PISMA IZ TUĐINE VIII deo

 

PISMA IZ TUĐINE VIII deo, Copyright © Borislav Pekić

8.

FA­NA­TI­ZAM ILI PO­STO­JA­NOST

UVE­REN­JA?

Bu­bon­ska kuga koja je u sred­njem veku ha­ra­la Evro­pom po­bi­la je trećinu nje­nog sta­nov­ništva. Špan­ski grip s kra­ja Ve­li­kog rata takođe je od­neo svo­je mili­o­ne. Bez­broj se lju­di po­da­vi­lo u ka­ta­stro­fal­nim po­pla­va­ma, iz­go­re­lo u lavi oživelih vul­ka­na, po­gi­nu­lo u zem­­ljo­tresima i po­mr­lo od gla­di na bes­plod­noj zem­lji i pod su­vim ne­bom sušnih go­di­na. Takozvani ne­iz­bežni, pra­ved­ni, od­bram­be­ni, oslo­bo­di­lački – kako se već sve zovu – ra­to­vi uvećava­ju zbor mr­tvih do za­stra­šu­jućih raz­me­ra. A uko­li­ko sve brže i udob­ni­je pu­tu­je­mo i sve bol­je i više pro­iz­vo­di­mo, sa­o­braćajne i in­du­strij­ske nesreće sve više po­sta­ju ne­o­bjav­lje­ni rat sopstve­noj budućno­sti.

Ali, kad se sve žrtve pri­rod­nih i ne­pri­rod­nih ne­sreća sa­be­ru, još uvek ih je man­je od žrta­va ljud­skog fa­na­ti­zma. Tako se fa­na­ti­zam, kao ra­di­ka­lan ob­lik n­e­ra­zu­me­van­ja, ne­po­zna­van­ja i ne­pri­zna­van­ja dru­gih, jav­lja isto­vre­me­no i kao moćan in­spi­ra­tor isto­ri­je i kao nje­na naj­teža prirod­na ka­ta­stro­fa.

Si­ro­mašna prel­ja Žer­me­n u vre­me ja­ko­bin­skog te­ro­ra ­i­zja­vi­la­ je pred ro­dol­ju­bi­vim sve­do­ci­ma ­da ­joj u živo­tu naj­više ne­do­sta­je roi, kralj. Prel­ja se na re­vo­lu­ci­o­nar­nom sudu bra­ni­la tvrd­njom da je ka­za­la rouet, vre­te­no. Fa­na­ti­zam je, u ime suda, među­tim, stao na sta­no­vište da jed­noj prel­ji u živo­tu više tre­ba kralj nego vre­te­no i osu­dio je sta­ri­cu na smrt. Hrišćani su ba­ca­ni la­vo­vi­ma i iz držav­nih raz­lo­ga, ali se ovi ne bi po­ka­za­li efi­ka­snim da nisu podržani fa­na­ti­zmom rul­je u are­ni. 

Žrtve ver­skih, ra­snih ili po­li­tičkih kul­to­va nisu to­li­ko žrtve sa­mih kon­fe­si­ja, ra­snih eks­klu­zi­vi­te­ta ili ide­o­lo­gi­ja ko­li­­ko naše fa­na­tične vere u nji­ho­ve ap­so­lut­ne vred­no­sti. Po­mo­re, po­gro­me, ma­sa­kre i ge­no­ci­de našeg pro­svećenog veka iz­veo je, raz­u­me se, fa­na­ti­zam, ali bi opa­sno bilo po­ve­ro­va­ti da ne­ki­ma nije ku­mo­vao hla­dan Ra­zum, ma kako ga, na­zvali, na­knad­no obi­la­zeći nje­go­va gro­blja. Jer, u sva­kom se fa­na­ti­zmu može pro­naći po neka ra­zumna ali iz­o­pačena ide­ja, i u sva­kom ra­zum­nom podu­hva­tu Fa­na­ti­zam koji čeka svoj tre­nu­tak.

Bez iz­ve­sne na­ka­rad­ne sa­gla­sno­sti između Razuma i Fa­na­ti­z­ma ne bi­smo mo­gli ob­ja­sni­ti za­što smo u svom po­sled­njem, četr­de­se­to­go­dišnjem miru vo­dili 130 ra­to­va i ubi­li 35 m­i­li­o­na lju­di. Ne bi­smo raz­u­me­li zašto je, u So­vjet­skom Sa­ve­zu, dok­tri­na koja sebe sma­tra i ra­ci­o­nal­nom i čove­kol­ju­bi­vom, naj­krup­ni­je žrtve iza­bra­la među oni­ma koji su je vl­a­sti­tim od­ri­can­ji­ma pre­tvo­ri­li u re­a­lnost. I kako bi­smo ob­ja­sni­li na­sto­jan­ja da se, u Nemačkoj četr­de­se­tih go­di­na, is­tre­bi jed­na rasa samo zato što je pri ruci kao žrtve­ni ja­rac pro­la­znom osećanju in­fe­ri­or­no­sti ve­li­kog na­ro­da s ko­jim već st­o­lećima živi?

Oka­ni­mo se isto­ri­je i vra­ti­mo fa­na­ti­zmi­ma naše sva­ko­dnev­i­ce.

Eti­op­ska vla­da sprečava do­tu­ran­je hra­ne na­smrt iz­glad­ne­loj po­bun­je­noj obla­sti Ti­gra, fa­na­tičnim sred­stvi­ma bra­neći ra­zum­no je­­din­stvo zem­lje. U fun­da­men­ta­li­stičkim se mu­ha­me­dan­skim država­ma na­rod­ni mo­ral, u osno­vi ra­zum­na stvar, una­pre­đu­je am­pu­ta­ci­jom udo­va. Pol­jak, otac Po­pe­luško, zadav­ljen je od stra­ne fa­na­tičnih pri­pad­ni­ka službe bez­bed­no­sti, koji su za­stu­pa­li ra­zum­nu ide­ju o raz­dvo­je­no­sti cr­kve­nih i držav­nih po­sl­o­va. 

Fa­na­tični obožava­tel­ji ra­zum­ne bo­ri­lačke veštine kung-fu go­lim su ru­ka­ma po­lo­mi­li vra­to­ve sto­ti­ni pro­vla­dinih omla­di­na­ca u znak pro­te­sta pro­tiv za­tva­ran­ja nji­ho­vih klu­bo­va na Ma­da­ga­ska­ru. Lane je bivši po­li­ca­jac iz Cvaj­bri­ke­na (Za­pad­na Nemačka) zadužio lju­bi­tel­je za­bav­nih iga­ra in­ge­ni­o­znim prona­la­skom. Ra­zum­nu igru „Čoveče, ne lju­ti se” pri­la­go­dio je svom fa­na­ti­zmu i na­zvao je „Ne lju­ti se, Je­vrej­ine”. Pra­vi­la su osta­la ista, samo je sva­ka po­be­da na igračkoj sta­zi u ob­li­ku Da­vi­do­ve zve­zde označava­la ga­snu eks­ter­mi­na­ci­ju iz­ve­snog, ma­hom mi­li­on­skog bro­ja Je­vre­ja.

Pitaćete se ka­kve to ima veze s nama ili En­gle­zi­ma. Po­ku­ša­ću da tu vezu pro­nađem.

O našim fa­na­ti­zmi­ma nećemo go­vo­ri­ti. Oni se ovde pod­ra­zu­me­va­ju. Na Balkan se – u me­đu­vremenu ko­lev­ku tri ve­li­ke ci­vi­li­za­ci­je – od­u­vek gledalo kao na po­ve­sno­ge­o­graf­sku prašumu stra­sti kroz koju je Ra­zum te­ško krčio put. Mi se ni­smo vre­đa­li, i sami sve­sni svo­jih pre­te­ra­no­sti, iako smo ih ra­di­je zvali – do­sled­no­sti­ma. En­gle­zi su, međutim, na svo­ju ra­zum­nost ve­o­ma i s pra­vom po­no­sni. Čak i bez ob­zi­ra na to što ju je po­ne­kad dru­gi mo­rao da pla­ti. Ali ih po­ne­kad val­ja pod­se­ti­ti da je, u vre­me svog re­vo­lu­ci­o­nar­nog rađa­nja, taj isti Ra­zum fa­na­tično spal­ji­vao ne­vi­ne žene kao vešti­ce i da je čuve­na zdra­vo­ra­zum­nost vođe te re­vo­lu­ci­je, O. Kromvela, bila je­dan od naj­fa­na­tični­jih pro­izvoda svog doba. A da pro­te­stant­ski pro­po­ved­nik iz Se­ver­ne Ir­ske, g. Džordž Siv­rajt, još uvek jav­no pre­dlaže da se svi ka­to­li­ci živi spa­le.

Kada sam en­gle­skom pri­ja­tel­ju, koji je događaje na Ko­so­vu objašnja­vao na­šim urođenim fa­na­tizmom, na­šom bal­kan­skom ne­ra­zum­nošću, skre­nuo pažnju na lju­bi­tel­ja lomača, g. Siv­rajta, on mi je mir­no re­kao: „A ne, to nije fa­na­ti­zam.” „Nego šta je?” u­pi­tao sam, iskre­no ra­do­znao. „Možda mal­ko pre­te­ra­na – po­sto­ja­nost uve­ren­ja,” re­kao je on.

Stižemo tako do jed­ne od ređih po­du­dar­no­sti iz­me­đu nas i En­gle­za i do oso­bi­ne koja, pra­ved­ni da bu­de­mo, sve na­ci­je kra­si pod­jed­na­ko: vla­sti­te mane ima­ju uvek lepša ime­na od tuđih, i uvek bolje raz­lo­ge od tuđih, a po­ne­kad ume­ju da se pre­tvo­re i u vr­li­ne. Eto zašto je nečija po­sto­ja­nost za mene fa­na­ti­zam, a moj fa­na­ti­zam – po­sto­ja­nost mog ka­rak­te­ra.