PISMA IZ TUĐINE XXIV deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić
24.
BRIGADIR STONAM, PROIZVOĐAČ JELKI I ŠEST
PARADOKSA
Pričam dve priče u nadi da će se negde sresti i proizvesti treću.
Odmah posle početka rata, godine 1939, stručnjak BBC-a za baštovanstvo
u jednoj je od svojih emisija zaobišao skript. Umesto da govori o salati,
završio je predavanje sa karanfilima i tako uzdrmao temelje do tada
neprikosnovene institucije britanskog radija. Karanfili su, rekao
je g. Milton, teški za gajenje jer zahtevaju mnogo kreča. “Ali, veselite
se!“ uskliknuo je. „Kako nam ide, imaćemo ga dovoljno!“ Savet bi bio bezazlen
da se obilje kreča ne dobija samo iz ruševina i da prvi talas nemačkog bombardovanja
upravo nije počeo, odgajivačima karanfila obećavajući veliku
budućnost. Iako je humor g. Miltona bio u najboljoj engleskoj tradiciji
fućkanja na stvarnost, nije bio dobro primljen. G. Milton, naravno, nije
bio petokolonaš, ali je neko drugi u BBC-u mogao biti. Da do toga ne
dođe, da se „karanfilska afera“ ne ponovi, odgovornost je preuzeo
ME5, engleska kontraobaveštajna služba, i tako dolazimo do druge, savremene
priče.
Svaki jezik ima reči s više značenja. Engleski možda i više nego
drugi. Ali do 1985. značenje jedne bilo je izvesno. Christmas tree je bilo božićno drvce
i ništa više. Ono koje Englezi kite, postavljaju u prozore i čiji gigantski
simbol, dar zahvalne Norveške – ne zna se zašto, za oslobođenje od Nemaca
ili za kašnjenje da uđu u Norvešku pre njih – svake zime krasi Trafalgar
Skver. Od 1985, međutim, jelka označava i šifru, kojom ME5, na čelu s brigadirom
Stonamom iz sobe 105, obeležava dosije sumnjivih službenika britanskog
radija. Otkrilo se, naime, u godini mršavih krava za BBC, da odgovorne
ličnosti ove nezavisne ustanove, jos od 1937, pre, dakle, i „karanfilske
afere“, prolaze kroz rendgen kontraobaveštajne službe i, tek ako je slika
patriotska i bez bolesnih mrlja sumnjivih simpatija i pripadnosti,
dobijaju službu. Iznet je slučaj osmoro osoba neuposlenih zahvaljujući
intervenciji ME5-a. Mera doneta za slučaj rata i primenjivana tokom
rata, nadživela je svoj cilj i sa svim mogućim nepravdama, zloupotrebama,
zabludama i greškama, živi i danas.
Službenici BBC-a su protestovali, ono nekoliko večitih lica
britanske javnosti ušlo u debatu, a opozicija je iz sve snage dunula
u moralizatorsku trubu. No, ako pogođeni službenici, pogotovu oni
što, blagodareći brigadiru Stonamu, to nisu, imaju pravo na ljutnju
što se njihovo rodoljublje proverava na tako uvredljiv a često i nehatan
način, laburistička je histerija prilično neopravdana. Postupak nazvan
veting (u prevodu – pregledati,
ali i lečiti, pa i operisati) sprovođen je i u periodu njihovog mandata
a da se niko nije setio da ga obustavi. To je prvi od šest paradoksa situacije.
Drugi je dublji. Kontrolu nad službenicima BBC--a treba da vrši
služba koja je iz britanske više klase regrutovala najviše sovjetskih
špijuna, pa se čovek pita da li bi bezbednost nacije bila zaštićenija
kad bi BBC kontrolisao ME5, a ne obmuto.
Treći je paradoks u tvrdnji da veting
ne uključuje veto. ME5 ne odlučuje,
samo savetuje. Ali ko, zaboga, ima kuraži da zaposli osobu u koju vaša
meritorna i po definiciji obaveštajna služba nema poverenja?
Drugo je pitanje i četvrti paradoks zašto se nema poverenja.
Zato što postoje ozbiljni razlozi ili što ste član nekog dobrotvornog
udruženja u kome sedi i Kinez čiji je brat baštovan u Pekingu?
Peti paradoks vidim u činjenici da je ministar unutrašnjih poslova,
po službenoj dužnosti, istovremeno
zaštitnik integriteta BBC-a i šef ME5-a. S jedne strane treba da brani
BBC od ME5-a, s druge ME5 od BBC-a.
Šesti je u stavu BBC-a. Generalni sekretar radija g. Milne izjavljuje
da će se veting nastaviti u slučajevima
u kojima službenici BBC-a dolaze u dodir s poverljivim materijalom,
i to samo mesec dana pošto je energično branio nezavisnost istog BBC-a u
aferi s emisijom posvećenom Severnoj Irskoj, o kojoj smo govorili u prošlom
komentaru.
Da smo na Kontinentu, postojao bi i sedmi paradoks, ali ovde ga
nema. Tiče se posledica čitave halabuke. Njih takođe nema. Ništa se nije
promenilo. Veting se nastavlja.
Brigadir Stonam je i dalje u sobi 105. Obogatilo se samo značenje reči
„jelka“, a pomalo i izgled zgrade radija. Prolazeći njenim Minotaurovim
hodnicima, na vratima kancelarija opažate jelke od kartona, svedočanstva
engleskog humora i utešne činjenice da krečni duh g. Midltona nije izumro.
A što se nadam da bi se na Kontinentu, posle ovakvog otkrića, ipak nešto
izmenilo, i što to paradoksom nazivam, zato je što pobedu razuma
i pravde ne vidim kao nešto logično i prirodno, već kao nešto što se događa
mimo svakog pravila, prosto kao – paradoks.
Kakvo je mišljenje moje i Živoradovo u celoj stvari? Moramo li
čitavog života da se držimo samo utvrđenog skripta, onog što nam ga sastavlja
Moć i koji ljubomorno nadgleda neki brigadir iz sobe 105, ili povremeno,
pa i u nevreme, možemo govoriti o – kreču i karanfilima?
Možda prvi put mi se slažemo. Mi mislimo da u ljude valja imati poverenja
sve dok ne dokažu da ga ne zaslužuju (kada je obično kasno da im se uskrati).
Samo kako to izvesti kad, već na prvi pogled, ja nemam poverenja
u Živorada. A on ga još manje ima u mene.
No comments:
Post a Comment