PISMA IZ TUĐINE XX deo

 

PISMA IZ TUĐINE XX deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

20.

GDE SU JU­GO­SLO­VEN­SKI

MI­LI­JAR­DE­RI?

Ko su i gde su bri­tan­ski mi­li­jar­de­ri ma­hom se zna i čovek se može pre­va­ri­ti­ je­di­no u bro­ju mi­li­jar­di. U sva­kom slučaju, nećete ih naći gde i naše. Gde ćete te naše naći, pokušaću da ob­ja­snim. Za to se mo­ram vra­ti­ti tra­go­m jed­ne moje po­se­te do­mo­vi­ni.

Bi­lo­ je nečeg osvet­nič­kog u želji da En­gle­ze vi­dim na ula­sku u mo­ju zem­lju. Jer i ja sam u En­gle­sku ula­zio ne­kad uz lju­ba­zne ali znat­ne teškoće. Uvek iz­no­va mo­rao sam da­va­ti ob­ja­šnjen­ja šta ću u Bri­ta­ni­ji. Pi­tan­je nije bilo ne­pri­rod­no. I sam sam se to često pi­tao. U avi­o­nu za Ja­dran, s mno­go Bri­ta­na­ca i ne­ko­li­ko Ju­go­slo­ve­na, re­kao sam zlob­no: „Sad je došao tvoj čas!“ Bri­tan­ci su, međutim, ležerno pro­šli kroz pa­so­šku kon­tro­lu, a ja sam opet mo­rao da­va­ti bes­kraj­na ob­ja­šnjen­ja šta u Ju­go­sla­vi­ji tražim. I šta ću, u av­gu­stu, na moru. Ne­haj­no pro­pu­štan­je stra­na­ca, srećom, bio je trik koji su oni ka­sni­je sku­po pla­ti­li.

Red na pa­so­škom spo­ro je od­mi­cao. Tada se po­ja­vi­la stju­ar­de­sa s četom mo­jih us­pla­hi­re­nih su­građana i pre­ko reda ih spro­ve­la u fo­a­je, objašnja­va­jući pri­vi­le­gi­ju be­o­grad­skim avi­o­nom koji ih je čekao. To smo svi raz­u­me­li. Ni­smo raz­u­me­li zašto su oni osta­li na ae­ro­dro­mu i kad smo mi već uve­li­ko bili na putu za more. U međuvre­me­nu su nama od­u­ze­ti pasoši, pa smo sa­te­ra­ni u ca­rin­ski ćošak, pružajući stran­ci­ma poučan pri­zor kri­jumčara uhvaćenih na delu. Počeh da­va­ti značajne sa­ve­te o uređenju ae­ro­dro­ma, države, sve­ta. Su­pru­ga iz­ja­vi da će se na licu me­sta od mene raz­ve­sti. Došla je, na­i­me, u po­se­tu našem moru, a ne na­šem za­tvo­ru. 

Za­tim mi ca­ri­nik za­i­ska ko­fe­re. Re­koh mu da ne znam gde su. On mi reče gde bi ih, even­tu­al­no, mo­gao naći. Otišao sam na to eventualno me­sto. U ne­o­sve­tlje­nom hod­ni­ku nekoliko sto­ti­na ko­fe­ra pra­vi­li su tri Ke­op­so­ve pi­ra­mi­de i iz­i­ski­va­li rop­ski rad da bi se do svo­ga došlo. Vra­tih se bled i lju­ba­zno mu pred­ložih da ih, ako ga za­ni­ma­ju, sam po­traži. Lju­ba­zno pri­sta­de, ali se i on vra­ti bled. Pre­zi­rući ne­sna­lažlji­ve muškar­ce, moja žena uze stvar u svo­je ruke. Stvar ali ne i ko­fe­re. I ona se vra­ti ble­da. Ble­da i be­sna. Sad je ona počela uređiva­ti ae­ro­drom, državu, svet, a ja se od nje raz­vo­di­ti.

Pro­gre­siv­na hi­ste­ri­ja put­ni­ka ni naj­man­je ni­je uti­ca­la na pro­gre­siv­nu rad­ničku kla­su što se u liku četi­ri mla­da, zdra­va, snažna tran­sport­na rad­ni­ka, sedeći na ban­ku is­pred državne gra­ni­ce, sil­no metežom za­bav­lja­la. Za­pi­ta­ni su hoće li iz­ne­ti ko­fe­re bar na pla­to da bi sva­ki put­nik lakše našao svoj. Od­go­vo­ri­li su da neće, i ob­ja­sni­li da to nije nji­ho­va stvar. Nji­ho­va je samo da ih iz­ne­su iz avi­o­na. Logički, bili su u pra­vu. Ko­fe­ri nisu bili nji­ho­vi. Zašto bi ih no­si­li? Po­na­dah se da je reč o štraj­ku s ko­jim hu­ma­ni­stički pi­sac mora da sarađuje čak i ako ga vraća u var­var­stvo. Ali, ni­sam bio u En­gle­skoj. Lju­di nisu ra­di­li zato da bi time nešto od­bra­ni­li ili za­do­bi­li, već što im se nije ra­di­lo.

Naši se no­vi­na­ri na­la­ze u hro­ničnom lovu na 40 000 ju­go­slo­ven­skih mi­li­jar­de­ra. Ne znam gde su pre­o­sta­lih 39 996, ali se četvo­ri­ca sva­ka­ko na­la­ze na ovom ae­ro­dro­mu. Pitaćete kako sam to sa­znao? Po­nu­dio sam im no­vac da mi pro­na­đu ko­fe­re i oni su ga od­bili. A za­ra­du od­bi­ja­ju samo vrlo bo­ga­ti lju­di.

O si­tu­a­ci­ji sam se ras­pi­tao kod tri ae­ro­drom­ska službe­ni­ka koji su sa­svim isto iz­gle­da­li, pa je samo moja kri­vi­ca što sam pret­po­sta­vio da rade na istom po­slu, udob­nom i bez­bed­nom pre­vo­zu lju­di s me­sta na me­sto. Lju­ba­zni car­inik mi je re­kao da, osim pre­gle­da, s mo­jim ko­fe­ri­ma nema ništa. Lju­ba­zna de­voj­ka na šal­te­ru za infor­ma­ci­je takođe o nji­ma nije ništa zna­la, ali se po­nu­di­la da me oba­ve­sti kako ću naj­brže do­spe­ti na Island. Lju­ba­zni službe­nik kon­tro­le le­ten­ja re­kao mi je da su moji ko­fe­ri ze­maljs­ki pro­blem, a da se on bavi ne­be­skim. Nel­ju­ba­znog mi­li­ci­o­ne­ra na pa­so­škom ni­sam pi­tao. Taj mi je već jed­nom uzeo pasoš. Shva­tio sam naj­zad da, osim bes­po­moćnih i une­zve­re­nih put­ni­ka, niko na tom ae­ro­dro­mu, ae­ro­dro­mu ne pri­pa­da. Svi su pri­pa­da­li ne­kom ili nečem dru­gom.

Prošla je ponoć. Ja sam ostao na ca­ri­ni kao ta­lac, a su­pru­ga otišla po tak­si, ko­jeg, raz­u­me se, više nije bilo. Jer su kod nas tak­si­sti, iz­gle­da, takođe mi­li­jar­de­ri. U međuvre­me­nu su moji sa­put­ni­ci Bri­tan­ci, koje su čeka­li au­to­bu­si, videći da ko­fe­ra nema, sami po njih oti­šli, raz­de­li­li ih vla­sni­ci­ma, une­li u au­to­bu­se i od­ve­zli se bez ijed­ne pri­med­be na uređenje ae­ro­dro­ma, države, sve­ta. Na pla­tou su osta­la moja dva ko­fe­ra, i nešto osvet­ničkog za­do­voljstva što su se En­gle­zi oko njih mu­či­li. Pri­zna­jem da je to malo za sva moja ne­za­do­voljstva, ali je i to bol­je nego da su En­gl­e­zi pri­med­be stav­lja­li, a ja teg­lio nji­ho­ve ko­fe­re.

Tak­si do gra­da koštao me je mi­li­on di­na­ra. Jef­ti­no za sve što sam od tak­si­ste čuo o uređenju ae­ro­dro­ma, države, sve­ta. Za ovu emi­si­ju dobiću mno­go više. Sve u sve­mu, da­kle, za­ra­dio sam. Zašto se onda lju­tim?

Zato što ni­sam za­pad­njak i što ne znam da računam. A što to ne znam, ni­kad neću biti ju­go­sl­o­ven­ski mi­li­jar­der. I ni­kad se­de­ti na ban­ku, od­bi­ja­jući da no­sim tuđe ko­fe­re.

Ne go­vo­rim sve ovo što želim pomoći da se po­sao na našim ae­ro­dro­mi­ma, i uop­šte, u državi, sve­tu, bol­je or­ga­ni­zu­je. Što se En­gle­za tiče, to i nije nužno. En­gle­zi ne do­la­ze na ju­go­slo­ven­sko more zbog do­bre or­ga­ni­za­ci­je – jer to ima­ju kod kuće – nego zato što smo jef­ti­ni. I do­la­ziće, ma kako smo or­ga­ni­zo­va­ni, sve dok bu­de­mo jef­ti­ni.

A ja do­la­zim što ne­mam kud.