PISMA IZ TUĐINE XVII deo

 

PISMA IZ TUĐINE XVII deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

17.

AS SOON AS POS­SI­BLE, ILI

NO­STAL­GI­JA ZA SPO­ROŠĆU

Sećam se s užasom jed­nog ju­tra u Nemačkoj. Po­sle žive noći za­spah u ho­te­lu mr­tvim snom. Oko se­dam nešto me pro­bu­di. Po­gl­e­dah kroz pro­zor i ugle­dah je­ziv pri­zor. Sre­di­nom sjaj­ne uli­ce, do­di­rujući se fa­rovima, kli­zi­li su sjaj­ni au­to­mo­bi­li u ko­ji­ma su se­de­li lju­di sjaj­na lica. U svim prav­ci­ma kre­ta­li su se dru­gi si­ja­jući lju­di svih ob­li­ka, uz­ra­sta, po­lo­va. U ru­ka­ma su no­si­li ta­šne za akta, đačke tor­be, ce­ge­re, kor­pe, pla­stične kese. Dečija ko­le­na bila su mo­dra od zime, lica žena kao da su tek iz gro­ba usta­le, a sve­tlu­ca­ve oči muška­ra­ca izražava­le su odlučnost očaj­ni­ka koji ovim da­nom ne­ma­ju šta da iz­gu­be. Ar­mi­ja nečuj­nih sen­ki leb­de­la ­je uli­com s au­to­ma­ti­zmom živih mr­tva­ca, de­mon­stri­ra­jući samrt­ničku re­še­nost da se ne­gde stig­ne na vre­me. Shva­tih i šta me je pro­bu­di­lo. Nisu to bili gla­so­vi, ni buka mo­to­ra. Bi­la ­je to sa­vest. Ubr­zo se, od nje na uli­cu izbačen, i ja nađoh u ono­me što se sada zove ur­ba­nim živo­tom, a ne­ka­da se zva­lo – kon­cen­traci­o­nim lo­go­rom.

Kad sam se pre­se­lio u En­gle­sku, sat u mom telu na­vi­jen na nemačko vre­me ne­u­mol­ji­vo me je prog­nao iz kre­ve­ta. Otvo­rih pro­zor i po­gle­dah na uli­cu. Bila je pot­pu­no pra­zna, ako se za­ne­ma­ri jed­na vra­na ko­ja ­je do­sto­jan­stve­no ka­sa­la tro­toarom u istom času u kome je u Nemačkoj bo­dro marširao čita­v je­dan na­rod. Vra­tih se u kre­vet i oko osam po­no­vo kroz pro­zor po­gle­dah. Sad je na­pol­ju već bilo živ­lje. Dole ih je bilo dvo­je, dve vra­ne. Ubr­zo su im se pri­družili poštar na no­ga­ma i raz­no­sač štam­pe na bi­ci­klu koji je kroz otvo­re na vra­ti­ma uba­ci­vao po­gre­šne li­sto­ve. Tek u de­vet po­ja­vi­lo se i nešto Lon­do­na­ca, koji su se, u ne­doumici šta bi sa so­bom, ne­o­dlučno oko sebe osvr­ta­li.

Ništa nema utešnije od ju­tarn­je pu­sto­ši en­gle­ske uli­ce. Ona vam vraća veru u život u kome je sva­ki dan ne­del­ja. Tek oko pod­ne po­kul­ja­ju sa svi­ju stra­na ne­mi­lo­srd­ni bul­ju­ci tu­ri­stičkih en­tu­zi­ja­sta da vas uve­re kako En­gle­ska još nije mr­tva, kako se i u ovoj zem­lji nešto kreće.

Po­sle še­sna­est go­di­na la­dan­jske oba­mr­lo­sti, pre­ki­da­ne po­vre­me­nim štraj­ko­vi­ma, kada se iz kuće ne iz­la­zi ni u de­vet nego tek oko pod­ne, jer onda se krčme otva­ra­ju, si­tu­a­ci­ja se ni naj­man­je nije izmenila, ba­ca­jući u vik­to­ri­jan­sko očajan­je bri­tan­skog pre­mi­je­ra, gđu Tačer, koja bi, iz­gl­e­da, za raz­li­ku od svo­jih man­je tem­pe­ra­ment­nih birača, va­zda nešto ra­di­la. Raz­u­mem za­bri­nu­tost vla­de u sve­tu opšte ju­rnja­ve i utak­mi­ce. Stići na vre­me više nije do­vol­jno. Mora se stići pre vre­me­na. Mora se biti uvek pre dru­gih. A ovde po­stižu to ­je­di­no la­ko­a­tletičari i po neki konj na tr­ka­lištu. Svi osta­li i sve osta­lo ka­sni. Po­rudžbine kao i po­ru­ke. Vla­de kao i na­rod. En­gle­zi i nji­ho­va isto­ri­ja. Dok su, na pri­mer, osta­li evrop­ski na­ro­di Evro­plja­ni bili od pam­ti­ve­ka, En­gle­zi su u Evro­pu ušli tek ne­dav­no. A nama, Ju­go­slo­ve­ni­ma, pomoć koju su nam go­di­ne 1941. obećali da bi­smo u rat ušli, još nisu pružili.

Ne znam kako ova čarob­na en­gle­ska spo­rost, ovo go­spod­sko za­ne­ma­ri­van­je Kro­no­sa, boga vre­me­na koje nas na Kon­ti­nen­tu ne­za­si­to ždere, de­lu­je na bri­tan­sku pro­iz­vod­nju do­ba­ra opšte po­tro­šnje ili pri­nu­de – kako hoćete – ali na ka­kvoću živo­ta, ponašanje lju­di i sve ono što zo­ve­mo ci­vi­li­zo­vanošću i bez čega bi život bio pra­šum­ski, de­lu­je kao me­lem.

Na­rav­no, u ta­kvom uspo­re­nom, ležernom živo­tu, ne možete očeki­va­ti da sve do­bi­je­te na vre­me i kad vam tre­ba. Najviše čemu se možete na­da­ti je da će to biti „as soon as pos­si­ble“, od­no­sno, čim bude moguće. To može i po­tra­ja­ti, pa se po­ne­kad ni­kad i ne zbi­ti. Ali, ako ste En­glez, vi ćete to raz­u­me­ti. Rečeno je „čim bude moguće“, a En­gle­zi zna­ju da po­sto­je i stva­ri koje su ne­mo­guće. Ako ste Živo­rad, za koga, kao što zna­mo, ništa nije ne­mo­guće, onda ćete po­be­sne­ti.

Ako Evro­plja­ni­na ­jav­no za­pi­ta­te šta je naj­važnije u živo­tu, reći će vam da su to lju­bav, raz­u­me­van­je, lo­jal­nost, pošten­je, ili ma koja od vr­li­na ko­ji­ma se po­kri­va čin­je­ni­ca da se u me­đu­vre­me­nu često ponašamo kao svin­je. Ako pi­tan­je po­sta­vi­te u četi­ri oka, sva­ko će vam reći da su naj­važniji no­vac i vre­me. Ako para ima, čovek se i bez lju­ba­vi snađe. Lo­jal­nost i raz­u­me­van­je se ku­pu­ju. A poštenje je, kad mu vi­di­te po­sle­di­ce, po­sled­nja stvar koju bi pa­me­tan čovek poželeo. Je­di­no se vre­me ničim ne na­dok­nađuje i zato ve­li­mo da je ono – no­vac. Osim toga, reći će vam naš Živo­rad, dis­kret­no na sat gle­da­jući, da bi se nečija lju­bav, za­služena gu­bit­kom vla­sti­tog vre­me­na, is­ko­ri­sti­la, opet je nužno trošiti vre­me. Tako će vam ili nešto slično reći, pa, iz­vi­nivši se grd­nim zakašnjen­jem, od­ju­ri­ti u ma­glu so­ci­ja­li­stičke stvar­no­sti.

Jer, naš se Živo­rad uvek ne­ku­da žuri, uve­k je u ne­koj hit­nji, čiji cilj nije ni­kad ja­san, samo je hi­tan. Po­sao se i ne mora svršiti, samo je važno da se brzo – ne svrši.

Ako ima svoj dan iskre­no­sti, možda će vam i En­gl­ez nešto tako reći, ali ni­kud neće od­ju­ri­ti. On će se u svo­ju ka­pi­ta­li­stičku stva­rnost pro­sto odšeta­ti, sko­ro bih re­kao – ušun­ja­ti. Ako ga pri tome za­u­sta­vi­te i upi­ta­te za neku uli­cu, neće vas lak­tom za zid za­le­pi­ti, nego će vam put do nje ob­ja­sni­ti, pa i ne­što vre­me­na po­trošiti da pri tome bude srdačan.

Možda vam on uvek i neće dati is­prav­no objašnjen­je, po­ne­kad možda nje­go­va pred­u­sre­tljivost i neće biti sa­svim iskre­na, ali šta mari!

Da bi­ste lepo počeli svoj lon­don­ski dan, vama više od toga i ne tre­ba.