PISMA IZ TUĐINE XXXVII deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić
37.
ZEMLJA BEZ PROŠLOSTI
ZEMLJA JE BEZ BUDUĆNOSTI
U novembru mesecu Britanci su slavili Dan sećanja na poginule u dva svetska rata, od kojih prvi zovu Velikim, a drugi samo Drugim, iako je taj drugi od prvog u svemu bio i veći i krvaviji. Kraj jednostavnog kenotafa od bledosivog kamena održana je parada u spomen palih za otadžbinu. U vojničkim kolonama prolazili su preživeli tih najbezumnijih zabluda veka prosvećenosti, odajući poštu onima koji preživeli nisu. Prolazili su predstavnici Kraljevske mornarice, kopnene vojske, avijacije, svih ratnih pomoćnih službi i domovinske zaštite.
Prolazile su nekadanje
kolonijalne čete i trupe Komonvelta, s odlikovanjima matice zemlje
na grudima. Prolazili su veterani iz vojnih staračkih domova – i
oni što pamte Burski rat – prolazili u starinskim, crvenim, malko pohabanim
uniformama, ostavštinom prohujale imperijalne slave i moći. Prolazili
su ratni invalidi, ljudi koje je rodoljublje zauvek osakatilo. Doboši
su udarali i zastave ponirale pred milionskim žrtvama, od kojih je u
jednoj londonskoj ulici ostao jedan kamen, a u mnogim ljudima tužna
uspomena. Ali, i nešto više – zahvalna Britanija.
Vence su na spomenik polagali predstavnici kraljevske kuće, vlade,
diplomatskog kora, Komonvelta i saveznika iz proteklih ratova. Neprijatelje
nisam primetio. Oni su, valjda, bili na svojim grobljima. Šta je bilo s
Japancima i Italijanima, takođe ne znam. S obzirom na prvi rat, trebalo
je da budu ovde, povodom drugog rata ne.
Svi behu svečano odeveni i u svečanom raspoloženju. Svi su nosili
karanfile boje krvi na reverima svojih kaputa. Toga dana cela je Britanija
nosila te krvavocrvene uspomene na svoju prošlost, koja bi bez tih ratova
mogla i bolja biti, ali da su izgubljeni, svakako bi bila gora.
Jer, ovde se prošlost poštuje. Možda i više nego što valja. Toliko poštuje da vam i engleska budućnost ponekad izgleda kao daleka prošlost. Budućnost koja ne bi ličila na prošlost ne bi ovde imala velike šanse. Nešto što je protumačeno kao nepoštovanje te prošlosti koštalo je bivšeg premijera Majkel Futa prestiža, jer se na proslavi pojavio u zelenom jesenjem polukaputu, sumnjivo sličnom tzv. đubretarcu, i nesumnjivo različitom od korotnog ruha ostalih zvaničnika.
M. Fut je poslednji
čovek koji bi uvredio mrtve, pre intelektualac nego političar, možda
najnesrećniji premijer u britanskoj posleratnoj istoriji, jedan od
one četrdesetorice profesora Fridriha Velikog koji bi iz dobrih
namera upropastili svaku državu. Nije, dakle, uvredio mrtve, ali je
uvredio žive. A to je, čak i u Engleskoj, gde su ljudi većinom prilično mrtvi,
mnogo opasnije.
Ne marim za ratove, ne mislim s nemačkim generalom Ludendorfom,
da ratovi unapređuju karakter naroda – nemački karakter u poslednjem
svakako nisu – verujem da, ako ga uopšte ima, to unapređenje karaktera
ne postiže rat nego nagon održanja doveden u najteža iskušenja, ali sam
ovde spreman da od pacifizma odustanem i da se pošti žrtvama rata pridružim.
Ljudi, što simbolično pod kenotafom leže, nisu sami rat izabrali.
Malo je ko od njih, osim po nekog suludog narednika, ili grandomanskog
generala, rat stvarno voleo i u njemu nalazio svoje ljudsko ispunjenje.
Niko nije mogao biti oduševljen izgledima da i sam pogine. Čak ni ludi
narednik koji je voleo druge da ubija. Svi su oni u rat poslani i svoju
neizabranu dužnost izvršili. Svi su umrli i prinudno i prerano, svi radi
istorije koju nisu pravili, a mnogi je nisu ni razumevali. Njima blagodareći,
nacija je pobedila. Kao što je neka druga, uprkos svojim palima,
poražena. A pobednika i poraženih u obe ima. Pravi su pobednici oni koji
su preživeli. Poraženi su svi koji su poginuli, pa i oni koji su tog novembarskog
dana ležali ispod spomenika jednoj britanskoj pobedi.
Narodi se ne sastoje samo od sadašnjosti i budućnosti. Prošlost ih je formirala, prošlost im često i budućnost određuje. Bez tog istorijskog saznanja teško se opstaje. Ni velik ne postaje. Pokušaj da se prošlost odbaci i sve počne ispočetka – razumljiv ali opasan nagon svake pobedničke revolucije – dovodi naciju do tragične izgubljenosti deteta, koje više ne poznaje roditelje samo zato što je pristalo da ih ne priznaje.
Iz toga se rađa nesigurnost, a iz nje nesposobnost da se pored drugih i
s drugima živi, naročito s onima što svoje roditelje imaju i priznaju.
Ko sa svojom prošlošću i svojim poreklom ne ume u miru da živi, naći će se
u ratu sa svojom sadašnjicom. Prošlost je kao duh kojeg hranimo o zadušnicama.
Nenahranjen, doći će nas da jede.
Zemlja kojoj pripadam ima značajnu prošlost. Ona, na žalost, uključuje
i ratove. Poslednji koji smo vodili nije jedini. Niti je to naša jedina
pobeda. Da nekih ranijih nije bilo, ni ova ne bi mogla biti odneta.
Takva nam je istorija. Kakva je daje – naša je. I po našoj
meri. A mi je se nekako slabo i stidljivo sećamo. Neprilika je, očevidno,
u tome što se u jednoj višenacionalnoj zajednici, koja je kao država
relativno mlada i nezrela, događa da su istorijske pobede jednog naroda
bile istorijski porazi nekog drugog, ili se takvim smatraju. A nikome
nije milo slaviti poraz. Osim, verovatno, Srba, koji su valjda jedini
narod na svetu što je svoju najveću katastrofu proglasio svojom najvećom
pobedom.
Tog novembarskog dana uistinu sam se osećao kao tuđin. Bez karanfila,
bio sam izuzet iz prošlosti. I tog dana – bez budućnosti.
.