr­kva­ je uspeo kom­pro­mis između or­to­dok­si­je i bez­božništva. Dan­ker­k, opet, tipičan en­gl­e­ski kom­pro­mis između čin­je­ni­ce da su u nje­mu stra­ho­vi­to tučeni i isti­ne da su upra­vo kod Dan­ker­ka od­ne­li možda naj­veću po­be­du svo­je isto­ri­je. (S tim, jamačno, da prvi put u po­ve­sti kom­pro­mis nije bio baš sa­svim en­gle­ski i ceo u nji­ho­vu ko­rist.)

Ova sta­ra, srećna En­gle­ska, koju je je­dan ne­str­plji­vi nemački gost na­zvao plo­većim muzejom, jer mu frižider nije oprav­ljen istog dana nego već po­sle dva me­se­ca, može nas još ponečemu naučiti.

U pr­vom redu – str­pljen­ju, kom­pro­mi­su između im­be­cil­ne rav­no­du­šno­sti što u nečemu ni­smo uspe­li i im­be­cil­nog be­sni­la što nam to nije pošlo za ru­kom.

Kod nas u Ju­go­sla­vi­ji, ma­hom se igra na sve ili ništa. Jed­nom se do­bi­je sve, dru­gi put niš­ta. Ovde se igra­ na­ bro­je­ve, pa se do­bi­ja – uvek i ovde – to je ljud­ski – sva­ko hoće sve. Ali se miri s tim da do­bi­je i po­lo­vi­nu. A naš Živo­rad, ako sve ne do­bi­je, drži da je opljačkan.

Kom­pro­mis, kao i sva­ki hi­brid, sa­zdan od ra­znih pa i pro­ti­vreč­nih ten­den­ci­ja, ni­kad, na­rav­no, ne iz­gle­da naročito pri­vlačno. Nipošto lepo kao čisti ob­li­ci krajno­sti, od ko­ji­h je, si­lom pri­li­ka i ra­zu­ma, sklo­pljen. Na­pro­tiv, često iz­gle­da na­ka­zno, kao ne­do­nošče svo­jih kraj­no­sti. Ali, po­gle­da­mo li isto­ri­ju, videćemo pa­ra­doks: ružno je sve što je od le­pih, čistih kraj­no­sti sa­zda­no, a ružni kom­pro­mi­si čine njen lep­ši deo.

Da, ne­u­gl­ed­ni, na­ka­zni, ružni kom­pro­mi­si. A od isto­ri­je se ne ište da bude lepa nego pod­nošlji­va.

 

 

 

 

PISMA IZ TUĐINE XI deo

 

PISMA IZ TUĐINE XI deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

11.

O STA­RO­STI KOJA JE I BOGU TEŠKA

Živi­mo u vre­me­nu br­zi­ne. Krećemo se, mi­sli­mo, men­ja­mo sve brže. Da­nas je više nego u bilo koje doba po­treb­no man­je vre­me­na da nešto pro­nađemo, pri­me­ni­mo, na to se na­vik­ne­mo, a onda, jed­na­ko na­pra­sno, sve to za­bo­ra­vi­mo i od­ba­ci­mo. Da se po­mi­ri­mo sa zem­ljom koja nije cen­tar va­si­o­ne, tre­ba­lo nam je hil­ja­de go­di­na, da shva­ti­mo kako je možemo uništiti – ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja, a da je uništimo – sve­ga ne­ko­li­ko mi­nu­ta.

1 sta­ri­mo brže, ia­ko ­je pro­sečan Sta­ro­e­gipćanin u mo­jim go­di­na­ma bio već mr­tav. Brže sta­ri­mo, upr­kos tome što je naš fizički život­ni vek pro­dužen za naj­man­je dva puta ot­ka­ko ­je, van Sta­rog za­ve­ta, me­ren. Te­le­sno se ne­pre­sta­no podmlađujući, na užas Mal­tu­zi­ja­na­ca sta­ri­mo – upo­treb­no. Za­sta­revamo, opso­le­scent­ni po­sta­je­mo brže nego ijed­na ge­ne­ra­ci­ja u po­ve­sti vr­ste. Dok su se stva­ri spo­ro men­ja­le, is­ku­stvo ota­ca mo­glo je važiti po­kol­jen­jima pre nego što dođe u su­kob sa is­ku­stvom po­to­ma­ka. Da­nas se bes­po­šted­ni rat is­ku­sta­va, rat, u stva­ri, za živo­tni pro­stor, vodi već sa si­no­vi­ma. Uko­li­ko nas ima sve više, a sve duže živi­mo, sve brže ćemo sta­ri­ti. U sve mlađoj dobi de­lat­na me­sta moraćemo ustu­pa­ti oni­ma koji tek tre­ba da žive, rade, mi­sle, uprav­lja­ju i gre­še. Mla­do­li­ki svet biće is­pun­jen star­ci­ma s ko­ji­ma nećemo zna­ti šta da ra­di­mo, ne man­je nego što to ni­smo zna­li kada nas je, iz po­kol­jen­ja u po­kol­jen­je, za­brin­ja­va­la ne­mi­rna mla­dost.

A za­tim, sta­ro­st je, bla­go­da­reći raz­vo­ju so­ci­jal­nih ide­ja, od lične ne­vol­je po­sta­la op­šta. I sto­ga, raz­u­me se, sve sku­plja. Jer za ono što s pra­vom do­bi­ja, ništa s istim pra­vom ne uz­vraća. Ne što ne bi mo­gla ili hte­la, već što joj se za­bran­ju­je. Antički i in­dijan­ski star­ci se­de­li su u sa­ve­ti­ma i uprav­lja­li ple­me­ni­ma i na­ro­di­ma, kad više za njih nisu mo­gli da ra­tu­ju ili rade. Pro­to­a­fri­kan­ci, po­sled­nji no­mad­ski Bušmani pu­stin­je Ka­la­ha­ri, sve do smr­ti na­la­ze svo­jim star­ci­ma za ple­me ko­ri­sne ra­do­ve. Na Za­pa­du da­nas, po­sle četr­de­set go­di­na, čovek je star i ne može se za­po­sli­ti. Naša ci­vi­li­za­ci­ja star­ce pre­pu­šta ho­bi­ju, od ko­jih je u En­gle­skoj, ako ni­ste član Doma lor­do­va, naj­po­pu­larni­ji dre­man­je po par­kovima. Ako je­ste, dre­ma­te u Par­la­men­tu.

Sta­rost je pre sve­ga umna, fizička i osećajna usam­lje­nost, a što se po­vo­dom nje po­min­ju En­gle­zi, to je zato što sam ste­kao uti­sak da je na lu­te­ranskom Za­pa­du biti star, usam­ljen i nemoćan jedva nešto bol­je nego biti mlad, de­beo i ne­o­pre­zan medu lju­dožde­ri­ma.

Na prvi po­gled ovo iz­gle­da pro­ti­vu­rečno. Bri­ta­ni­ja­ je zem­lja sta­rih običaja, sta­rih ide­ja, sta­rih pred­me­ta i sta­rih lju­di. Sta­rost bi se ovde mo­ra­la lepo pro­vo­di­ti. A ne pro­vo­di se. U če­mu je stvar? Možda u tome što se o običaji­ma ne mi­sli jer se pod­ra­zu­me­va­ju, ide­ja­ma se malo ko bavi jer je bes­ko­ri­sno – uo­sta­lom, sve su ih već pri­gra­bi­li Ger­ma­ni i Slo­ve­ni – s pred­me­ti­ma se tr­gu­je ako ih nije spa­sao ka­kav mu­zej, a o smr­ti se ne go­vo­ri­ jer je neučtivo. A ako se o smr­ti ne go­vo­ri, kako da se za sta­rost zna? Kako da se ona učini man­je nepo­treb­nom, man­je ne­snošlji­vo­m, man­je – sta­rom?

Ovo je, takođe, zem­lja čija se po­ro­di­ca – ono što u Evro­pi ne­spo­ji­ve lju­de spa­ja man­je-više ubedljivim krv­nim ni­ti­ma i mi­to­vi­ma – sa­sto­ji ma­hom od ro­di­tel­ja i dece is­pod šesna­est go­di­na. Pu­ri­tan­ski od­goj zah­te­va da dete na noge sta­ne čim do­vol­jno ojačaju da ga u trku od­ve­du na­ju­no­snijem po­slu, od koga se, krup­ne reči ako od­ba­ci­mo, život ove ci­vi­li­za­ci­je i sa­sto­ji. Šesna­e­sto­go­di­šnja­ci za­sni­va­ju po­ro­di­ce pre nego što naš mla­di Živo­rad, po­go­to­vu ako je po­vlašćeni pri­pad­nik so­ci­ja­li­stičkog građan­stva, uop­šte shva­ti da je rođen i da ga taj srećni fa­kat oba­ve­zu­je i na nešto dru­go, a ne samo na mučko zlo­u­po­tre­blja­van­je ro­di­teljs­ke lju­ba­vi. Pre vre­me­na u „svet svih mogućno­sti“ prog­na­ni, kad u nje­mu, če­sto bez ro­di­teljs­ke pot­po­re, sa­zru, ne osećaju oni pre­ma tim, u međuvre­me­nu pre­ra­no osta­re­lim ro­di­tel­ji­ma, ni­ka­kvu oba­ve­zu, koja nas na dušev­nom Bal­ka­nu pri­nuđuje da našim maj­ka­ma, po­sle muka oko nas, dopuštamo da se muče i oko naše dece.

Dva sve­ta, onaj mla­dih i pro­iz­vod­nih, i onaj sta­rih i ne­pro­i­zvod­nih, raz­dvo­je­ni su biološkim zi­dom ne­pro­boj­ni­jim od so­ci­jal­nog ili ra­snog. Dok mla­di sta­re, sta­ri umi­ru po držav­nim ili do­bro­tvornim re­zer­va­ti­ma ili ren­ti­ra­nim so­ba­ma opu­sto­še­nih grad­skih kvar­to­va. Imućniji obez­beđuju sebi bol­je azi­le. Usam­lje­nost je ista ali je po­zlaćena. U svim sluča­je­vi­ma, me­đu­tim, naša to­li­ko hval­je­na po­tre­ba za slo­bo­dom, ne­za­vi­snošću i pri­vat­nošću, plaća sada svo­ju tešku ali pra­ved­nu cenu.

Rav­no­dušnost je od­li­ka en­gle­ske građan­ske kla­se kod koje je, usled društve­nih am­bi­ci­ja, smi­sao za budućno­st jači od osećan­ja ­za prošlost. Ari­sto­kratska po­ro­di­ca, u ko­joj se po tra­di­ci­ji živi više od pro­šlo­sti nego od budućno­sti, bliža je na­šoj, uljuđenoj mešavini pa­tri­jar­hal­ne za­dru­ge i si­ci­li­jan­ske ma­fi­je. Rad­ničke fa­mi­li­je su na sre­di­ni, kao i kla­sa, uostalom. Poštuje se prošlost od koje se beži, a pre­zi­re budućnost ko­joj se teži, ali su star­ci tu i biće tu sve dok rad­nik ne po­sta­ne građanin kome

 prošlost više neće biti po­treb­na. Zato ćete samo po radničkim i ari­sto­krat­skim do­mo­vi­ma, po zaštićenim ćoško­vi­ma, sre­ta­ti lju­ba­zne sta­ra­maj­ke koje pam­te ge­ne­ral­ni štrajk i Bur­ski rat ili osta­re­le tet­ke koje su došle u po­se­tu a osta­le da umru. Na tim me­sti­ma u većini do­bro sto­jećih građan­skih kuća videćete samo pse i mačke.

Zato je moja iskre­na po­ru­ka Živo­ra­du, ako bez po­sla osta­ne, a odluči ovde da ga po­traži:

Živi ovde, ali sta­ri u svo­joj zem­lji!

 

 

PISMA IZ TUĐINE X deo

 

PISMA IZ TUĐINE X deo, Copyright © Borislav Pekić

10.

IZ­LET U EN­GLE­SKU PRI­RO­DU

Ako za­ne­ma­ri­mo no­vac, našu zajedničku lju­bav, En­gle­zi, iz­gle­da, naj­više vole pri­ro­du. Zato Lon­donac ne­del­jom ne od­la­zi svo­joj maj­ci, nego pri­ro­di, Maj­ci svih stva­ri. Ko po­se­du­je kućicu na selu, još bol­je iz­van na­sel­ja, a naj­bol­je „in the mid­dle of now­he­re“ (usred ničeg), gde­ je smr­to­no­sna opa­snost da sret­ne­te neko dru­go živo biće sve­de­na na nulu, već u pe­tak predveče od­la­zi ne­kud. Ko kućice nema, a ima znat­no ne­ko­ri­sni­ju po­ro­di­cu, tr­pa ­je u auto i nji­me juri pri­ro­du po ta­jan­stve­nim me­sti­ma gde se ona ­još može sre­sti. Ko, avaj, ni to ne može, pre­mešta se, s ćebe­tom pod mi­škom, u par­ko­ve Hajd, Hem­pste­d, Ričmond, gde pu­šta zma­je­ve ili duši na vol­ju, na večno ze­le­noj en­gle­skoj tra­vi i pod večno si­vim en­gle­skim ne­bom. A koga čak ni po par­ko­vi­ma nema, taj je stra­nac, a ako se slučajno zove Živo­rad – sedi u po­lut­mi­ni en­gle­ske krčme, naj­bliže svom ho­te­lu.

Nije li to dir­lji­vo? Čovek m­a­te­ri­ja­li­stičke ci­vi­li­zacije i ro­bot­skih na­vi­ka, kome re­kla­ma za­men­ju­je slo­bo­du vol­je a slo­bod­na volja bira re­kla­me, ­još nije po­gu­bio drev­ne spo­ne sa Zem­ljom i, kad god mu pro­duk­ci­ja se­rij­skih be­smi­sle­no­sti dopušta, vraća joj se da u njoj, kao mit­ski An­tej, ob­no­vi is­tro­še­nu sna­gu.

U početku sam i ja pra­vio društvo Živo­ra­du u krčmi i me­se­ci­ma izdržavao de­pri­mirajući pri­ti­sak pra­zni­ne ne­del­jnog Lon­do­na, a onda sam po­pu­stio i našao se u en­gle­skoj pri­ro­di.

Opi­saću svoj prvi i je­di­ni en­gle­ski iz­let.

Ne­ko­li­ko je ne­del­ja, po ovdašnjem običaju, utro­še­no nad ma­pa­ma u pla­ni­ran­ju puta, i ja sam ubeđen da bol­je nije pri­prem­lje­na ni prva plo­vid­ba Ama­zo­nom. Pošto kola ne­mam, bi­lo ­je do­go­vo­re­no da se sa mo­to­ri­zo­va­nim en­gle­skim pri­ja­tel­ji­ma nađem na, me­t­ro-sta­ni­ci u pred­gra­đu. Do nje sam došao sa sa­tom za­ka­šnjen­ja. Bila je ne­del­ja. Moj au­to­bus je ka­snio pola sata a moj me­tro za­ka­snio pre­o­stalih po­lo­vi­nu. Pri­ja­tel­ji ništa nisu re­kli. Bili su učtivi lju­di, a možda i sto­ga što su, zbog kva­ra na ko­li­ma, došli na me­sto sa­stan­ka pola sata po­sle mene.

Upu­ti­li smo se pla­ni­ra­nom maršru­tom ali smo zbog gu­stog sa­o­braćaja ubr­zo mo­ra­li da skre­ne­mo jed­nom ne­pred­viđenom i sa­svim instink­tiv­nom. Milja­ma smo pro­la­zi­li pu­stim pred­građima, ciji su sta­nov­ni­ci, kao i mi, bili u po­tra­zi za pri­ro­dom, koju je ov­dje pred­stav­lja­lo po koje drvo sa en­gle­skim psom is­pod sebe. Ni­smo za­sta­ja­li­ jer smo hte­li da na­đe­mo bar dva za­jed­no, nešto što bi­smo sme­li na­zva­ti en­gle­skim šu­mar­kom. A sre­ta­li smo uglav­nom te­le­graf­ske stu­bo­ve, da­le­ko­vo­de, sa­o­braćajne ta­ble i ostat­ke drum­skih ne­sreća sa istražitelji­ma na po­slu. Pra­va ­je ne­vol­ja na­sta­la tek kad smo izašli na put za Fa­rn­bo­rou. Tamo je održavan ne­ka­kav letački slet. Pra­vac je ličio na au­to­mat­sku tra­ku u ja­pan­skoj fa­bri­ci au­to­mo­bi­la, gde se rad­nička sreća meri količinom pro­iz­ve­de­nih kola. Sva­ki je san­ti­me­tar dru­ma bio nečim za­u­zet. Vo­zi­li smo is­pod brzi­ne hoda, ben­zin ­je bez­dušno smr­deo, točkovi mučki škri­pa­li, a si­re­ne su­ma­nu­to tu­li­le.

Muke su se is­pla­ti­le. Kad smo se iz ko­lo­ne na spo­red­ni put iz­vu­kli, kao omađija­ni se nađosmo usred en­gle­ske pri­ro­de, koju su en­gle­ski sli­ka­ri učini­li slav­nom, a en­gle­ske vla­de tako ret­kom. Po smaragdno plavim en­gle­skim pro­plan­ci­ma pa­sle su bele engle­ske ovce i šare­ne en­gle­ske kra­ve. Česta­ri en­gle­skog drveća pra­li su svo­je ze­le­ne sen­ke u brzim en­gle­skim po­to­ci­ma. En­gle­ske vra­ne kra­le su en­gle­sko seme. Is­kr­ca­smo se u pred­u­zim­lji­vom ska­ut­skom ras­po­loženju. Ono nam je i te kako tre­ba­lo, jer smo sko­ro ceo iz­let pro­ve­li na dru­mu, bežeći od au­to­mo­bi­la i tražeći mogućnost da do en­gle­skog pej­zaža do­pre­mo. Ali svu­da je pi­sa­lo:

„Pri­va­tan po­sed!“, „Pro­laz stro­go za­bran­jen!“ ili „Čuvaj se psa!“. Naj­zad smo, oslan­ja­jući se na uspeh mla­dog En­gle­za koji je pre­skočio zid Ba­king­ham­ske pa­la­te da bi popušio ciga­re­tu na po­stel­ji Nje­nog Veličan­stva, pre­kršili za­ko­ne i običaje zem­lje i ulo­go­ri­li se kraj po­to­ka u kome je bilo čak i vode. Nažalost, ni­smo se dugo zadržali. Već kod pred­je­la se po­ja­vio čovek s en­gle­skim br­ko­vi­ma, puškom i psom i re­kao mi­rno: „Hoćete li da vas od­ve­dem u po­li­ci­ju ili od­mah da pu­cam?“

Vra­ti­li smo se u Lon­don s na­me­rom da pri­ro­du po­tražimo u ne­kom od nje­go­vih ras­ko­šnih jav­nih par­ko­va. Nije bilo me­sta. Lju­di koji su od nas brže mi­sli­li već su sve ve­li­ke par­ko­ve za­u­ze­li. Pokušali smo da se sme­sti­mo i u ne­kom man­jem. Ali u mome kra­ju par­ko­vi po skve­ro­vi­ma pri­vat­ni su, i u njih se, mada to niko ne čini, ula­zi s ključevi­ma. Srećom, pod pro­zo­rom sta­na imao sam i ja svoj. Pro­str­li smo ćebe is­pod en­gle­skog dr­ve­ta, jer je počela en­gle­ska kiša, do­bi­li en­gle­ski na­zeb, a onda se pre­se­li­li u obližnju krčmu, gde smo za­te­kli pa­metnog Ži­vo­ra­da, i tamo s uživan­jem seli na­spram sli­ke jed­nog en­gle­skog pre­de­la, je­di­nog iz koga nas niko nije ote­rao.

Sad bar znam čemu služi en­gle­ska pri­ro­da, osim tome da je En­gle­zi zamišlja­ju i vole. Od nje se pra­ve do­bre re­pro­duk­ci­je. One, raz­u­me se, nisu uspe­le kao ori­gi­nal, ali su sva­ka­ko bez­bed­ni­je. Iz njih niko neće pu­ca­ti, niti na vas na­puj­da­ti psa.

A kad smo već kod pu­can­ja, od onih pola sata u pri­ro­di par­kića, iz­gu­bio sam de­se­tak mi­nu­ta. Otr­čao sam u stan da uzmem pištolj. Za sva­ki slučaj. Dole, u mo­joj pri­ro­di, mo­gao sam sre­sti ne­ko­ga kome ona ne pri­pa­da, ko na nju nema pra­va. Ne znam da li bih bas pu­cao. Ovo je En­gle­ska.

Šta bih u Dal­ma­ci­ji ra­dio, znam.

Kod nas je sve to mno­go jed­no­stav­ni­je.

Ži­vo­rad i ja možemo za­pa­li­ti celu šumu da na njoj ispečemo kokošku.

 

 

 

PISMA IZ TUĐINE IX deo

 

PISMA IZ TUĐINE IX deo, Copyright © Borislav Pekić

9. 

AFE­RA PON­TING, ILI ŠTA JE

SLUŽBENI MO­RAL

2. maja 1982, u foklandskom ratu, bri­tan­ska nukle­ar­na pod­mor­ni­ca „Osva­jač” po­to­pi­la je ar­gentin­sku kr­sta­ri­cu „Belgrano“. Kada je uočena, plo­vila je pre­ma bri­tan­skim eks­pe­di­ci­o­nim sna­ga­ma koje su se približavale oku­pi­ra­nom oto­ku; kad je po­to­plje­na, udal­ja­va­la se od njih. No, u oba položaja bila je iz­van zone, od bri­tan­ske vla­de ozna­če­ne kao rat­ni pro­stor u kome će ar­gen­tin­ski bro­do­vi biti na­pad­nu­ti. Istog dana vla­da je pro­me­ni­la pra­vi­la što ih je sama pro­pi­sa­la i učini­la objek­tom na­pa­da sva­ku pro­tiv­ničku lađu na otvo­re­nom moru, ako se bude na­šlo da ugrožava nje­nu flo­tu. 

Ot­pri­li­ke kao kad bi, usred fud­bal­ske utak­mi­ce, ka­pi­ten jed­nog tima od­jed­nom i svo­jevol­jno pro­gla­sio da off-side više ne važi. Ali mi se nećemo ba­vi­ti mo­ra­lom rata, načelno ne­mo­ral­nog pred­u­zeća. U pra­vom ratu pra­vi­la igre ne po­sto­je. Bro­ji se je­di­no po­be­da ili po­raz. Pa i ako foklandski, upr­kos i 368 mr­tva­ca sa „Bertrana“, nije bio baš sa­svim pra­vi rat, važi ova slo­bo­da od mo­ra­la i za nje­ga.

Bavićemo se po­sle­di­ca­ma tog rata po ovdašnju de­mo­krat­sku mi­sao.

Mimo opšteg uve­ren­ja da je od­bra­na Fol­klan­da le­gi­tim­na i da Bri­ta­ni­ja na tom oto­čju ne bra­ni tek go­mi­lu bez­vred­nog ka­men­ja u oke­a­nu već Po­vel­ju OUN, de­o ­je ­jav­nog mnen­ja držao da je po­ta­pan­je „Bel­gra­na“ ne­po­treb­no, pa i okrut­no pre­ko­račenje pra­va na tu od­bra­nu, u naj­man­ju ruku – gre­ška u rasuđivan­ju. Vla­da je po­sto­ja­no osta­la na sta­no­vištu da je, radi zaštite eks­pe­di­ci­o­nih sna­ga, to po­ta­pan­je bilo i le­gi­tim­no i voj­nički nužno.

Go­spo­din Klajv Pon­ting, službe­nik Mi­ni­star­stva od­bra­ne, sla­gao se s vla­dom u po­gle­du le­gi­tim­no­sti i nužno­sti po­ta­pan­ja ar­gen­tin­skog bro­da, ali ne i s na­či­nom na ko­ji ­je in­ci­dent pred­sta­vi­la Par­la­men­tu. Mi­slio je da se na­rod­nim pred­stav­ni­ci­ma, ko­ji­ma je sva­ka bri­tan­ska vla­da od­go­vor­na, mora saopštiti puna i pra­va isti­na. Ano­nim­no ­je dva po­ver­lji­va i za vla­du pri­lično kom­pro­mi­tant­na do­ku­men­ta iz dosijea „Be­lgra­no“ učinio do­stup­nim opo­zi­ci­ji. Sa smislom za fini hu­mor na­zva­ni „Krun­skim dra­gul­jima“, ot­kri­va­ju ti do­ku­men­ti kako je i zašto vla­da iz­me­ni­la vla­sti­ta pra­vi­la ra­to­van­ja i pre­sud­nu činjenicu da je ar­gen­tin­ska kr­sta­ri­ca pr­o­me­ni­la kurs plo­vid­be čita­vih je­da­na­est sati pre po­ta­pan­ja, te da o ne­kom ugrožavan­ju bri­tan­ske flo­te nije mo­glo biti ni reči.

Ot­kri­ven je i suđen. Bra­nio se uve­ren­jem da je nje­go­va prva oba­ve­za pre­ma zem­lji i Par­la­men­tu, a tek dru­ga pre­ma tre­nut­noj vla­di – jer, kao što zna­mo, po­sto­je i večne – i nje­noj tre­nut­noj po­li­ti­ci. Tužba je tvr­di­la da je Pon­ting iz­dao po­ve­ren­je po­slo­dav­ca, a da je prva i je­di­na oba­ve­za držav­nog službe­ni­ka da služi upra­vo toj trenutnoj vla­di. Pri su­mi­ran­ju slučaja za po­ro­tu, su­di­ja je stao na

sta­no­vište tužbe da po­jam dužno­sti ozna­ča­va zva­ničnu a ne mo­ral­nu dužnost, dru­gim rečima, tražio je da se Ponting osu­di. Po­ro­ta ga je, me­đu­tim, jed­nogla­sno oslo­bo­di­la kri­vi­ce, uve­la vla­du u ne­prili­ke i dve go­di­ne po­sle rata opet po­de­li­la jav­nost.

Više nije bilo po­sre­di po­ta­pan­je ar­gen­tin­skog bro­da nego mogućnost po­ta­pan­ja bri­tan­skih demokrat­skih in­sti­tu­ci­ja. Cilj i Sred­stvo, Dužnost i Sloboda, In­te­res i Mo­ral, u ratu još od prve pećin­ske va­tre, po­no­vo su se su­ko­bi­li. Jed­ni su tvr­di­li da po­sto­je naročiti slučaje­vi gde državni službe­nik mora da po­stu­pa kao Pon­ting. Šta ako vla­da pripre­ma državni udar, uki­dan­je Par­la­men­ta i zavođenje dik­ta­tu­re? Zar i onda da se drži ugo­vo­ra s državom i ćuti? Dru­gi su, takođe s pra­vom, sma­tra­li da bi ova­kva slo­bo­da one­mo­gućila funk­cio­ni­san­je države. Jer, šta ako se sva­kom službe­ni­ku pre­pu­sti sam da sudi o tome šta ­je za zem­lju do­bro a šta nije? Čemu onda vla­da? Šta je sa na­ci­o­nal­nom si­gurnošću?

Svo­ju eks­per­ti­zu neću dati. Za mene i Živo­ra­da pro­blem je tek aka­dem­ski. En­gle­zi će na­sta­vi­ti de­ba­tu po­vo­dom dru­gog Pon­tin­ga koji se sa iz­ve­snošću očeku­je. U međuvre­me­nu su, po­vo­dom ovog, iz­men­je­na pi­sma između pre­mi­je­ra vla­de Nje­nog Veličan­stva gđe Tačer i šefa opo­zi­ci­je Nje­nog Veličan­stva g. Kin­oka, u ko­ji­ma su se, na­zi­va­jući se „dra­gim“, te­meljno ali učtivo iz­vređali, tamo gde bi­smo mi, bo­jim se, ra­di­je iz­men­jali – ba­ti­ne. U me­đu­vre­me­nu, takođe, ro­dio se novi en­gle­ski pa­ra­doks.

Go­di­ne 1984. je službe­ni­ca Mi­ni­star­stva spol­jnih po­slo­va zbog man­je značaj­nog cu­ren­ja službene taj­ne osuđena na šest me­se­ci za­tvo­ra. Go­di­ne 1963, ako se sećate, mi­ni­star Profjumu gru­bo je ote­ran iz jav­nog živo­ta ­jer je u svo­joj lju­bav­no-špi­jun­skoj afe­ri la­gao Par­la­ment. A Pon­tin­g je, u krajn­joj li­ni­ji, na sud iz­ve­den zato što nije do­zvo­lio da se Par­la­ment laže.

Ne, po­li­ti­ka nije nešto iz čega čovek može da se uči lo­gi­ci, sve dok i ona sama od lo­gi­ke ne­što ne nauči. Eng­le­ska po­li­ti­ka nije u tom po­gle­du drukčija od sva­ke dru­ge. Na­daj­mo se. međutim, za do­bro de­mo­kra­ti­je, naj­bol­jeg od svih rđavih si­ste­ma, da će se i ovde naći zna­me­ni­ti „en­gle­ski kom­pro­mis“, koji će sačuva­ti na­ci­o­nal­ne in­te­re­se, ali i sprečiti da se nje­go­vi čuvari, državni službe­ni­ci, ne pre­tvo­re u ro­bo­te bez vol­je i sa­ve­sti, ka­kve viđamo u to­tali­tari­zmu – naj­go­rem od svih rđavih si­ste­ma.

A to se može de­si­ti ako s afe­rom Pon­ting bude kao sa afe­rom Šle­svig-Hol­stajn u doba pre­mi­je­ra Pal­mer­sto­na. Go­di­na­ma ka­sni­je o njoj upi­tan. re­kao je da su nju ui­sti­nu shva­ta­la samo tri učesni­ka: je­dan je mr­tav, dru­gi u lud­ni­ci, a on, Pal­mer­ston, pot­pu­no je za­bo­ra­vio o čemu se tu ra­di­lo.

 

 

 

PISMA IZ TUĐINE VIII deo

 

PISMA IZ TUĐINE VIII deo, Copyright © Borislav Pekić

8.

FA­NA­TI­ZAM ILI PO­STO­JA­NOST

UVE­REN­JA?

Bu­bon­ska kuga koja je u sred­njem veku ha­ra­la Evro­pom po­bi­la je trećinu nje­nog sta­nov­ništva. Špan­ski grip s kra­ja Ve­li­kog rata takođe je od­neo svo­je mili­o­ne. Bez­broj se lju­di po­da­vi­lo u ka­ta­stro­fal­nim po­pla­va­ma, iz­go­re­lo u lavi oživelih vul­ka­na, po­gi­nu­lo u zem­­ljo­tresima i po­mr­lo od gla­di na bes­plod­noj zem­lji i pod su­vim ne­bom sušnih go­di­na. Takozvani ne­iz­bežni, pra­ved­ni, od­bram­be­ni, oslo­bo­di­lački – kako se već sve zovu – ra­to­vi uvećava­ju zbor mr­tvih do za­stra­šu­jućih raz­me­ra. A uko­li­ko sve brže i udob­ni­je pu­tu­je­mo i sve bol­je i više pro­iz­vo­di­mo, sa­o­braćajne i in­du­strij­ske nesreće sve više po­sta­ju ne­o­bjav­lje­ni rat sopstve­noj budućno­sti.

Ali, kad se sve žrtve pri­rod­nih i ne­pri­rod­nih ne­sreća sa­be­ru, još uvek ih je man­je od žrta­va ljud­skog fa­na­ti­zma. Tako se fa­na­ti­zam, kao ra­di­ka­lan ob­lik n­e­ra­zu­me­van­ja, ne­po­zna­van­ja i ne­pri­zna­van­ja dru­gih, jav­lja isto­vre­me­no i kao moćan in­spi­ra­tor isto­ri­je i kao nje­na naj­teža prirod­na ka­ta­stro­fa.

Si­ro­mašna prel­ja Žer­me­n u vre­me ja­ko­bin­skog te­ro­ra ­i­zja­vi­la­ je pred ro­dol­ju­bi­vim sve­do­ci­ma ­da ­joj u živo­tu naj­više ne­do­sta­je roi, kralj. Prel­ja se na re­vo­lu­ci­o­nar­nom sudu bra­ni­la tvrd­njom da je ka­za­la rouet, vre­te­no. Fa­na­ti­zam je, u ime suda, među­tim, stao na sta­no­vište da jed­noj prel­ji u živo­tu više tre­ba kralj nego vre­te­no i osu­dio je sta­ri­cu na smrt. Hrišćani su ba­ca­ni la­vo­vi­ma i iz držav­nih raz­lo­ga, ali se ovi ne bi po­ka­za­li efi­ka­snim da nisu podržani fa­na­ti­zmom rul­je u are­ni. 

Žrtve ver­skih, ra­snih ili po­li­tičkih kul­to­va nisu to­li­ko žrtve sa­mih kon­fe­si­ja, ra­snih eks­klu­zi­vi­te­ta ili ide­o­lo­gi­ja ko­li­­ko naše fa­na­tične vere u nji­ho­ve ap­so­lut­ne vred­no­sti. Po­mo­re, po­gro­me, ma­sa­kre i ge­no­ci­de našeg pro­svećenog veka iz­veo je, raz­u­me se, fa­na­ti­zam, ali bi opa­sno bilo po­ve­ro­va­ti da ne­ki­ma nije ku­mo­vao hla­dan Ra­zum, ma kako ga, na­zvali, na­knad­no obi­la­zeći nje­go­va gro­blja. Jer, u sva­kom se fa­na­ti­zmu može pro­naći po neka ra­zumna ali iz­o­pačena ide­ja, i u sva­kom ra­zum­nom podu­hva­tu Fa­na­ti­zam koji čeka svoj tre­nu­tak.

Bez iz­ve­sne na­ka­rad­ne sa­gla­sno­sti između Razuma i Fa­na­ti­z­ma ne bi­smo mo­gli ob­ja­sni­ti za­što smo u svom po­sled­njem, četr­de­se­to­go­dišnjem miru vo­dili 130 ra­to­va i ubi­li 35 m­i­li­o­na lju­di. Ne bi­smo raz­u­me­li zašto je, u So­vjet­skom Sa­ve­zu, dok­tri­na koja sebe sma­tra i ra­ci­o­nal­nom i čove­kol­ju­bi­vom, naj­krup­ni­je žrtve iza­bra­la među oni­ma koji su je vl­a­sti­tim od­ri­can­ji­ma pre­tvo­ri­li u re­a­lnost. I kako bi­smo ob­ja­sni­li na­sto­jan­ja da se, u Nemačkoj četr­de­se­tih go­di­na, is­tre­bi jed­na rasa samo zato što je pri ruci kao žrtve­ni ja­rac pro­la­znom osećanju in­fe­ri­or­no­sti ve­li­kog na­ro­da s ko­jim već st­o­lećima živi?

Oka­ni­mo se isto­ri­je i vra­ti­mo fa­na­ti­zmi­ma naše sva­ko­dnev­i­ce.

Eti­op­ska vla­da sprečava do­tu­ran­je hra­ne na­smrt iz­glad­ne­loj po­bun­je­noj obla­sti Ti­gra, fa­na­tičnim sred­stvi­ma bra­neći ra­zum­no je­­din­stvo zem­lje. U fun­da­men­ta­li­stičkim se mu­ha­me­dan­skim država­ma na­rod­ni mo­ral, u osno­vi ra­zum­na stvar, una­pre­đu­je am­pu­ta­ci­jom udo­va. Pol­jak, otac Po­pe­luško, zadav­ljen je od stra­ne fa­na­tičnih pri­pad­ni­ka službe bez­bed­no­sti, koji su za­stu­pa­li ra­zum­nu ide­ju o raz­dvo­je­no­sti cr­kve­nih i držav­nih po­sl­o­va. 

Fa­na­tični obožava­tel­ji ra­zum­ne bo­ri­lačke veštine kung-fu go­lim su ru­ka­ma po­lo­mi­li vra­to­ve sto­ti­ni pro­vla­dinih omla­di­na­ca u znak pro­te­sta pro­tiv za­tva­ran­ja nji­ho­vih klu­bo­va na Ma­da­ga­ska­ru. Lane je bivši po­li­ca­jac iz Cvaj­bri­ke­na (Za­pad­na Nemačka) zadužio lju­bi­tel­je za­bav­nih iga­ra in­ge­ni­o­znim prona­la­skom. Ra­zum­nu igru „Čoveče, ne lju­ti se” pri­la­go­dio je svom fa­na­ti­zmu i na­zvao je „Ne lju­ti se, Je­vrej­ine”. Pra­vi­la su osta­la ista, samo je sva­ka po­be­da na igračkoj sta­zi u ob­li­ku Da­vi­do­ve zve­zde označava­la ga­snu eks­ter­mi­na­ci­ju iz­ve­snog, ma­hom mi­li­on­skog bro­ja Je­vre­ja.

Pitaćete se ka­kve to ima veze s nama ili En­gle­zi­ma. Po­ku­ša­ću da tu vezu pro­nađem.

O našim fa­na­ti­zmi­ma nećemo go­vo­ri­ti. Oni se ovde pod­ra­zu­me­va­ju. Na Balkan se – u me­đu­vremenu ko­lev­ku tri ve­li­ke ci­vi­li­za­ci­je – od­u­vek gledalo kao na po­ve­sno­ge­o­graf­sku prašumu stra­sti kroz koju je Ra­zum te­ško krčio put. Mi se ni­smo vre­đa­li, i sami sve­sni svo­jih pre­te­ra­no­sti, iako smo ih ra­di­je zvali – do­sled­no­sti­ma. En­gle­zi su, međutim, na svo­ju ra­zum­nost ve­o­ma i s pra­vom po­no­sni. Čak i bez ob­zi­ra na to što ju je po­ne­kad dru­gi mo­rao da pla­ti. Ali ih po­ne­kad val­ja pod­se­ti­ti da je, u vre­me svog re­vo­lu­ci­o­nar­nog rađa­nja, taj isti Ra­zum fa­na­tično spal­ji­vao ne­vi­ne žene kao vešti­ce i da je čuve­na zdra­vo­ra­zum­nost vođe te re­vo­lu­ci­je, O. Kromvela, bila je­dan od naj­fa­na­tični­jih pro­izvoda svog doba. A da pro­te­stant­ski pro­po­ved­nik iz Se­ver­ne Ir­ske, g. Džordž Siv­rajt, još uvek jav­no pre­dlaže da se svi ka­to­li­ci živi spa­le.

Kada sam en­gle­skom pri­ja­tel­ju, koji je događaje na Ko­so­vu objašnja­vao na­šim urođenim fa­na­tizmom, na­šom bal­kan­skom ne­ra­zum­nošću, skre­nuo pažnju na lju­bi­tel­ja lomača, g. Siv­rajta, on mi je mir­no re­kao: „A ne, to nije fa­na­ti­zam.” „Nego šta je?” u­pi­tao sam, iskre­no ra­do­znao. „Možda mal­ko pre­te­ra­na – po­sto­ja­nost uve­ren­ja,” re­kao je on.

Stižemo tako do jed­ne od ređih po­du­dar­no­sti iz­me­đu nas i En­gle­za i do oso­bi­ne koja, pra­ved­ni da bu­de­mo, sve na­ci­je kra­si pod­jed­na­ko: vla­sti­te mane ima­ju uvek lepša ime­na od tuđih, i uvek bolje raz­lo­ge od tuđih, a po­ne­kad ume­ju da se pre­tvo­re i u vr­li­ne. Eto zašto je nečija po­sto­ja­nost za mene fa­na­ti­zam, a moj fa­na­ti­zam – po­sto­ja­nost mog ka­rak­te­ra.

 

 

PISMA IZ TUĐINE VII deo

 

PISMA IZ TUĐINE VII deo, Copyright © Borislav Pekić 

7.

AN­GLO­SAK­SON­SKI MA­NI­RI

I kod za­jed­ni­ce i kod je­din­ke ma­nir je način po­na­šan­ja, us­ta­lje­na for­ma od­no­sa koja obe­ležava ste­pen ci­vi­li­za­ci­je. Uko­li­ko je on viši, ma­ni­ri su očigled­ni­ji i pre­sud­ni­ji za nje­no sklad­no funk­ci­o­ni­sa­nje. A isto­ri­ja po­zna­je i one ci­vi­li­za­ci­je koje su se na svom vr­hun­cu, obično pre pada, pre­tvo­ri­le u tako sa­vr­še­ne for­me da u njima osim ma­ni­ra, niš­ta više i nije bilo. Time neće da se kaže kako su var­var­ske za­jed­ni­ce bez ma­ni­ra, us­tal­je­nog od­no­sa među svo­jim pri­pad­ni­ci­ma, ali čin­je­ni­ca da su lju­dožderi jeli samo ne­pri­ja­tel­je, a ne i sa­ple­me­ni­ke – kao što biva u ne­kim mo­der­nim država­ma – nije ni­ka­kav ma­nir. Ra­sni ­je to in­stinkt održanja. Težnja sva­kog ple­me­na je da bude sve jače da bi sve više ne­prija­tel­ja sva­ri­lo, i da što više ne­pri­ja­tel­ja sva­ri da bi bilo što jače. Međusob­no proždi­ran­je toj se težnji pro­ti­vi­lo i tako su su­ple­me­ni­ci pošte­đe­ni. U iz­vesnim mo­der­nim država­ma, me­đu­tim, koje su po pri­ro­di svo­je iz­u­zet­no­sti autarkične, sa­mo­do­vol­jne, na­ci­o­nal­na je hra­na eks­klu­ziv­no domaća i ne­pri­jate­lji za proždi­ran­je i državno snaženje na­la­ze se uglav­nom među vl­a­sti­tim gra­đa­ni­ma, te se sma­tra da je država ­jača uko­l­i­ko više od svog sta­nov­ništva uspe­va da sva­ri.

Ali, osta­vi­mo se lju­dožder­skih i pre­đi­mo na građan­ske ma­ni­re. Oni oda­ju život­ne na­zo­re, pa ćemo go­vo­ri­ti i o an­glo­sak­son­skim, računa­jući da us­put vi­di­mo i ka­kvi su naši. Da­nas ćemo is­pi­ta­ti je­dan od te­mel­jnih ma­ni­ra ostrv­skog živo­ta i upo­rediti ga s našim po­lu­ostrv­skim običaji­ma, koje će, kao pro­sečan uzo­rak rase, za­stu­pa­ti naš čar­ter-pose­ti­lac Živo­rad, ako se sećate, eks­pert za ir­sko i, više-manje, sva dru­ga pi­tan­ja.

To je ma­nir za­šti­te pri­vat­no­sti, va­šeg pra­va da bu­de­te ostav­lje­ni na miru, ali i vaše oba­ve­ze da na miru ostav­lja­te dru­ge. To, iz­me­đu osta­log, znači da čovek u ponoć ne leži na uli­ci da bi mu pra­vili društvo, već što mu je teško, a to je u naj­većoj meri njego­va lična stvar. A pro­me­tu ako sme­ta – policij­ska. Ni u kom slučaju vaša. Vaša je da ­ga ­o­sta­vi­te na miru. Od toga i ko­ri­sti možete ima­ti. Ni­kad se, na­i­me, ne zna za­što je neko na zem­lji. Možda mu je za­i­sta teško, a možda i nije, nego će teško biti vama. Jer, taj vam može na ru­ka­ma iz­dah­nu­ti ili vas ras­po­ri­ti nožem. U oba slu­ča­ja sle­de ne­bro­je­ne ad­mi­ni­stra­tiv­ne kom­pli­ka­ci­je i bes­ko­načna sve­dočenja po su­do­vi­ma. Zato je: „Don’t get in­vol­ved!” sve­to pra­vi­lo kre­tan­ja ovdašnjim uli­ca­ma, pra­vilo „Ne mešaj se!” na koje se, bo­jim se, naš Živo­rad neće oba­zi­ra­ti. Sme­sta će ležećem čove­ku prići, i pošto je, ve­ro­vat­no, i zna­lac hit­ne pomoći, pokušati u život da ga po­vra­ti. Ako ga iz ne­spret­no­sti ne ubi­je – ili ovaj nje­ga – po­staće mu kum. A ako je ne­srećnik umro, osećaće se oba­veznim da ga is­pra­ti bar do gro­ba.

Strah od time-con­suming (nečega što od­u­zi­ma vre­me) i emo­ti­on-consuming (nečega što angažuje osećanja), samo su vi­do­vi zaštite pri­vat­no­sti. Jer, sva­ki je dru­štve­ni kon­takt iz­ve­stan atak na pri­vatnost. Druženje pret­po­stav­lja iz­me­nu mi­sli, a, pra­vo ako ćemo, kome tuđe mi­sli tre­ba­ju? Sva­ko­me su svo­je do­vol­jne. U En­gle­skoj se lič­nost bra­ni tako što svo­je mi­sli ne is­ka­zu­je. Osim pro­fe­si­o­nal­nih po­li­tičara, na koje se gle­da s mr­zo­vol­jom, niko se ne upin­je da svo­jim mi­sli­ma pro­me­ni vaše. Kad se ne bi na­dao da će vas pro­me­ni­ti i na­te­ra­ti da mi­sli­te kao on, Živo­rad s vama ne bi ni raz­go­va­rao.

Živo­rad, taj večni re­for­ma­tor ljud­ske mi­sli, po­vrh sve­ga, uvek je i čedno iskren. En­glez vam neće reći da iz­gle­da­te očajno ni kad umi­re­te. Živo­rad nije li­ce­mer i sme­sta će vas pi­ta­ti za kada je za­ka­zan po­greb. Nipošto iz mi­zan­tro­pi­je, već što želi da vas tamo is­pra­ti. I En­gl­ez će vas do gro­ba is­pra­ti­ti, ali će se brzo povući i osta­vi­ti vas da se u nje­mu sami sna­la­zi­te. Mi, međutim, često ni svo­je mr­tve ne ostav­lja­mo na miru.

Ovde se o ne­pri­jat­nim stva­ri­ma ne go­vo­ri čak ni to­kom obe­da, kon­ti­ne­ntal­nog ri­tu­a­la, sračuna­tog, iz­gle­da, je­di­no na to da vam ubi­je sva­ku vol­ju za je­lom. Niko se ni­ko­me ne is­po­ve­da, osim po­li­ci­ji, i to samo ako je uhvaćen na delu. Kod na­s je is­po­ved najčešći ob­lik di­jalo­ga. Dru­gi je – pro­po­ved.

U En­gle­skoj je i so­ci­jali­za­ci­ja do­bar način da čovek sačuva svo­ju usam­lje­nost. Eng­le­zi ne mare za in­tim­ne sku­po­ve, pa ma­kar bili i bračni. Pret­po­stavlja­ju im tzv. party, prijeme, na ko­ji­ma, do­du­še, sto­ji­te na ­jed­noj nozi i do pića ne možete doći, ali ne ri­zi­ku­je­te da vas neko pri­me­ti i oslo­vi. Kod nas je druženje je­dan od ob­li­ka kon­ven­ci­o­nal­nog rata. Moje su uspo­me­ne pune tih lo­kal­nih kr­vo­pro­lića. Uželi­mo se pri­ja­tel­ja, pri čemu su oni još i naši isto­mišlje­ni­ci, upri­ličimo da se jed­ne večeri nađemo i iz­raz­go­va­ra­mo, stečeni su, da­kle, svi usl­o­vi da se sjaj­no pro­ve­de­mo, pa to pr­vih sati i čini­mo, a onda, ma­hom pred zoru, na red dođu iz­ve­sne mut­ne teme, a s nji­ma i naše po­zna­te iskre­no­sti, naše čuve­ne otvo­re­no­sti, oko ko­jih se te­mel­jno iz­vređamo, da bi se s da­nom ra­zišli u uve­ren­ju da smo time po­stali još veći pri­ja­tel­ji i još du­blji is­to­mišlje­ni­ci.

U Bri­ta­ni­ji tako nešto jed­no­stav­no nije moguće. Čak ni teh­nički nije iz­vo­dlji­vo. Ako se sa pri­ja­telji­ma vi­đa­te jed­nom godišnje ili pre­ko čestit­ki za Božić, naročitom po­ve­ra­van­ju me­sta nema. A upra­vo ­je ono za vaš mir opa­sno. Po­ve­ra­van­je ­je to što Živo­ra­du daje nje­go­vu ne­o­dol­ji­vu sna­gu i do­bre raz­lo­ge da se su­ve­re­no u vaš život meša. Zato je od­bra­na pri­vat­no­sti ovde samo je­dan dru­štve­ni ma­nir, a kod nas najčešće – zaštita go­log živo­ta.

 

 

 

PISMA IZ TUĐINE VI deo

                         PISMA IZ TUĐINE VI deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

6.

NA VE­ČE­RI S TI­GROM, ILI

O EKS­CEN­TRIČNO­STI

U se­ver­ni Lon­don lju­di od­la­ze da gle­da­ju pitoresk­nu kućicu oko koje, ob­u­hva­ta­jući je asf­alt­nim klještima s obe stra­ne, pro­la­zi novi put. Au­to­mo­bilska buka je ne­sno­sna, ali vla­snik, po­sta­ri­ji go­spo­din, u ruci ima od­lu­ku suda ko­jom je po­be­dio sve opšte i opštin­ske raz­lo­ge za rušenje nje­go­ve kuće, i koja mu dopušta da pr­ko­sno živi usred pro­met­ne uli­ce. Ako već do­sa­da nije, oglu­veće sva­ka­ko, ali će u za­me­nu ima­ti sačuva­no sa­mo­pošto­van­je. Da li je to zna­me­ni­ta en­gle­ska eks­cen­trič­nost ili obična ljud­ska svest o građan­skim pra­vi­ma?

Već de­ce­ni­ja­ma se Bri­ta­ni­ja bori za mo­der­ni ae­ro­drom, ne­op­ho­dan ovoj po­slov­noj zem­lji ko­ja je ve­ko­vi­ma od­la­zi­la u neželje­ne po­se­te dru­gi­ma, a sada želi što više po­se­ta da pri­mi. Iz­bor iz­me­đu četr­de­set mogućih lo­ka­ci­ja još nije obav­ljen. Kad god bi pao na neki kraj, nje­go­vi su žite­lji pri­go­vo­ri­ma i pro­te­sti­ma uspe­va­li iz­grad­nju da one­mo­guće. Sve do sada su za­štit­nici zemlje, lju­bi­tel­ji en­gle­ske pri­ro­de i čuva­ri vla­sti­tog ko­mfora bili jači od sva­ke bri­tan­ske vla­de i sva­kog na­ci­o­na­lnog raz­lo­ga. Ae­ro­drom Hit­rou liči na košnicu u vre­me sku­pljan­ja po­le­na i sa­o­braćajno za­gu­šen­je do­bi­ja dra­ma­ti­čne raz­me­re, a odlu­ka o no­vom sle­tištu još nije do­ne­ta i u ovom se veku ne očeku­je. Da li je sada to opet zna­meni­ta eks­cen­tričnost ili obično ljud­sko pra­vo da se lični in­te­res bra­ni čak i ako ga ugrožava neki važniji i opšti?

Šta ve­li­te, kako bi se pro­veo vi­so­ki funk­ci­o­ner Sa­ve­za ko­mu­ni­sta Ju­go­sla­vi­je koji bi s tri­bi­ne par­tij­skog kon­gre­sa iz­ja­vio da ne ve­ru­je u društve­no vla­sništvo nad sred­stvi­ma ­za pro­iz­vod­nju, isto­rij­sku ul­o­gu rad­ničke kla­se i so­ci­ja­li­zam, i da, u XX veku, Mar­ksa i ne tre­ba uzi­ma­ti baš tako ozbiljno? A ovde je pro­šle go­di­ne an­gli­kan­ski do­sto­jan­stve­nik i božiji slu­ga g. Dej­vid Džen­kins, bu­dući bi­skup od Dar­a­ma, na tel­e­vi­zi­ji iz­ja­vio da Bi­bli­ju ne tre­ba uzi­ma­ti baš zdra­vo za go­to­vo, iz­ra­zivši sum­nju u bez­grešno začeće i vas­kr­sen­je, dve te­me­lj­ne dog­me hrišćan­stva. Bilo je žučnih pro­te­sta od stra­ne ver­ni­ka i nešto od­me­re­ni­jih ko­le­gi­jal­nih pri­go­vo­ra sa stra­ne kle­ra, ali je ui­sti­nu gl­a­san bio samo Bog: man­je od četr­de­set osam časo­va po­sle bo­go­služenja što ga je ske­ptič­ni bi­skup održao u Jor­ku, nje­go­va je osvetnička mun­ja po­go­di­la krov cr­kve. Ali je g. Džen­kins ostao biskup. Da li je nje­gov po­stu­pak tek simp­tom tra­di­ci­o­na­l­ne en­gle­ske ekscentričnosti ili pro­sto – ne­za­vi­snost duha? I da li je to­le­ran­ci­ja Cr­kve pre­ma očigled­noj he­re­zi po­što­van­je in­di­vi­du­al­ne sl­o­bo­de mišljen­ja ili tek en­gle­ska eks­cen­tričnost?

U od­go­vo­ru mo­ra­mo biti ve­o­ma pre­do­strožni – čemu smo po tem­pe­ra­men­tu i ja i moj uzor-sunarod­nik Živo­rad malo skl­o­ni – jer pi­tan­je spa­da u ona na koja se, ma šta re­kli, daje po­grešan od­go­vor. Ako kažemo da je to puka eks­cen­tričnost, ri­zi­kujemo da je jed­nom u budućno­sti, pod pri­ti­skom po­tre­be za uniform­nošću, pro­gla­si­mo su­ma­nu­tom i da je lečimo po dušev­nim bol­ni­ca­ma, kao što se u iz­ve­­snim zem­lja­ma, koje tvr­de da od te budućno­sti uzi­ma­ju pred­u­jam, već uve­li­ko čini. A ako kažemo da je sve to pri­rod­no pra­vo na iz­bor i sl­o­bo­du mišljen­ja, i da ta slo­bo­da sto­ji iz­nad sva­kog jav­nog in­te­re­sa, kako ćemo do­bi­ti pro­kle­ti ae­ro­drom nad ko­jim se avi­o­ni neće su­da­ra­ti, i kako ve­ro­va­ti veri?

Aneg­do­te o en­gle­skoj eks­cen­trično­sti to­li­ko su po­pu­lar­ne da ne­o­ba­vešteni Evro­pe­jac – a to je onaj koji u En­gle­skoj živi, jer se dru­gi i ne računa­ju – mi­sli kako je ovo na­rod čuda­ka, od ko­jih samo neki rade po ban­ka­ma da bi no­vac iz­da­va­li oni­ma koji će ih trošiti na en­gle­ske eks­cen­trično­sti. To jed­no­stav­no nije isti­na. Pro­sečan En­glez, pri­pad­nik sred­nje kla­se, sta­tistički uzo­rak rase iz pri­grad­ske kuće sa dve bašte, pred­njom otvo­re­nom i bez­načaj­nom, i zad­njom, ograđenom i udob­nom, nije eks­cen­trik. On ve­o­ma liči na svo­ju imo­­vi­nu: ono što stvar­no po­se­du­je i što on stvar­no je­ste, uvek je u du­bo­koj po­za­di­ni, u zad­njem vrtu nje­go­ve lično­sti i duše.

On možda i drži da se od dru­gih raz­li­ku­je – od stra­na­ca, na pri­mer, ali samo sto­ga što je biti stra­nac po sebi eks­cen­trično – no ne mari da se to raz­li­ko­van­je pri­mećuje. (On je ona lju­ba­zna sta­ri­ca koja je srdačno po­zdra­vi­la pred­sed­ni­ka Fran­cu­ske Re­publike u po­se­ti Lon­do­nu, ali mu je, s čed­nom otvorenošću, pri­go­vo­ri­la što go­vo­ri jed­nim eks­cen­tri­čnim i ne­ra­zum­lji­virn en­gle­skim je­zi­kom. Sta­ri­ca je bita u pra­vu. G. d’Est­en­g je go­vo­rio fran­cu­ski. Bio je to sja­jan fran­cu­ski, ali, očigled­no, rđav – en­gle­ski.) Kod kuće po­go­to­vu. U ino­stran­stvu, me­đu­tim, vole oni po­ne­kad da osta­ve uti­sak da se od nas norm­al­nih lju­di, ra­zl­i­ku­ju i da iz­gle­da­ju čudni, dok smo, za­pra­vo, mi oni koji ih ne­pre­sta­no začuđujemo.

Ukrat­ko, pro­sečan En­glez je pre ra­zu­man konformist nego ne­ra­zu­man eks­cen­trik. On će, raz­u­me se, iako u po­od­ma­kl­im go­di­na­ma, nad Hajd-par­kom puštati dečje zma­je­ve, ali ka­kva je to izuzet­nost kada se sa zma­je­vi­ma igra­ju svi od­ra­sli En­gl­e­zi? To će pre biti puki kon­for­mi­zam. (Eks­centrično bi bilo se­de­ti na klu­pi i la­ga­no iz­u­mi­ra­ti, kao što rade naši star­ci.)

Samo pa­zi­te, taj en­gle­ski kon­form­i­zam naročitog je kova. En­glez ne želi da se ističe, od pro­sečnog tipa Ostrv­lja­ni­na da se ra­zl­i­ku­je – osim da bi bio uspešnije Ško­tl­anđanin, Vel­ša­nin ili Irac – da osob­no bude, ali neće do­zvo­li­ti da bilo ko, naročito vlast, ovo shva­ti kao po­ziv da ga tre­ti­ra kao sta­ti­stičku je­di­ni­cu ne­od­ređene ljud­ske mase.

Pa gde je onda ta slav­na en­gle­ska eks­cen­trič­nost zbog koje, kad En­gle­za sret­ne­mo, očeku­je­mo da se po­na­ša mimo svih lju­di? Može se naći je­di­no u aneg­do­ti, u ko­joj se pre­oblači za večeru u džun­gli a društvo mu pra­vi samo gla­dan ti­gar, pa malo su­mn­je ima od čega će se go­zba sa­sto­ja­ti.

 

PISMA IZ TUĐINE V deo

 

PISMA IZ TUĐINE V deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

5.

BOM­BE, KOC­KA I EN­GLE­SKI

KA­RAK­TER

U vre­me rata lon­don­ske kla­di­o­ni­ce, do tada za­u­ze­te op­kla­da­ma za kon­jske, pseće i iz­bor­ne trke, u­ve­le su koc­ku koja se kon­ti­ne­ntal­nom umu čini mor­bid­nom. En­gle­zi su se kla­dili koje će kra­je­ve gra­da po­go­di­ti nemačke leteće bom­be. De­mon­strira­na ­je strast za koc­kom, ali i ra­sna žila­vost. Ne­prija­tel­ju je, ka­sno do­du­še, po­sta­lo ja­sno da se s ovakvim na­ro­dom lako na kraj ne iz­la­zi. Četr­de­se­tak go­di­na ka­sni­je, oko Božića 1983, ir­ski su pro­vo­si de­to­ni­ra­li bom­bu na pri­la­zi­ma rob­ne kuće „Harrods“ i, beležim ovo bez ika­kvog koc­kar­­skog odušev­ljenja, na par sto­ti­na me­ta­ra od mog sta­na. De­molirana oko­li­na, ne­koli­ko mr­tvih i više de­se­ti­na ran­je­nih opi­su­ju ovaj dan ka­o je­dan od naj­tra­gičnijih u anti­bri­tan­skoj te­ro­ri­stičkoj kam­pan­ji. Ali, čim su mr­tvi i ran­je­ni od­ne­ti a krš ukl­on­jen, rob­na kuća po­no­vo je otvo­re­na. Lon­don­ci su is­pu­nili sva nje­na odel­jen­ja kao da se niš­ta nije do­go­di­lo.

A šta sa­m ja ra­dio? Di­vio sam se tom pr­ko­su, toj kuraži i čvr­sti­ni, ali u „Harrods“ ni­sam ul­a­zio. Mo­gao sam u od­bra­nu reći da sam u Lon­do­nu gost i da rat koji se ovde vodi nije moj. Ni­sam to re­kao. Iz­ja­vio sam da ni­sam lud da se izlažem suvišnim ri­zi­ci­ma. Znači li to da su svi En­gle­zi, po­se­ti­o­ci „Harrods“-a, po­zna­ti inače kao ra­ci­o­nal­ni lju­di – ludi? Ili su zna­li, što je meni i Živo­ra­du u meni ne­po­zna­to osta­lo, iako kao oso­bi­to ra­ci­o­nal­ni ne važimo, da je jed­na mera pro­gram­skog pro­ti­vlu­di­la, i sama luda, nužna da bi se ra­zu­man čovek od­u­pro još većem i ra­zor­ni­jem?

Ne tvr­dim, raz­u­me se, da baš sva­ko ovde po­se­du­je oso­bi­ne koje mu dopuštaju da, sedeći na mini, mirno puši lulu, ali osećam da bi se u kri­tičnim tre­nu­ci­ma na­ci­o­nal­nog živo­ta većina na tako ne­što odlučila.

Sre­di­nom prošle go­di­ne ­jav­no se mnen­je po­de­lilo oko slučaja mla­dog čove­ka po ime­nu Har­ing­ton. Nje­go­voj na­me­ri da stu­di­ra na lon­don­skoj Po­li­tehnici us­pro­ti­vi­la se većina stu­de­na­ta, in­spi­ri­sa­na pre­težno le­vim uti­ca­ji­ma, ali i, to se mora pri­zna­ti, iz­ve­sni­m još sve­žim isto­rij­skim uspo­me­na­ma. Čime je je­dan de­vet­na­e­sto­go­di­šnjak za­služio da mu dru­gi de­vet­na­e­sto­go­dišnja­ci us­kra­te pra­vo na ško­lo­van­je? Time što je ak­ti­vista Na­ci­o­nal­nog fron­ta, po­li­tičke or­ga­­ni­za­ci­je koju većina Bri­ta­na­ca, i s le­va i s de­sna, sma­tra ra­si­stičkom i ne­de­mo­krat­skom.

Da bi Harringtonu sprečili pri­stup na uni­ver­zi­tet, stu­den­ti su za­ba­ri­ka­di­rali ula­ze. O Harringtonovom pra­vu na ško­lo­van­je odlučivao je sud i on je stu­dent­sku de­mon­stra­ci­ju sile og­la­sio ne­le­gal­nom. Stu­den­ti su od­bi­li da izvrše od­lu­ku suda i ota­da su jaki od­re­di po­li­ci­je obez­beđiva­li Harringtonove po­se­te uni­verzi­te­tu. Bur­ne sce­ne koje su se tada vi­de­le omi­no­zno su pod­sećale na na­sil­no odstran­ji­van­je Je­vre­ja iz nemačkih škola po­s­le Hi­tle­ro­vog dol­a­ska na vlast. Samo su u­lo­ge bile pro­men­je­ne. Lju­di koji su sebe sma­tra­li slo­bo­do­um­nim us­kraćiva­li su sl­o­bo­du čove­ku ko­jeg su sma­tra­li nje­nim pro­tiv­ni­kom. Pa­ra­doks je bio tra­gičan ali i poučan za demokratiju.

Je­vre­je u Nemačkoj Adol­fa Hit­le­ra nije imao ko da šti­ti. Fa­ši­stu Harringtona šti­ti­la je po­li­ci­ja zem­lje s čijom se de­mo­krat­skom po­li­ti­kom on nije sla­gao. Štiteći nje­go­vu ličnost, pra­vo i slo­bo­du, šti­­ti­la je ona ne­što mno­go opštije i više od toga – jed­no načelo bez koga nema ci­vi­li­zo­va­ne za­jed­ni­ce. I naj­zad, zar dopuštan­je Harringtonu da se ško­lu­je nema i prag­ma­tičan ra­zl­og? Zar ne možemo pretpo­sta­vi­ti da je upra­vo nje­mu obra­zo­van­je po­trebnije nego iko­me dru­go­me? Zar ne mo­ra­mo misliti da će mu nova sa­znan­ja vra­ti­li lju­bav pre­ma slo­bo­di koju mu je ide­ja od­u­ze­la? Jer, ako to ne mi­sli­mo, ako po­taj­no držimo da je mo­der­ni uni­verzi­tet ško­la to­ta­li­tari­zma, za­što, kao slo­bo­do­um­ni lju­di, sebi pri­država­mo pra­vo da ga po­ha­đa­mo?

Dru­gi pri­mer još je upečatlji­vi­ji. Go­di­nu dana tra­ja­o je štrajk bri­tan­skih ru­da­ra. Nije bio pot­pun. Po­lo­vi­na rad­ni­ka od­bi­ja­la je da štraj­ku­je, kao ra­zlog iz­no­seći čin­je­ni­cu da štrajk nije iz­gla­san već ne­de­mo­krat­ski na­met­nut ar­bi­trar­nom odlu­kom vođ­stva ru­dar­ske uni­je. Sto­ti­ne po­l­i­ca­ja­ca obez­beđiva­le su slo­bo­dan pri­stup ok­ni­ma onim rad­ni­ci­ma koji su od­bi­ja­li da štraj­ku­ju i na­st­av­lja­li s ra­dom. Sli­ka je za nas samo za­pan­ju­juća, prem­da bi val­ja­lo da bude po­uč­na: dovo­žen do jame u bez­ma­lo blindi­ra­nim ko­li­ma, zaštićen kor­do­nom po­li­ci­je i okružen ne­mi­lo­srd­nim ne­pri­ja­teljstvom ma­sov­nih štrajkačkih stra­ža, je­dan je­di­ni čovjek si­la­zi pod zem­lju da vadi ugalj, ko­jeg ne bi va­dio da je nje­go­vo pra­vo na učešće u od­lu­ci pošto­va­no.

En­gle­zi su šte­dljiv i ra­ci­o­na­lan svet. Ne iz­gle­da ni eko­no­mi­čno ni ra­ci­o­nal­no to­li­ko trošiti na zaštiti pra­va jed­nog je­di­nog čove­ka. Ne iz­gl­e­da mu­dro, u eri vel­i­kih bro­je­va, sta­ti­stič­ke fi­lo­so­fi­je i sve­moći zlat­nog pro­se­ka, to­l­i­ko da­va­ti na ­je­di­ni­cu tog proseka koja sama za sebe sa­vr­še­no ništa ne znači. U redu, ce­na je za­i­sta možda pre­vi­so­ka za zem­lju koja još nije izašla iz de­se­to­go­dišnje eko­nom­ske le­tar­gi­je. Ovde se, me­đu­tim, mi­sli da se ona mora pla­ti­ti. Jer još uvek je mno­go man­ja od cene što će se bez­u­slov­no pla­ti­ti ako se ne poštuju ljud­ska pra­va, ga­ran­to­va­na za­ko­ni­ma i običaji­ma ze­ml­je.

Rima odav­no više nema, no rim­ska iz­re­ka „Neka se prav­da vrši, ma­kar svet pro­pao” još važi. U ci­vi­li­za­ci­ji, u ko­joj je ljud­ski život sve kom­pli­ko­vaniji, ogra­ničeni­ji i ugroženi­ji, a čove­ko­va pra­va sve uslov­lje­ni­ja oko­l­no­sti­ma nad kojima se nema moći, važi ona više nego ikad. Jer, sva­ko u svom srcu zna da će svet pro­pa­sti samo ako se prav­da ne vrši.

Prav­da kada je u pi­tan­ju većina, ali i prav­da za man­ji­nu; prav­da za sve za­jed­no, ali i prav­da za sva­kog po­je­di­nač­no; prav­da za one što su u pra­vu, kao i za one koji nisu. Prav­da kao uni­ver­zal­no pra­vo.

.