PISMA IZ TUĐINE X deo

 

PISMA IZ TUĐINE X deo, Copyright © Borislav Pekić

10.

IZ­LET U EN­GLE­SKU PRI­RO­DU

Ako za­ne­ma­ri­mo no­vac, našu zajedničku lju­bav, En­gle­zi, iz­gle­da, naj­više vole pri­ro­du. Zato Lon­donac ne­del­jom ne od­la­zi svo­joj maj­ci, nego pri­ro­di, Maj­ci svih stva­ri. Ko po­se­du­je kućicu na selu, još bol­je iz­van na­sel­ja, a naj­bol­je „in the mid­dle of now­he­re“ (usred ničeg), gde­ je smr­to­no­sna opa­snost da sret­ne­te neko dru­go živo biće sve­de­na na nulu, već u pe­tak predveče od­la­zi ne­kud. Ko kućice nema, a ima znat­no ne­ko­ri­sni­ju po­ro­di­cu, tr­pa ­je u auto i nji­me juri pri­ro­du po ta­jan­stve­nim me­sti­ma gde se ona ­još može sre­sti. Ko, avaj, ni to ne može, pre­mešta se, s ćebe­tom pod mi­škom, u par­ko­ve Hajd, Hem­pste­d, Ričmond, gde pu­šta zma­je­ve ili duši na vol­ju, na večno ze­le­noj en­gle­skoj tra­vi i pod večno si­vim en­gle­skim ne­bom. A koga čak ni po par­ko­vi­ma nema, taj je stra­nac, a ako se slučajno zove Živo­rad – sedi u po­lut­mi­ni en­gle­ske krčme, naj­bliže svom ho­te­lu.

Nije li to dir­lji­vo? Čovek m­a­te­ri­ja­li­stičke ci­vi­li­zacije i ro­bot­skih na­vi­ka, kome re­kla­ma za­men­ju­je slo­bo­du vol­je a slo­bod­na volja bira re­kla­me, ­još nije po­gu­bio drev­ne spo­ne sa Zem­ljom i, kad god mu pro­duk­ci­ja se­rij­skih be­smi­sle­no­sti dopušta, vraća joj se da u njoj, kao mit­ski An­tej, ob­no­vi is­tro­še­nu sna­gu.

U početku sam i ja pra­vio društvo Živo­ra­du u krčmi i me­se­ci­ma izdržavao de­pri­mirajući pri­ti­sak pra­zni­ne ne­del­jnog Lon­do­na, a onda sam po­pu­stio i našao se u en­gle­skoj pri­ro­di.

Opi­saću svoj prvi i je­di­ni en­gle­ski iz­let.

Ne­ko­li­ko je ne­del­ja, po ovdašnjem običaju, utro­še­no nad ma­pa­ma u pla­ni­ran­ju puta, i ja sam ubeđen da bol­je nije pri­prem­lje­na ni prva plo­vid­ba Ama­zo­nom. Pošto kola ne­mam, bi­lo ­je do­go­vo­re­no da se sa mo­to­ri­zo­va­nim en­gle­skim pri­ja­tel­ji­ma nađem na, me­t­ro-sta­ni­ci u pred­gra­đu. Do nje sam došao sa sa­tom za­ka­šnjen­ja. Bila je ne­del­ja. Moj au­to­bus je ka­snio pola sata a moj me­tro za­ka­snio pre­o­stalih po­lo­vi­nu. Pri­ja­tel­ji ništa nisu re­kli. Bili su učtivi lju­di, a možda i sto­ga što su, zbog kva­ra na ko­li­ma, došli na me­sto sa­stan­ka pola sata po­sle mene.

Upu­ti­li smo se pla­ni­ra­nom maršru­tom ali smo zbog gu­stog sa­o­braćaja ubr­zo mo­ra­li da skre­ne­mo jed­nom ne­pred­viđenom i sa­svim instink­tiv­nom. Milja­ma smo pro­la­zi­li pu­stim pred­građima, ciji su sta­nov­ni­ci, kao i mi, bili u po­tra­zi za pri­ro­dom, koju je ov­dje pred­stav­lja­lo po koje drvo sa en­gle­skim psom is­pod sebe. Ni­smo za­sta­ja­li­ jer smo hte­li da na­đe­mo bar dva za­jed­no, nešto što bi­smo sme­li na­zva­ti en­gle­skim šu­mar­kom. A sre­ta­li smo uglav­nom te­le­graf­ske stu­bo­ve, da­le­ko­vo­de, sa­o­braćajne ta­ble i ostat­ke drum­skih ne­sreća sa istražitelji­ma na po­slu. Pra­va ­je ne­vol­ja na­sta­la tek kad smo izašli na put za Fa­rn­bo­rou. Tamo je održavan ne­ka­kav letački slet. Pra­vac je ličio na au­to­mat­sku tra­ku u ja­pan­skoj fa­bri­ci au­to­mo­bi­la, gde se rad­nička sreća meri količinom pro­iz­ve­de­nih kola. Sva­ki je san­ti­me­tar dru­ma bio nečim za­u­zet. Vo­zi­li smo is­pod brzi­ne hoda, ben­zin ­je bez­dušno smr­deo, točkovi mučki škri­pa­li, a si­re­ne su­ma­nu­to tu­li­le.

Muke su se is­pla­ti­le. Kad smo se iz ko­lo­ne na spo­red­ni put iz­vu­kli, kao omađija­ni se nađosmo usred en­gle­ske pri­ro­de, koju su en­gle­ski sli­ka­ri učini­li slav­nom, a en­gle­ske vla­de tako ret­kom. Po smaragdno plavim en­gle­skim pro­plan­ci­ma pa­sle su bele engle­ske ovce i šare­ne en­gle­ske kra­ve. Česta­ri en­gle­skog drveća pra­li su svo­je ze­le­ne sen­ke u brzim en­gle­skim po­to­ci­ma. En­gle­ske vra­ne kra­le su en­gle­sko seme. Is­kr­ca­smo se u pred­u­zim­lji­vom ska­ut­skom ras­po­loženju. Ono nam je i te kako tre­ba­lo, jer smo sko­ro ceo iz­let pro­ve­li na dru­mu, bežeći od au­to­mo­bi­la i tražeći mogućnost da do en­gle­skog pej­zaža do­pre­mo. Ali svu­da je pi­sa­lo:

„Pri­va­tan po­sed!“, „Pro­laz stro­go za­bran­jen!“ ili „Čuvaj se psa!“. Naj­zad smo, oslan­ja­jući se na uspeh mla­dog En­gle­za koji je pre­skočio zid Ba­king­ham­ske pa­la­te da bi popušio ciga­re­tu na po­stel­ji Nje­nog Veličan­stva, pre­kršili za­ko­ne i običaje zem­lje i ulo­go­ri­li se kraj po­to­ka u kome je bilo čak i vode. Nažalost, ni­smo se dugo zadržali. Već kod pred­je­la se po­ja­vio čovek s en­gle­skim br­ko­vi­ma, puškom i psom i re­kao mi­rno: „Hoćete li da vas od­ve­dem u po­li­ci­ju ili od­mah da pu­cam?“

Vra­ti­li smo se u Lon­don s na­me­rom da pri­ro­du po­tražimo u ne­kom od nje­go­vih ras­ko­šnih jav­nih par­ko­va. Nije bilo me­sta. Lju­di koji su od nas brže mi­sli­li već su sve ve­li­ke par­ko­ve za­u­ze­li. Pokušali smo da se sme­sti­mo i u ne­kom man­jem. Ali u mome kra­ju par­ko­vi po skve­ro­vi­ma pri­vat­ni su, i u njih se, mada to niko ne čini, ula­zi s ključevi­ma. Srećom, pod pro­zo­rom sta­na imao sam i ja svoj. Pro­str­li smo ćebe is­pod en­gle­skog dr­ve­ta, jer je počela en­gle­ska kiša, do­bi­li en­gle­ski na­zeb, a onda se pre­se­li­li u obližnju krčmu, gde smo za­te­kli pa­metnog Ži­vo­ra­da, i tamo s uživan­jem seli na­spram sli­ke jed­nog en­gle­skog pre­de­la, je­di­nog iz koga nas niko nije ote­rao.

Sad bar znam čemu služi en­gle­ska pri­ro­da, osim tome da je En­gle­zi zamišlja­ju i vole. Od nje se pra­ve do­bre re­pro­duk­ci­je. One, raz­u­me se, nisu uspe­le kao ori­gi­nal, ali su sva­ka­ko bez­bed­ni­je. Iz njih niko neće pu­ca­ti, niti na vas na­puj­da­ti psa.

A kad smo već kod pu­can­ja, od onih pola sata u pri­ro­di par­kića, iz­gu­bio sam de­se­tak mi­nu­ta. Otr­čao sam u stan da uzmem pištolj. Za sva­ki slučaj. Dole, u mo­joj pri­ro­di, mo­gao sam sre­sti ne­ko­ga kome ona ne pri­pa­da, ko na nju nema pra­va. Ne znam da li bih bas pu­cao. Ovo je En­gle­ska.

Šta bih u Dal­ma­ci­ji ra­dio, znam.

Kod nas je sve to mno­go jed­no­stav­ni­je.

Ži­vo­rad i ja možemo za­pa­li­ti celu šumu da na njoj ispečemo kokošku.