KORESPONDENCIJA KAO ŽIVOT II deo, Copyright
© Borislav Pekić
Prepiska sa Dobricom
Ćosićem[1]
Dragi Borislave,
Istinski me je obradovalo Vaše pismo
i odgovaram Vam s prijateljskim osećanjima, zahvalan na adresi i sećanju. Ovih
dana smo moja ćerka i ja s oduševljenjem pročitali Besnilo, tu izvanrednu, po mnogo čemu jedinstvenu knjigu, u kojoj
nije zatajila nijedna Vaša moć, a ispoljila se, rekao bih, snažnije, no u nekim
drugim Vašim romanima - fabulativna imaginacija, zaista ingeniozno složena
romaneskna konstrukcija. I opet - erudicija i pamet, ubedljiva univerzalnost
poruka i čovekovih nedoumica, najređa svojstva naše savremene literature.
Ne razumem, zbilja ne razumem neke
Vaše izjave, meni i Mihizu, naprimer, da. je to nekakav “krimić,”
(što bi rekla naša braća), rad za hleb, što čak ne zaslužuje naše čitanje. Ne
čikajte Tvorcu, Borislave! Nema nijednog Vašeg savremenika koji ne bi zaželeo
da napiše takav roman, a i Vama, neka Svevišnji podari moć da napišete još koje
Besnilo. Đa bi po mediokritetskoj
kritičarskoj konvenciji i ja bio ubedljiv napomenuću Vam i Vašu,
po mom mišljenju samo jednu darovitu manu: sporo, preopširno, deskriptivno
gradite ekspoziciju! I nešto prejako uživate u svom znanju, pa to ponekad i
pored filozofske, tj. gnostičke skepse i relativizma koje Vi nosite kao
intelektualac, (izrekoh najbanalniju definiciju pisca!) hoću reći, koju Vi
imate kao pametan čovek, Vaše znanje ima onu manovsku ambicioznost, keja može
da zamori lenjog, životom umorenog čitaoca, ali i selektivnog čitaoca koji
prema romanu nema tradicionalne zahteve: da pisac sve zna i sve kaže. U svakom
slučaju: Bravo, Boro Pekiću!
Nešto o predavanju. Ja. sam se silno
i verovatno beskorisno namučio s tim "predavanjima" po Americi i
Kanadi. Profesionalna, skribomanska savest (ili strast?) primorala me da učim i
mislim o nečemu što mi je donelo malo koristi i rezultata, a oduzelo mnogo
vremena. Nije pismo za rasprave, nisam ja baš siguran da sam Vas dobro razumeo,
ali: i pored načelne, i intimne saglasnosti sa, čini mi se, najbitnijom Vašom
tezom - "da se nadvremenost najbolje postiže ulaženjem u izabrano
vreme", rekao bih, da sam ja kao pisac mnogo manje skrupulozan od Vas pred
pitanjem čemu i kome treba da služi istorijski roman?
A zar taj "istorijski
roman", može ikome i ičemu da služi, ako ne služimeni, mojim
savremenicima, mojoj muci za uvremenjavanjem i identitetom? To
"nama", jasno može da znači samo - njima, ali, njima mi ne služimo čim faktičko, ako ga
uopšte znamo i koliko ga znamo, prevedemo preko one Eliotove "platinske
niti" u transcedentno, poetsko, moje."Njima" treba samo fakat,
pa je "realistički" roman najčešće "koristan" i zaista
koristan, jer u svim realnostima i prošlostima ima fakata koji su argumenti za njih.
Nisam
siguran da smo se razumeli. To su problemi za samoću i uz čašu.
Ja Vam dugujem jedno drugarsko
razjašnjenje o Akademiji. Bio sam uveren da će odeljenje prihvatiti moj
predlog: dva pisca (Vas i Matiju) i đva profesora (Nikolu i drugog koji im je
najpotrebniji za poslove Akademije, a takav je nesumnjivo Stipčević). Međutim,
izbornom, starom srpskom veštinom, uz direktivu Predsedništva, profesori, tj.
naučnici su pobedili: odlučeno je da se ove godine biraju dva profesora i jedan
pisac, tj. pesnik, a da se idućih izbora biraju dva pisca, a jedan naučnik.
U tim nekolikim eliminatornim tajnim
glasanjima, Matija je od svih pisaca dobio najviše glasova. Tako smo svi ostali
u zavetu da na idućim izborima izaberemo Vas i još jednog pesnika, čini mi se,
da će to biti Simović. Prilikom izbora, pored Matijine ogromne popularnosti,
nije bilo i bez uticaja, to što ne živite u Beogradu, pa nemate uslov za
redovnog člana Akademije. Ja sam, mislim i Palavestra, rekao 1judima da ćete se
narednih godina vratiti na stalan boravak u Beograd, pa više neće biti, čak ni
formalne prepreke, i da svoju redovnu akademičarsku dužnost obavljate. Molim
Vas da mi verujete: nije bilo ničeg u tim izborima i razgovorima o Vama što bi
Vam bilo neprijatno da čujete.
Imali ste sjajnih stranica u
dnevniku, uveli ste novu temu, nov sadržaj u našu književnost, ja to ideološki
nazivam "građanska tema". Ima, iz razumljivih razloga, i mnogo, mnogo
rupa i neiskazanosti koje su umanjile značaj tog teksta. Sklom sam uverenju da
nije reč o imanentnom nedostatku te proze, nego o obzirima i granicama naše
slobode i Vašeg ukusa.
Mihizova Kolubarska bitka doživljava pozorišni trijumf kod publike! To se čudo, koliko ja znam,
posle II svetšog rata nije dogodilo.
Pišem Drugu knjigu Vremena zla, završiću je ove godine.
Iduće Treću i - ne pada mi više napamet da pišem "veliki roman".
Dosta od mene i premnogo za naš polupismen i nepismen "narod".
Neću skoro u London. Izgubio sam tri
meseca oko "Novog sveta". Žurim da kažem nešto što mi se čini da
moram.
Doviđenja, dragi Borislave!
Ljiljani i ćerki srdacne pozdrave sa
prijateljskim željama. Vama bratski stežem ruku!
Vaš
[1]Dobrica
Beograd, 6. februar 1984.
No comments:
Post a Comment