PISMA IZ TUĐINE XXVII deo

 

PISMA IZ TUĐINE XXVII deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

27.

JEDNA OSTAVKA I JEDAN NAUK

Godine 1886. ministar Džozef Čemberlen Joseph Chamberlain napustio je vladu premijera Gledstona Gladstonea usred sednice. Stotinu godina je valjalo čekati da se scena, nesvojstvena ležernom britanskom političkom životu, ponovi. I svakako će još sto proći dok se ne desi i treći put. Kao što se čovek ne sahranjuje pre nego što umre, nego – iz poznatih razloga – tek posle smrti, ovde je nekako osveštan način da se ostavke daju pošto minu prvi i pravi razlozi za nju, da budu praćene izmenom srdačnih i velikodušnih pisama između ljudi koji se ne trpe (podnosioca i primaoca ostavke), i da sve liči na rastanak ljubavnika što ih razdvaja pre okrutnost života nego hlađenje njihove strasti.

Čovek koji je posle sto godina još jednom prekršio udoban kompromis između želje i nužde, želje da se na položaju što duže ostane i nužde da se s njega pre vremena ode, i to usred sednice vlade, britanski je ministar odbrane gospodin Majkl Michael Heseltajn. Dana 9. januara 1986, tačno u 11.10 po Griniču, pošto je sednica trajala jedva jedan sat, napustio je on Dauning strit 10 kroz najslikanija vrata sveta i našao se na ulici, na kojoj, ne očekujući ga tako rano, nije stajao njegov šofer, te je ministar, praćen kamerama, do ministarstva, da stvari svoje spakuje, otišao pešice.

Na konferenciji za štampu on je, između ostaloga, rekao: „Ako osnova za poverenje između premijera i njegovog ministra odbrane više ne postoji, za mene nema mogućnosti da sa čašću u takvom kabinetu služim.“ Upamtimo izjavu jer ona je tema ovog komentara. Zato u njemu neće biti reči o razlozima s kojih se gospodin Heseltajn sa gospođom Tačer Thatcher razišao, niti da li je u pravu bio.

Govorićemo o demokratskoj instituciji ostavke, o pravu na nju i dužnosti da se ona u izvesnim prilikama podnese. Za Britance, pa i za mene i mog ćutljivog partnera Živorada, od većeg je praktičnog značaja što je gospodin Heseltajn uopšte podneo ostavku, nego zašto je tu ostavku dao. Jer znamo da ima ministara koji sasvim mirno ostaju u vladi s čijom se politikom ne slažu i za to ih ne boli glava, i da ima država koje to dopuštaju, jer i njih zbog toga glava ne boli. (Narod u međuvremenu boli, ali on, kao što je poznato, nema glavu, pa mu je lakše.)

Ostavke ili uklanjanje iz kabineta nisu u britanskom političkom životu nikakva novost. Čak i da zbog nesređenog privatnog života jednog ministra, u našem primeru Profjuma, padne vlada. S jedne slavljeničke slike prošlogodišnje konferencije Konzervativne stranke, od šest snimljenih ministara, četvorica više nisu u vladi, iako su na slici ostali, dok bi u izvesnim savesnijim državama poskidani bili i sa slika.

Ima, takođe, zemalja u kojima bi ovakva ostavka, možda i sa sličnim načelnim obrazloženjem, bila ne samo novost, već i – dobrodošla novost. Makar i jedan jedini put. I makar samo zato da svet vidi kako se takve bizarne stvari, da neko s visokog i uglednog položaja ode sam a ne da uvek mora biti najuren, mogu i tamo dogoditi, isto onako prirodno kao što kiša ponekad može pasti i u pustinji. Pustinja zbog te jedne kiše neće postati plodna, ali se više neće moći tvrditi da u pustinji kiše baš nikada ne padaju.

U pogledu načina odlaska s visokog položaja ima raznih postupaka i raznih zemalja. U nekima se odlazi kad njihova stranka izgubi izbore, kad ih oteraju ili kad sami podnesu ostavku. U drugima tako se ne može otići, jer u njima se izbori nikad ne gube. Ili se uopšte ne održavaju, ili, ako se i održe, uvek se dobiju. (Logično je, naime, da se izbori ne održavaju zato da se izgube, nego da se dobiju. Nelogično je izgubiti ih. A pošto se u demokratijama i gube, proizlazi da su sve demokratije pomalo nelogične.) Ali čak i u takvim zemljama ljudi s položaja mogu biti prosto najureni.

Ima, međutim, zemalja gde nekog s jednog položaja možete maknuti jedino ako ga postavite na neki drugi. Da ga se stvarno rešite, možete se pouzdati samo u smrt. Kako nauka sve više produžuje ljudski vek, u takvim se zemljama, u daljoj budućnosti, mogu očekivati i besmrtni rukovodioci.

Narod, koji je praktičan, umiraće, razume se, na vreme.

Općenito se, ni po temperamentu, ni po nazorima, ni po dosadašnjoj karijeri, ministar Heseltajn ne smatra prirodnim stanovnikom političke divljine u koju je ostavkom upao. A po kakvoći ne spada u poslanike sa zadnjih konzervativnih klupa, što ih izvesni pakosni komentatori smatraju, posle lišaja, najnižom formom britanskog političkog života, nižom čak i od članova Gornjeg doma, živog Panteona mrtvih britanskih političara. A ipak je ostavku podneo i preselio se u klupe za stranačke moribunde. Hoće li se on ili neće u politički vrh vratiti, svejedno je za mene, za vas, a jamačno i za Britance. No ni za koga nije svejedno hoće li ostavka negde ostati, a negde tek postati opšte mesto demokratskog javnog života.

Jer ostavka je najviša forma odgovornosti političara, njegov najodgovorniji čin i njegova poslednja odbrana od onoga što se, ako se više sa voljom i savešću ne čini, smatra – beščašćem. Ko na ostavku nije spreman, nije spreman za demokratiju.

Taj je očigledno spreman, a jednom će to i doživeti, da čuje ono što je čuo potomak ministra Čemberlena Chamberlaina s kojim smo komentar počeli, prvi ratni predsednik britanske vlade Nevil Čemberlen Nevill Chamberlain, kome je, u maniru Olivera Kromvela Cromwella, u Parlamentu rečeno:

„I suviše ste dugo sedeli u ovim klupama za ono malo dobra što ste ga učinili. Kažem vam, odlazite, i da vas više nikad ne vidimo. Za ime boga, odlazite!“

Nevil Čemberlen Nevill Chamberlain je otišao. Ne znam, avaj, hoće li i sa onim drugima baš tako lako ići.