KORESPONDENCIJA KAO ŽIVOT IV deo, Copyright © Borislav Pekić
Prepiska sa Dobricom Ćosićem
12. 6. 1985
Dragi Dobrice,
već duže vremena sam ovo pismo mogao napisati ali sam poslednjih nekoliko meseci bio u paklu kome kod srećnijih pisaca gori stvaralačka vatra, a kod mene se samo ropski kuluči. I tošto mislim da mi dobro ide – završavam VI, VII Runo – i da kulučim sa zadovoljstvom izvesna je nagrada za ustajanje u 4 ujutru i padanje u san s prvim mrakom na bilo kojoj stolici koje se dohvatim. Nadam se da ću obe knjige izdavaču predati, posle Nove godine, najdalje u januarui da će izaći za sajam 1986. Sa svim drugim stvarima takođe sam zadovoljan osim sa dve velike peripetije oko preseljenja u Beograd u prvom redu. U oktobru dolazim da nadgledam renoviranje mog stana koji je u očajnom stanju, što se grejanja tiče naročito, pa uvodim jedno jedinstveno i zbog naših složenih ogrevnih prilika rezervno, ali mi već kažu da ni to neće biti dovoljno i da je potrebno imati da bi se čovek obezbedio sve oblike grejanja, uključiv po mogućnosti i solarno.
Rad moje supruge u Londonskoj opštini prestaje sa 6. aprilom iduće godine. To znači da Zlatno runo moram završiti do februara jer onda nastaje najmučniji deo posla a to je ono pravo preseljenje, pakovanje, rasprodavanje, objašnjenja sa carinom, vađenja dokumenata, uređenje na nov način stana ovde da bi se na lečenje s vremena na vreme mogao vraćati i uopšte sve što čak i normalne ljude a kamoli takve, kao ja razmažene, može dovesti samo do kome izbezumljenja ili do mrtvačke ravnodušnosti prema svemu. Možda naročito zadovoljstvo koje sada imam u pisanju i potiče od panike da kada proces povratka u istini počne nekoliko meseci neću moći da radim. Druga neprilika je „Partizanska knjiga“.
Ja se šalim da oni moja Dela nisu ni štampali, svakako ne
u 3.000 primeraka, nego samo jedan komplet za mene, jedan za moju majku,
nekoliko za funkclonere preduzeća, jedan svakako za Unutrašnje poslove i
nekoliko za kritičare koji su učestvovali u Književnosti na Okruglom stolu o
mom radu. Niti knjiga ima u knjižarama, niti se mogu poručiti, niti se reklamiraju, ja nisam dobio novac niti ga očekujem,
moji prijatelji,
uključujući Vas, nisu dobili primerke kao što je pismeno dogovoreno, na pisma
mi se ne odgovara, telefonske urgencije ne zatiču na telefonu nikad nikog koji
o tome nešto zna, a od izlaska je evo prošlo 7 punih meseci. Digao sam ruke.
Jedna je pretpostavka da nemaju para pa im je štamparija zaplenila robu, ali to
se nikome ne isplati jer njena vrednost na ovoj inflaciji pada. Druga da su u
istini štampali samo pedesetak kompleta. Ovu smatram boljom, pa čak i izvrsnom
šansom za mene. Jer ako je tako kroz sto godina te će knjige biti raritet,
nešto kao divit izdanja.
No pismo ovo ne pišem zbog sebe, nego
zbog Vas.
Zbog Vašeg Grešnika. Da Vam se zahvalim u oba smisla za tu knjigu. I što ste mi je poslali, i što ste je napisali. Ona na velika vrata ulazi u red onih retkih knjiga koje ćitaocu ne dopuštaju rasejanost ni ravnodušnost, a kritićarima, na njihovu veliku žalost, naročito strukturalistima, ne daje da se baš tako lako izgube u maglama nebulozne retorike okrugla pripovedanja, ovog ili onog 'Ja' nego da vide malo i šta se u njoj pripoveda. Kako se iz izvesnih kritika vidi čini se da nekim zvaničnim kritikama upravo to u knjizi smeta što se priča o tome o čemu se priča. Uhvaćeni su nespremni. Celu snagu su trošili na otpor prema knjigama o 1948, i na pamet im nije padalo da bi neko tu 1948 poćeo od njenog pravog početka, od njenih korena, od njene takorekuć mitske suštine, davno uobličene, i da se dijalektikom poslužim, nužno unapred određene još u godinama u kojima Vaš Grešnik strada na istom Golom otoku, i ako neograđen vidljivim žicama, iako ne još baš sasvim svestan da je on njegov prvi logoraš Vi ste, koliko znam prvi i to u svetu analizirali psihološku pozadinu i ideološki temelj ovom nesrećnom razvoju jedne ideje koja je nešto drugo obećavala, a nešto tragično suprotno tom svetu, bar zasada donela (ja lično se bojim i za uvek).
Prvi ste imali kuraži, snage i dara da do dna siđete - iako pretpostavljam da vam lako nije bilo i da ste pri tom morali u drugom svetlu razumeti i neke sopstvene snove i vlastite ideale. Ali bez toga, bez odricanja, bez uzdržavanja, bez kompromisa, ovo delo ne bi bilo što jeste tipecifičnost situacije Vašeg junaka, pored ostalog, je i u tome što represiju nad njim ne vrši vlast kao u većini dodirnih knjiga iz vremena boljševičkih čistki, recimo, još manje građanska vlast nego ljudi čija je vlast jedino u idejama onoga nad kojim se vlada, u njegovom delimičnom pristanku da je podnosi, u njegovoj obavezi, najzad, da je do izvesne mere podnosi jer ona još uvek ipak znači i izraz krivo realizovanih ali njegovih ideala.
Činjenica da je reč tek o „saputniku“ to samo pojačava, pa je ideja da se o njemu piše a ne o nekom članu kom. partije - kao žrtvi - izvrsna je. U svakom slučaju, strašno je biti komunist komunistu. I sve dok to oni ne shvate, ne pojedinci koji su to shvatili ali su nemoćni, i ne samo svi zajedno, nego i sama ideja, u pravom istorijskom kontekstu, kojeg se ne tiče teritorijalni uspeh, rđavo im se piše. Ja se neću ovde upuštati u pojedine epizode, arhitekturu knjige i njene ideje, jer bih počeo prepisivati neke zabeleške u Dnevniku koje sam pravio tokom čitanja i kasnije (jer pročitao sam je za dan i noć) pa bih pokvario svežinu tih komentara kad oni izađu. Od jeseni počinje u Književnosti da izlazi moj Dnevnik od 1982 do 1985 u izvodima.
Prvih nekoliko brojeva donose sećanja na zatvor i komentare tih sećanja, a zatim, nadam se na proleće iduće godine i drugi deo koji se, pored ostalog, odnosi na „Književnu tehnologiju“. Tu ću uneti ove moje zabeleške koje se tiču Grešnika. Ja nisam kritičar, pa je moj pristup sasvim drukčiji. On je, naravno, u potpunosti pozitivan, ali za mene istodobno asocijativan, inspirativan. Ja tu i sebe tražim, vodeći dijalog sa istorijom i umetnošću. Komentarišem, takođe, ono nekoliko kritika koje su mi došle do ruke. Ako izuzmem Križavca koji je sasvim van pameti i neke druge, naišao sam na dve čini mi se koje kao da obećavaju, bez obzira na načelan otpor, neki drugi vetar. Jesam li se prevario? Odavde i dašak izgleda kao oluja.
Dobrice, udarac je za njih bio
strahovit, to i sami razumete. A pošto oni na tako nešto nisu navikli, utoliko
im je teže pao. Morate očekivati da će knjiga biti napadnuta ne samo čelom u
čelo, u njenim idejama i odnosu onoga što oni faktima drže prema stvarnim
faktima, nego će nastojati da je potkopaju, kao što Cincari vele askumtu -
unaokolo, tajom, umanjivanjem njene estetske vrednosti. Ovaj način je poznat i
apsolviran. Ali i to će trajati, zatim će, bar oni koji mogu, morati da se njoj
vrate ponovo i ponovo da je na pravi i čestit način pročitaju. I samo to
vraćanje za Vas je moralna pobeda.
Više usmeno, i preko Dnevnika. Moja se supruga pridružuje mojim čestitkama. Videćemo se u oktobru, a dotle Vama i Vašoj porodici sve najbolje Vaš[1]
[1] Na kopiji pisma nema potpisa.
No comments:
Post a Comment