MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI XVII deo, Copyright © Borislav Pekić
VII RAZARANJE
BUDUĆNOSTI
(MITA O NADI)
I posle svega ostala je samo nada, pa je vreme da se
zapitamo ima li je uopšte, ili i ona mit
koji zbog čistih računa što pre valja razoriti?
Danas je već i programiranim optimistima jasno da, kao
što nismo mogli kontrolisati prošlost, nemamo vlasti ni nad budućnošću, da ne
vladamo posledicama ni svojih činova, ni svojih ideja, pa ni onih
najplemenitijih. Pre nego što je utisnula drugu, čak i ona slavna „prva ljudska
stopa u pesku“ morala je nešto zgaziti.
Opasnosti o kojima u svojim knjigama govorim dolaze iz
dva smera. Najpre iz našeg totalnog nesporazuma sa prirodom, kojoj bismo
po nasleđu i funkciji morali pripadati, jer mi smo, zapravo, inteligencija te
prirode, njena svest o samoj sebi, u čemu, nažalost prednjači Razum i njegovo
najomiljenije čedo – Nauka; a zatim iz drugog smera nesporazuma sa nama
samima, s našim smislom i svrhom u toj prirodi, čemu je demonstracija
celokupna humana istorija. Razgraničenje je veštačko: ovakva istorija proizvela
je ovakvu nauku, ovakva nauka uništiće ovakvu istoriju.
Naše zablude u oba smera ponavljaju se. One ne moraju
biti uvek iste, ali je isto ogrešenje u tvoračko načelo jedinstva života
i smrti, koje izvodimo iz prirodnog balansa i uvodimo u polje neprirodne
neravnoteže. Ako su pogreške iste, na višem su nivou. (Ali je i to privid rđave
perspektive. Obim propasti ne zavisi od njene težine, već od obima onog što je
za drugu propast preteklo. Poslednja atomska bomba može biti najeksplozivnija,
ali kada padne, nikoga neće ubiti, jer su one prethodne sav posao već obavile.)
U svakom slučaju ponavljanje grešaka je neminovno.
Pogrešnim putem ne stiže se do pravog cilja. Ma koliko taj put ponavljali,
krpili, podziđivali, glačali, ma kako unapređivali brzinu i bezbednost svog
kretanja po njemu, na kraju možemo stići jedino tamo gde nas je uputio pogrešan
izbor smera.
Ima li nade, ima li leka?
Ne verujem. Ideje o svetu, koje primenjujemo i ideje
koje smo odbacili istog su porekla, i iste vrednosti. Kad put vodi u ambis,
svejedno je idemo li njime levom ili desnom stranom, ili se držimo sredine.
Jedino praktično pitanje brzine.
Ne moramo baš trčati.
Zato ne pristajem da me te ideje, ni tzv. lepše strane
stvarnosti anesteziraju. Kao što su stari ratnici sanjali da umru na nogama, i
ja sanjam da umrem s nekim dubljim saznanjem u srcu.
Ali više ni za njega nema ozbiljne nade. Ili, ako nam
je lakše, ima nade koliko i za čoveka koji padajući sa stotog sprata, raspolaže
mogućnošću da se dočeka na noge, umesto na glavu.
To ne znači, dabome, da se tokom pada kome smo
izloženi i pojedinačno i kao Vrsta, smemo prepustiti inerciji. Moramo nastojati
da kraj odložimo. Dobitak u vremenu može nam možda doneti priliku koju
bolesnici od terminalne bolesti očekuju kad se podvrgavaju palijativnim
lekovima. Pri metafori da ostanemo:
mašimo rukama, možda ćemo na vreme, pre pada, naučiti
da letimo.
Najzad, hteli ne hteli, mi to moramo činiti, i to nam
je dano. Sizif svoj kamen mora gurati uzbrdo, iako je svestan da će se
otkotrljati u podnožje čim ga do vrha dogura. Jer, možda se iza vrha ništa i ne
nalazi. Možda je i sva tajna u tom – guranju.
Književnost, umetnost uopšte, samo je jedna od
bezbrojnih projekcija Sizifa. Ni za nju iza brda nema ništa.
Ili je to arogantna iluzija, a književnost, umetnost
uopšte, tek dubok podzemni bunker, sličan onima koji se širom planete grade za
privilegovane razoritelje sveta. A pisci, matore vračare, koje, ovog puta po
sopstvenoj porudžbini, izrađuju od voska jedan model tog sveta samo da bi ga
odmah zatim na vatri spalim u nadi da će onaj pravi tako postati bolji.
Neće.
I zato, kada bih na raspolaganju imao, kada bih mu
dorastao, dublji, primereniji, neposredniji, iznad svega pouzdaniji metod
spoznaje, da mi je dana moć filosofskog, mističnog, osobito iskustvenog
prodiranja u smisao koji tražim, bez žaljenja bih se odrekao umetnosti, i ako
bih, po svoj prilici, znao da me ni to ne bi odvelo – iza brda.
Ali, ja tih moći nemam, i zato pišem.
Moja je književnost moj vrt. Ako se nekome u tom vrtu
dopadne neki cvet, slobodno neka ga smatra svoji i uzbere, ne gazeći, po
mogućnosti, leje.
Ako mu se ništa ne dopada neka ne preskače plot, već
neka produži, ne obazirući se.
LONDON,
avgust 1984.
No comments:
Post a Comment