MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI XVI deo

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI XVI deo, Copyright © Borislav Pekić

VI RAZARANJE KNJIŽEVNOSTI (nastavak)

(MITA O UMETNOSTI)

Majstori koji ogledala amalgamišu moraju na tu cenu biti spremni. Ona je uračunata u poziv, kao što je smrt uračunata u rat. Književnost je rat. Rat između najmanje dve stvarnosti, one piščeve i one koja se proglašava opštom. Između njih ne može biti mira, premda su ponekad moguća primirja ili stanja naoružane neutralnosti.

Književnošću se svet ne gradi. U najboljem slučaju, on se njome razlaže i ispituje, (u najgorem – razara). Za književnost manje od svakog oblika mišljenja vredi ubeđenje da je ovo najbolji od svih mogućih svetova. Ako joj je uopšte neko ubeđenje prirođeno, onda je to: da je on od svih mogućih – najgori. To je, kako je kazao Krleža, „njen familijarni oblik prihvatanja sveta“. A ako književnost ne može da gradi, još manje može da izgrađeno sledi. Za prvo nije sposobna, za drugo spremna. I, ako pisac nije poštar da raznosi poruke, ni književnost nije pošta s koje se podižu one preporučene.

I u tom kontekstu položaj književnika ne zavisi odsudno od stava države prema njemu, ma kakav on bio. U principu je za državu mnogo značajniji stav pisca prema njoj, nego što je za pisca – uprkos svih prividnosti – značajan stav države prema njegovim delima. Jer, drugi je prolazan, umire sa piscem ili ubrzo posle njega. Prvi ume dugo da traje, često i mnogo duže od durštva koje ga je odbacilo.

*

Sudeći po izvesnim monolozima na temu umetnosti, koji se – ne znam zašto – uvek predstavljaju kao dijalozi, osnovni nesporazum je u njenom naročitom odnosu prema tzv. stvarnosti, pod kojom se, očigledno, redovno podrazumeva neka aktuelna ili istorijska ali izolovana situacija, a ne univerzalna stvarnost koja se jedina uistini tiče umetnosti. Aktuelna može posredovati univerzalnoj, ali ne mora. Mnoge su aktuelne stvarnosti mrtve, sterilne, izlišne, i sa gledišta istorije, i sa gledišta umetnosti. A upravo one izazivaju dramatične nesporazume, jer preko nekih drugih, umetnosti ravnodušnih sfera, dobijaju lažni, posthumni život.

Monistička težnja za „zajedničkom stvarnošću“ – tamo gde su zajedničke tek konstruktivne okolnosti bezbroj paralelnih – dovodi do žudnje za „zajedničkom umetnošću“, a ova do zahteva da se naporedne stvarnosti umetničkih dela podrede opštoj, prilagode i premodeliraju prema jednoj „zajedničkoj“. 

(Svet objektivno može biti raj, ali ako umirete od raka, on će za vas biti pakao. Ako ste, kojom nesrećom, pisac, malo je verovatno da ćete u svojoj testamentarnoj knjizi, pisanoj u bolesničkoj postelji, mariti za tu „rajsku zajedničku stvarnost“, brinuće vas jedino vaš lični pakao. Ali, ako ste dobar pisac, univerzalna istina o opštem raju biće sadržana i u opisima ličnog pakla.)

Stoga je okriviti delo za stvarnost koju simulira isto što i okriviti nekog čoveka za zločin njegovog dalekog krvnog rođaka. Ali je i spontan, urođen humanistički karakter umetnosti jednako dubiozan kao i tvrdnja da su plodovi nauke bezuslovno čovečni. U svetu dominacije slučaja, čije slučajno ponavljanje ozakonjujemo kao nužnost – dok nas neko neponavljanje, eufemistički nazvano izuzetkom, ne otrezni – dejstvo umetnosti je ne manje nedokučivo od njenog porekla ili njene prirode, svrhu da i ne pominjemo.

Platonistička briga zajednice za umetnost nešto je svetlije naličje zahteva da joj ova robuje. Cenovnik brige je poznat. Trgovački kompromis je moguć, ali se ne preporučuje. I ne stoga što je nemoralan, već što se ne isplaćuje. Pišete, naime, sve gore, a od toga imate sve manje. Najzad vas više niko ni za šta neće da plati. Postajete otpadak, a zna se šta se sa njim radi.