PISMA IZ TUĐINE XIX deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić
19.
FAIR-PLAY AND FOUL-PLAY
Ma koliko to bilo neumesno i nepravedno, navikli smo da narode
poistovećujemo s osobinama koje za njih držimo karakterističnim. Amerikanci
su preduzimljivi, Nemci disciplinovani, Italijani veseli, Španci
ponosni, Kinezi marljivi, Japanci ratoborni. A na strani sumnjivijih
odlika, pošto ponovimo japansku ratobornost, proglasivši je ovog
puta krvoločnošću, ima nacija koje smatramo lenjim, potuljenim, nepouzdanim,
pa i pritupim. Jevreji su, na primer, bez ikakve sumnje, sposobni, no
da li je to dobra ili rđava osobina, zavisiće od toga volimo li ih ili
ne. Srbi sebe smatraju hrabrim, a što se Živorad time ponosi, a ja sebe
izuzimam, samopoštovanju mog naroda ni najmanje ne smeta. Izuzeci
uvek postoje. Hoćemo li u njima videti izrode ili uzore, zavisiće od
slučaja kojim se ova tema ne bavi.
Englezi su poznati po fair-play-u,
zbog kojeg je, više nego zbog zdrave pameti, kapetan Titanika potonuo
sa svojim brodom dok je engleski orkestar svirao valcere, i zbog kojeg
je, više nego zbog pravdoljubivosti, nepravično osumnjičeni kadet,
dečak Vinslou, dobio proces protivu Kraljevske mornarice. Fair-p!ay je, dakle, ono što u očima nekompetentnih
stranaca obeležava Engleze, a u očima kompetentnijih Engleza – pravilo
društvene igre od koga ne treba očekivati čuda.
Encyclopaedia Britannica ne definiše ni fair, ni suprotan
foul-play. Rečnici se slažu da pod prvim
pojmom valja podrazumevati čistu, časnu, poštenu, a pod drugim prljavu,
nečasnu, nepoštenu igru. Igru ili zbilju, podjednako. Ove engleske reči dobile
su danas opšte značenje i njima obeležavamo tip odnosa među ljudima,
pridržavanje ili odstupanje od pravila životne igre, koja smo tokom povesti
prihvatili kao neophodan uslov civilizovanog opstanka.
Kada je u feudalnom boju zarobljavan plemić, nije ubijan nego za
otkup zadržavan. Bilo je nečasno umoriti ga, jer je pošteda plemstva bila
deo fair-play-a tadašnjih ratova. Šta
se radilo s prostim narodom, nije od značaja. Ovu privilegiju u naše
prosvećeno doba uživaju samo uspešni špijuni, pošto se pokaže da baš i nisu
toliko uspešni koliko se verovalo.
Govorićemo o fair-play-u u
sportu i umetnosti, ne dotičući se istorije, nepogodnog polja za merenje
časti i poštenja.
Moderan boks, nastao u Londonu, nije s početka imao nikakva pravila,
osim što su borci, sledeći bolju stranu ljudske prirode, udarali i oborenog
protivnika, ali mu nisu zubima kidali grkljan. U tu mlatnjavu za novac,
što će, uprkos svemu, boks ostati sve do danas, uvodi osmi markiz od
Kvinsberija, Ser Džon Daglas, istoimene zakone. Na stranu to što jedan prilično
mračan čovek, rečeni Džon Daglas – koga ovde više vole da smatraju ekscentričnim
nego mračnim – čistotu uvodi u dotada prljav sport, više ne smete lupati
partnera gde i kako hoćete. Mi, naslednici doba prosvećenosti, na taj
smo napredak ponosni zaboravljajući da to nisu smeli činiti ni Grci,
hiljadama godina pre markiza od Kvinsberija. Polideuk, spartanski
kraljević, mitski sin Zevsa i Lede, nije olimpijskim vencem bio ovenčan
zato što je protivnike obarao udarcem noge ispod prepona. Grci koji se
nisu fer borili, koji su kršili svete olimpijske zakone, bivali su
prognani iz Grčke, dakle i – iz sveta. Biti kažnjen neučestvovanjem na Olimpijadi
beše ravno smrti.
Danas sjajni Mekenro dobar deo igre provodi u biranom maltretiranju
partnera, sudija i publike. Ova ga ne trpi, no u toj netrpeljivosti
ima i opasne ljubavi prema božanskom daru kome je sve dopušteno. Ne bi
inače bilo moguće da fer publika Vimbldona onako bezočno ometa servis
Navratilove u match-lopti sa popularnom Kris Lojd. U svoje vreme Englezi
su iz Australije vratili kriket-pehar primenom okrutne taktike,
koju pravila nisu zabranjivala, ali koja je tradicionalno bila izvan
smisla i duha ove uspavljujuće, skoro moribundske igre. Pehar je
vraćen, ali po koju cenu? Takođe pre rata, poraz engleske reprezentacije
u meču s Jugoslavijom ovde je opravdan ćevapčićima s lukom, što su ih gostima
prethodne večeri podmetnuli lukavi balkanski domaćini.
Fair-play iznad svega
podrazumeva pristajanje na častan poraz i priznanje protivniku ako
ga ovaj časno zasluži. Toga ima sve manje i ovde, u kolevci fair-play-a. Suviše je toga na kocki.
To suviše je novac i prestiž, opet dakle novac. Još uvek se trubi da je
važno učestvovati, ali je to uistinu važno jedino ako se povrh toga i –
pobedi.
Evo i primera s bojnog polja umetnosti. Mnogo vremena posle Kurosave,
prvi put jednoglasno, dobitnik u Kanu jedan je Jugosloven, Emir Kusturica.
Londonska kritika je u potpunosti ovaj uspeh ignorisala. A kad bi
ga pomenula, objašnjavala ga je maltene – ćevapčićima s lukom. Ulogu alibija
za engleski fijasko igrao je predsednik žirija Forman, koji je izašao
iz iste filmske škole kao i jugoslovenski reditelj. Britanski film,
dugo u krizi, upravo ovih godina ponovo je u renesansi i beleži
značajne međunarodne uspehe. Zašto bi mu smetao tuđ uspeh, kad već ima tolike
svoje?
I zašto je građanin zemlje fair-play-a,
g. Harison, spiker BBC-a za vreme rata, mene pozivao na ustanak protiv
Nemaca, a njegov kolega stanovnike okupiranog ostrva Džersi, svoje
sugrađane, na pokornost tim istim Nemcima?
I šta je konačno s tim fair-play-om
koji se ni u mojoj zemlji baš slavno ne provodi? Izgleda da zahteva
težak uslov: morate najpre pobediti, pa tek onda zaslužiti pohvalu što
ste učestvovali, i tek onda biti velikodušan prema onima koje ste pobedili.
No comments:
Post a Comment