MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI XVII deo

 

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI XVII deo, Copyright © Borislav Pekić

VII RAZARANJE BUDUĆNOSTI

(MITA O NADI)

I posle svega ostala je samo nada, pa je vreme da se zapitamo  ima li je uopšte, ili i ona mit koji zbog čistih računa što pre valja razoriti?

Danas je već i programiranim optimistima jasno da, kao što nismo mogli kontrolisati prošlost, nemamo vlasti ni nad budućnošću, da ne vladamo posledicama ni svojih činova, ni svojih ideja, pa ni onih najplemenitijih. Pre nego što je utisnula drugu, čak i ona slavna „prva ljudska stopa u pesku“ morala je nešto zgaziti.

Opasnosti o kojima u svojim knjigama govorim dolaze iz dva smera. Najpre iz našeg totalnog nesporazuma sa prirodom, kojoj bismo po nasleđu i funkciji morali pripadati, jer mi smo, zapravo, inteligencija te prirode, njena svest o samoj sebi, u čemu, nažalost prednjači Razum i njegovo najomiljenije čedo – Nauka; a zatim iz drugog smera nesporazuma sa nama samima, s našim smislom i svrhom u toj prirodi, čemu je demonstracija celokupna humana istorija. Razgraničenje je veštačko: ovakva istorija proizvela je ovakvu nauku, ovakva nauka uništiće ovakvu istoriju.

Naše zablude u oba smera ponavljaju se. One ne moraju biti uvek iste, ali je isto ogrešenje u tvoračko načelo jedinstva života i smrti, koje izvodimo iz prirodnog balansa i uvodimo u polje neprirodne neravnoteže. Ako su pogreške iste, na višem su nivou. (Ali je i to privid rđave perspektive. Obim propasti ne zavisi od njene težine, već od obima onog što je za drugu propast preteklo. Poslednja atomska bomba može biti najeksplozivnija, ali kada padne, nikoga neće ubiti, jer su one prethodne sav posao već obavile.)

U svakom slučaju ponavljanje grešaka je neminovno. Pogrešnim putem ne stiže se do pravog cilja. Ma koliko taj put ponavljali, krpili, podziđivali, glačali, ma kako unapređivali brzinu i bezbednost svog kretanja po njemu, na kraju možemo stići jedino tamo gde nas je uputio pogrešan izbor smera.

Ima li nade, ima li leka?

Ne verujem. Ideje o svetu, koje primenjujemo i ideje koje smo odbacili istog su porekla, i iste vrednosti. Kad put vodi u ambis, svejedno je idemo li njime levom ili desnom stranom, ili se držimo sredine. Jedino praktično pitanje brzine.

Ne moramo baš trčati.

Zato ne pristajem da me te ideje, ni tzv. lepše strane stvarnosti anesteziraju. Kao što su stari ratnici sanjali da umru na nogama, i ja sanjam da umrem s nekim dubljim saznanjem u srcu.

Ali više ni za njega nema ozbiljne nade. Ili, ako nam je lakše, ima nade koliko i za čoveka koji padajući sa stotog sprata, raspolaže mogućnošću da se dočeka na noge, umesto na glavu.

To ne znači, dabome, da se tokom pada kome smo izloženi i pojedinačno i kao Vrsta, smemo prepustiti inerciji. Moramo nastojati da kraj odložimo. Dobitak u vremenu može nam možda doneti priliku koju bolesnici od terminalne bolesti očekuju kad se podvrgavaju palijativnim lekovima. Pri metafori da ostanemo:

mašimo rukama, možda ćemo na vreme, pre pada, naučiti da letimo.

Najzad, hteli ne hteli, mi to moramo činiti, i to nam je dano. Sizif svoj kamen mora gurati uzbrdo, iako je svestan da će se otkotrljati u podnožje čim ga do vrha dogura. Jer, možda se iza vrha ništa i ne nalazi. Možda je i sva tajna u tom – guranju.

Književnost, umetnost uopšte, samo je jedna od bezbrojnih projekcija Sizifa. Ni za nju iza brda nema ništa.

Ili je to arogantna iluzija, a književnost, umetnost uopšte, tek dubok podzemni bunker, sličan onima koji se širom planete grade za privilegovane razoritelje sveta. A pisci, matore vračare, koje, ovog puta po sopstvenoj porudžbini, izrađuju od voska jedan model tog sveta samo da bi ga odmah zatim na vatri spalim u nadi da će onaj pravi tako postati bolji.

Neće.

I zato, kada bih na raspolaganju imao, kada bih mu dorastao, dublji, primereniji, neposredniji, iznad svega pouzdaniji metod spoznaje, da mi je dana moć filosofskog, mističnog, osobito iskustvenog prodiranja u smisao koji tražim, bez žaljenja bih se odrekao umetnosti, i ako bih, po svoj prilici, znao da me ni to ne bi odvelo – iza brda.

Ali, ja tih moći nemam, i zato pišem.

Moja je književnost moj vrt. Ako se nekome u tom vrtu dopadne neki cvet, slobodno neka ga smatra svoji i uzbere, ne gazeći, po mogućnosti, leje.

Ako mu se ništa ne dopada neka ne preskače plot, već neka produži, ne obazirući se.

LONDON, avgust 1984.