PISMA IZ TUĐINE III deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić
3.
PORTRET JEDNE USAMLJENOSTI
On nije bio jedini emigrant koga sam upoznao u parku, na klupi.
S vremenom ih je bilo toliko da sam poverovao kako je svaki usamljeni
čovek na klupi – emigrant. Ovoga o kome je reč upoznao sam u uskoj aleji što
se kao zelena iluzija prolećne obnove života uvukla između sive Temze
i otmenog, edvardijanski crvenkastog Čejni Voka. Pre rata, u zemlji,
bio je fabrikant porcelana, a ovde, u izgnanstvu, živeo je od privremenih
poslova, u čiju se prirodu nije upuštao, ostavljajući da o njoj govore
grube, žuljevite ruke. Očekivao je, međutim, da se njegov položaj nabolje
izmeni kad stignu izvesna pisma, koja, opet, nikako da stignu, jer su
se, ili negde zagubila, ili bila zaustavljena, ali, prema njegovom
mišljenju, nipošto nisu mogla biti neposlata. Čekanje ga nije obeshrabrilo,
što duže pisma nisu dolazila, sve je više bio siguran da će doći.
Živeo je u Saut Kensingtonu, na tesnoj, trošnoj mansardi, među debelim
londonskim golubovima i debelim londonskim oblacima. Odatle je mogao
čuti tužno pištanje šlepova sa Temze i sećati se Dunava. Nisam prozreo
pravu temu njegove nostalgije. Da li je to bio žal za zemljom koju više
nikad neće videti, ili za starim, dobrim životom kojim više nikad neće
živeti? Najzad, i to je svejedno: nesrećnom čoveku malo znače razlozi
nesreće. Žena mu je odavno umrla, dece nije imao, o rođacima i prijateljima
nije govorio pa sam zaključio da ni njih nema. Bio je sam. Nije, dakle,
imao bližnjeg da mu predloži starački dom, u kome njegova usamljenost
neće biti manja, ali će bar biti – zajednička. O domu je mislio spontano.
Razmišljao je o bliskom danu u kome neće moći da se digne iz postelje, s
pojedinostima koje su me uverile da se to već događalo. Vraćao se ideji
o domu kao što se samoubica vraća ideji samoubistva, a mi mu ne verujemo,
ne što mislimo da ga neće izvršiti nego što se plašimo da će se ubiti u
našem predsoblju, u ovom slučaju – na mojoj klupi.
I s njim sam o usamljenosti razgovarao.
Ona za njega nije, kao za većinu ljudi, bila puka
samoća, sumorna činjenica da kad s klupe ustane, nema kome da ode, ili,
kada se sutra na klupu vrati, nema koga na njoj da zatekne. Usamljenost
je za njega pre svega bila posledica nesposobnosti ljudi da shvate „u
čemu je njegov stvaran problem”. Ne samo da je to nerazumevanje stvaralo
osećaj usamljenosti, nego mu je i objašnjavalo zašto je usamljen, i,
što je još gore, zašto tome bez pomoći drugih ljudi leka nema. Njega od usamljenosti
nisu mogle izlečiti ideje kao mene. Behu mu nužni ljudi. Jedan čovek, u
stvari. Čovek koji bi ga razumeo. I njegova su sedenja po parkovima
tuđine, njegova bazanja tuđim ulicama, vezana bila za nadu da će takvog
čoveka sresti.
U engleskoj panici da na
mene kao takvog čoveka ne računa, smesta sam hteo da ustanem i odem.
Zadržao me je pisac u meni, kradljivac tuđih patnji, tuđih nevolja. I
kao pisac trudio sam se da ga razumem, čuvajući od tog razumevanja
čoveka u piscu, štiteći svoju tzv. ljudskost od suvišnog učešća u njegovoj
priči i saučešća povodom njegove sudbine, koji bi me prinudili da ga
odvedem kući i uveli u dugotrajan odnos, dužan da se kad-tad završi moralnom
obavezom da ga svake nedelje posećujem u staračkom domu.
„Možete li zamisliti”, pitao me je, „kako bi se osećao poslednji
čovek na svetu?” Nisam mogao zamisliti. „Čovek koji je izgubio prošlost,
a budućnosti nema? Koji upravo zato što nema budućnosti, gubi i prošlost
koju je imao?” Ni to nisam mogao da zamislim.
Parkom se spuštao kasni proletnji mrak. Kroz retko drveće, kao kroz
rešetke zatvora, leskala se reka i androidski crvenele oči automobila.
Na kućama iza nas palili su se prozori. Otpočinjao je engleski porodični
život. Tačno u minut, kao što počinju pozorišne predstave. I često upravo
toliko i – iskren. Ali, činjenica da su i u njemu ljudi bili usamljeni
i nesrećni, nije bila uteha za one koji su usamljeni i nesrećni bili po
klupama gradskih parkova tuđine.
„U čemu je vaš problem, gospodine?” upitao sam ga. Gledao me je okom koje se stapalo s tminom. „U tome.”
Rekao je. „U čemu – tome?”. „U vašem pitanju, gospodine.” Ustao
je, poželeo mi laku noć, i, uspravan za svoje godine, otišao. Nikad ga
više nisam video.
Emigrant je, pre i više od svega, usamljen čovek. I to ni najmanje
ne zavisi od njegove društvene ili personalne pozicije. Poznajem
jednog koji je još pre rata završio najbolje engleske škole i ovde
stekao zavidan ugled, koji ima englesku porodicu i englesku strast za
kriketom, koji izgleda i ponaša se kao Englez, a ponekad kao Englez i
misli, ali kad kaže „kuća”, ne misli
na London nego na primorsko mesto u kome je rođen.
Zato razumem svog usamljenog poznanika
iz parka. Želim mu da nađe svog čoveka. Čoveka
koji ga neće pitati u čemu je njegov problem. Čoveka koji će to – znati.
Mome emigrantskom poznaniku potreban je bio jedan jedini čovek
koji bi ga razumeo. Da bi se razumeo problem emigracije, jedan čovek
nije dovoljan. Mnogo je ljudi potrebno, pod uslovom da većina među njima
ne budu policajci. Emigracija je nerazlučiv deo evropske istorijske
tradicije i nevoljan ishod njenih istorijskih prinuda, a naša emigracija,
ma šta, s pravom ili ne, o svakom izgnaniku pojedinačno mislili – neotuđivi
deo našeg naroda.
Njegova najobespravljenija, najusamljenija i najnesrećnija
manjina. Manjina koja, kao što je moj poznanik iz Čejni Voka čekao svog
čoveka, još uvek čeka svoj narod.
No comments:
Post a Comment