PISMA IZ TUĐINE L7. deo

 

PISMA IZ TUĐINE L7. deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

57.

KAKO I SMRT UČINI­TI SMEŠNOM?

Prošli smo put go­vo­ri­li o smr­ti, po­sma­tra­jući je s nje­ne zva­nične, tužne stra­ne, prem­da su naši kršni di­nar­ski mom­ci u od­bra­ni smrt­ne ka­zne bili pri­lično ve­se­li. (Sum­njam da će i na odru biti tako pu­sto­pašni.) Da­nas ćemo, nji­ma u obol, vi­de­ti ima li smrt i sme­šni­ju stra­nu. Ima li je u dru­gim zem­lja­ma, ne znam, u mo­joj zem­lji po­u­zda­no je nema, ali u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji i smrt ume da na­sme­je.

Oso­bi­to ako se njo­me bavi po­li­ti­ka, a gro­blje se na­la­zi u Bir­ming­a­mu. Tamo su grad­ski oci 1982. do­ne­li od­lu­ku da se ši­ri­na mr­tvačkog kovčega utvr­đu­je na 58 cm i za to na­plaćuje nor­mal­na gro­bljan­ska ta­ri­fa, a da se za sva­ki pre­ko­broj­ni cen­ti­me­tar plaća pre­mi­ja od 7,30 fun­ti. Od­lu­ka pogađa sva­kog dva­de­se­tog sta­nov­ni­ka gra­da i do­ne­ta je s bri­tan­skim smi­slom za fair-play. 

U akut­noj osku­di­ci grobl­jan­skog pro­sto­ra, ko ga i pod zem­ljom za­u­zi­ma više, više mora i da pla­ti. De­be­li lju­di su i za živo­ta, odeću ku­pu­jući, izloženi većim troško­vi­ma nego mršavi, pa je pri­rod­no da i za san­duk, svo­je po­sled­nje ode­lo, pla­te više. Kako da se kru­pan čovek od tog na­me­ta sačuva, ne umem reći. Po­sto­ji samo jed­na šansa. Ako ste de­be­li, ne­moj­te umre­ti u Birming­a­mu.

Olakšanje pri­ča­ma o smr­ti, ko­ji­ma na­m je život is­pun­jen, do­neo je i pa­roh jed­nog sela u gro­fo­vi­ji Vil­tšajr, otac Ka­non Dit­mer. On je nad ra­kom pa­ro­hi­ja­na g. Klar­ka, iz­ja­vio da je po­koj­nik imao malo do­brog u sebi i da je bio čovek koji ni­ko­me neće ne­do­sta­ja­ti. Bra­neći se od kon­centričnih na­pa­da po­ro­di­ce i građana, otac Di­tmer ­je re­kao da on Boga ne može la­ga­ti. 

Nje­gov bi­skup je, međutim mišljenja da može, da po­sto­je okol­no­sti u ko­ji­ma se i bo­go­vi lažu, pa se očeku­je da časni pa­roh pod­ne­se mol­bu za pen­zi­ju. Šta na sve to kaže Bog, ne zna se i zna­ti se neće do Sud­njeg dana. Ja lično ve­lim: ma šta mi­sli­li o apo­stol­skim ma­ni­ri­ma oca Di­tme­ra, jed­no je si­gu­rno – taj nije li­ce­mer. Ali je takođe si­gu­rno da mu ne bih do­zvo­lio da se i od mene oprašta.

Hu­mor u smrt uno­se, takođe, po neki bo­ga­taši koji pu­no­prav­nim na­sled­ni­ci­ma, s pi­to­mim li­kom str­plji­vih orlušina, ostav­lja­ju svo­je fo­to­gra­fi­je u boji, a bo­gat­stvo do­brotvor­nim udružen­ji­ma.

Za­tvo­ri su ma­sov­ni i ma­siv­ni mr­tvački kovčezi, pa o nji­ma go­vo­reći, još uvek smo na temi. Čak i kad je naj­bol­ji, za­tvor je rđav. Bri­tan­ski su rđavi ne samo zato što su za­tvo­ri nego i sto su – bri­tan­ski. Većinu domaće tam­ničke po­pu­la­ci­je čine lo­po­vi. U po­ve­sti za­tvor­ske ci­vi­li­za­ci­je zabeležena su mno­go­broj­na spek­ta­ku­lar­na bek­stva, medu kojima, na žalost, nema i mog, iako sam na ro­bi­ji pro­veo pri­ličan broj go­di­na zbog toga što sam na­šim na­ro­di­ma hteo da ukra­dem nji­ho­ve slo­bo­de. 

U prin­ci­pu, beži se iz za­tvo­ra, nipošto – u za­tvor. Pro­val­ju­je se iz za­tvo­ra, ne u za­tvor. Svu­da, samo ne u Bri­ta­ni­ji. Ovde je ne­dav­no za­be­leženo obi­jan­je za­tvo­ra Nje­nog Veličanstva. Do­go­di­lo se to u tam­ni­ci Sad­beri, u Derbišajru. Dvo­ji­ca mlađih lju­di prova­li­li su u za­tvor u na­me­ri da ukra­du tam­ničku odeću koja je na slo­bo­di je­dan od naj­traženi­jih ar­ti­ka­la muške mode. Na­me­ra im je bila da se do­mog­nu šest kom­ple­ta za­tvor­ske odeće. Uspe­li su, na žalost, da dođu samo do dva – za sebe.

Dru­ga pri­ča o za­tvo­ru nije ve­se­la, ali obećava da po­sta­ne, ako se sa vla­di­nom ša­lom složi bri­tan­ski pa­rl­a­ment.

Kon­zer­va­tiv­na stran­ka se pro­gram­ski oba­ve­za­la da će Bri­ta­ni­ju oslo­bo­di­ti i po­sled­njih tra­go­va so­ci­ja­li­stičke ekono­mi­je, oličene u držav­nim pred­u­zećima, u većini gi­gantskim, po pri­ro­di mo­no­po­li­stičkim, u stva­rno­sti – ne­e­ko­nomičnim. Pro­ces de­mon­taže so­ci­ja­li­stičke pri­vred­ne uto­pi­je i de­na­ci­o­na­li­zac­ije so­ci­ja­li­stičkih za­blu­da – koje će preći u pri­vat­ne ruke – u pu­nom je za­ma­hu. U te pri­vat­ne ruke, ruke ak­ci­o­na­ra, među nji­ma i moje, pre­šle su već bri­tan­ske te­le­ko­mu­ni­ka­ci­je, bri­tan­ski gas, bri­tan­ska va­zdušna služba, bri­tan­ski R.R. itd. I dov­de tran­sfor­mi­ran­je gru­bih le­vih po­gre­ša­ka u fini­je de­sne omaške ima moju punu, prem­da nevažnu podršku.

Iduća se mera, međutim, čak i za­kle­tom pri­sta­li­ci pri­vatne ini­ci­ja­ti­ve ka­kav sam ja, čini po­ma­lo pre­te­ra­nom i ne­bu­lo­znom. Ugle­da­jući se na Ame­ri­kan­ce, šam­pi­o­ne vere u pro­fit, vla­da sme­ra da nad­ležno­sti akcionarskih kom­pa­ni­ja pre­pu­sti i državne za­tvo­re, u nadi da time reši do­sad nerešiv pro­blem nji­ho­ve pre­na­sel­je­no­sti i vi­si­ne troškova izdržavan­ja.

Ni­sam u uspeh pla­na ve­ro­vao dok ni­sam sa­znao da će i vla­snik naj­veće tam­ničke kor­po­ra­ci­je u Ame­ri­ci, sta­ci­o­ni­rane u Neš­vilu, Mr Dže­ms Masej, biti po­zvan na kon­sul­tacije. Pa ni to mi nije sa­svim otvo­ri­lo oči. Shva­tio sam kako se mi­sli po­be­di­ti sku­poća i pre­na­tr­pa­nost za­tvo­ra tek kad mi je po­ve­re­no da je Mr Ma­sej po­sed­nik i po­zna­te fir­me ken­ta­kij­skih prženih pilića.

Možda ću, iz ideoloških raz­lo­ga, i nje­go­ve ak­ci­je ku­pi­ti, ali ako po­no­vo u za­tvor odem, iza­braću državni, ma bio i sku­plji, čak i so­ci­ja­li­stički. Ne ve­ru­jem, na­i­me, da će Mr Mas­ej bri­tan­ske za­tvo­re­ni­ke hra­ni­ti svo­ji­m prženim pilićima.

Pre da će prženi biti – oni.

 

 

 

PISMA IZ TUĐINE L6. deo

 

PISMA IZ TUĐINE L6. deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

56. 

O STA­ROJ MLA­DO­STI I MLA­DIM GRE­SI­MA

Ne­dav­no je u Ju­go­slaviji održan kon­gres mla­dih, na kome je de­le­ga­ci­ja Slovenije pred­ložila uki­dan­je smrt­ne ka­zne. Kon­gres se nije za­do­vol­jio od­bi­jan­jem pred­lo­ga. On je to od­bi­jan­je u svet i našu sa­vest is­pra­tio usta­jan­jem na noge, akla­ma­cija­ma u počast umi­ran­ja i pe­smom. Oti­šao je dal­je od fa­lan­gi­stičkog ge­ne­ra­la Mil­la­na Astraja koji je na uni­ver­zi­te­tu u Sa­la­man­ki, pred nje­go­vim pred­sed­ni­kom Migu­e­lom de Una­mu­nom, us­klik­nuo: „Žive­Ia smrt“, i time se više nego voj­ničkim po­be­da­ma upi­sao u isto­ri­ju beščašća. Naši su sino­vi pri tom i pe­va­li. A između fašističkog i so­cija­li­stičkog pre­po­ro­da je­dva je pro­šlo pola veka.

Ako su mla­di lju­di pe­va­li smr­ti iz srca, u nje­mu, sem smr­ti, ništa i ne nose. Ako nisu, u šta ve­rujem, onda ih je neko bla­sfemiji na­u­čio. I tada su mr­tvi. Jer, pre nego što ubi­ju ili tuđu smrt odo­bre, i sami mo­ra­ju umre­ti. Učinili su to u čopo­ru. U čopo­ru sve iz­gle­da lak­še, bol­je, pra­ved­ni­je.

Vra­tićemo im se. Te­ma ­je i u En­gle­skoj po­kre­n­u­ta. I ovde od mlađih lju­di koji su od smr­ti još da­le­ko pa o njoj mogu go­vo­ri­ti bez stra­ha, kao osnov­ci o ve­li­koj ma­tu­ri. Njih od na­ših mla­dih sta­ra­ca raz­li­ku­je samo to što su kon­zer­va­tiv­ni, dok se za naše pri­ča da su na­pred­ni. U jed­nom se, za div­no čudo, sla­žu. Na stra­ni su smr­ti, na stra­ni ge­ne­ra­la Astraja.

Po­sle kraće, ble­de de­ba­te, bri­tan­ski ­je par­la­me­nt sa 112 gla­so­va većine od­bio za­kon o re­sta­u­ra­ci­ji smrt­ne ka­zne. Većina je bila ne­što man­ja nego pre ne­ko­li­ko go­di­na, ali još uvek ube­dlji­va. Po­bed­ni­ci nisu pe­va­li. Ne bi to učini­li ni po­bo­rni­ci smrt­ne ka­zne da su po­be­di­li. Kad se o umi­ran­ju go­vo­ri, pe­smi me­sta nema. Osim ako neko nije mlad, živi u Ju­go­sla­vi­ji i ima am­bi­ci­ja da nas jed­nog dana vodi u bo­lju budućnost. De­ba­ta nije bila burna, ni za­nim­lji­va. 

Pre­ma kr­vo­ločnim ratnim igra­ma budžet­ske de­ba­te, li­či­la je na sa­sta­nak u klu­bu glu­vo­ne­mih. Sti­cao se uti­sak da se vodi reda radi, a ne da se ne­što dokaže. Ni je­dan od po­pu­la­rnih klišea abo­li­ci­o­ni­sta i re­ten­ci­o­ni­sta nije po­nov­ljen. Zapaženo je tek ne­ko­li­ko iz­u­ze­ta­ka. Prvi se ja­vio već u pred­lo­gu za­ko­na. Pre­ma nje­mu, smrt će se dosuđiva­ti samo za ubistvo i ako po­ro­ta jed­no­gla­sno nađe da je ono zlo. Uka­za­no je na mo­ral­nu ne­o­drživost raz­li­ko­van­ja do­brih od man­je do­brih, rđavih i sa­svim rđavih ubi­sta­va. I da je, s ob­zi­rom na krajn­ji, uvek isti is­hod, teško za neko ubi­stvo reći da je od dru­gog bol­je, pa iz­ve­de­no i kao eu­ta­na­zi­ja, s naj­man­je moguće svi­re­po­sti. U par­la­men­tu tema nije raz­vi­je­na do ap­surd­nih logičkih kon­ze­kven­ci­ja, pa to sada su­mar­no nadok­nađuje­mo.

Da li je ubi­stvo bol­je ako je iz­ve­de­no veštije? Da li ubi­ci tre­ba nešto i na mu­drost od­bi­ti? Da li je možda bol­je ono koje je raf­i­nira­no od ne­kog tek kla­sično, stan­dard­no groznog? Jer, ako se ubi­stvo kao ta­kvo ocen­ju­je – pošto je is­hod isti, za za­ključak je ire­le­van­tan – ra­fi­ni­ra­no ko­ma­danje tela mora ima­ti sud­ski pri­zna­te pred­no­sti nad pro­stačkim ori­jen­tal­nim dav­ljen­jem. Eng­le­zi su uzdržan svet, u mor­bid­ne po­je­di­no­sti, koje inače obožava­ju, ovog se puta nisu upuštali. Pre­pu­sti­li su ih stručni­jim čla­no­vi­ma Sa­ve­za so­ci­ja­li­stičke omla­di­ne Ju­go­sla­vi­je. Jer ko smr­ti ume da peva, umeće i kako val­ja da je bira.

Bri­tan­ski je ka­bi­net u ogrom­noj većini gla­sao pro­tiv pred­lo­ga vla­sti­te stran­ke, osim tro­ji­ce naj­mlađih mi­ni­sta­ra i pre­mi­je­ra, go­spođe Tačer, pri­sta­li­ce smrt­ne ka­zne, ali na putu po zem­lji koja u njoj ima jed­no od naj­u­be­dlji­vi­jih is­ku­sta­va u svet­skoj po­ve­sti. Pred­sed­ništvo naše omla­di­ne, međutim, jed­no­dušno je bilo za smrt. I orno se po­greb­nom horu pri­družilo.

Bilo je reči i o načinu smak­nuća. Pred­la­gač za­ko­na je tu bio po­pustljiv. Od me­to­da egzekucija nije pra­vio pi­tan­je. Važno mu je bilo da se ubi­ja. Kako – stvar je teh­ničkog do­go­vo­ra. U sva­kom slučaju, što hu­ma­ni­je. To je, uo­sta­lom, bila ide­ja vo­dil­ja i re­vo­lu­ci­o­na­rn­og inžen­je­ra, pa­tent-maj­stora G­il­jo­ti­na. Iz­mi­slio je spra­vu koju je je­dan ja­ko­bi­nac, učenik en­ci­klo­pe­di­sta, opi­sao kao „ho­ri­zon­tal­nu ra­van s ver­ti­kal­nim pro­dužet­kom s koga se na čove­ka spu­šta trougla­sti do­da­tak da mu pravougaoni deo tela odvo­ji od lop­tastog“. Ovaj ge­o­me­trij­ski hu­ma­ni­zam za­men­jen je u vre­me bol­jše­vičke re­vo­lu­ci­je – ba­li­stičkim.

Rečeno je, naj­zad, da je iz­da­ju država uvek smrću kažnjavala. Prećuta­no je da su i slučaje­vi u ko­ji­ma su građani državu kažnja­va­li smrću takođe po­zna­ti. Niti je po­me­nu­to da bi, s ob­zi­rom na gla­so­vi­tu lo­jal­nost bri­tan­skih taj­nih službi, panj na Tra­fal­gar­skom trgu ne­pre­sta­no mo­rao da radi.

Vre­me je da se na­šim osam­na­e­sto­go­di­šnjim star­ci­ma, na­šim ta­na­to­fi­li­ma, vra­ti­mo. Ubeđen sam da, hva­leći smrtnu ka­znu, ne mi­sle na ubi­stvo ne­kog građani­na, vas ili mene. Oni mi­sle na iz­da­ju, na – zločin pro­tiv veličan­stva države. A po­što se, po ra­do­snoj pe­smi sudeći, živo spre­ma­ju da nama jed­nog dana vla­da­ju, uko­li­ko im pret­hod­ni­ci išta osta­ve, ta­kvu iz­da­ju sma­tra­ju i ličnom iz­da­jom ono­ga što već sada drže da je samo nji­ho­vo.

Pred­lažem da na idućem kon­gre­su do­sad­ne Slo­ven­ce dočeka­ju sta­rom fran­cu­skom re­vo­lu­ci­o­nar­nom pe­smi­com, koja u slo­bod­nom pre­vo­du s je­zi­ka go­spo­di­na G­il­jo­ti­na gla­si:

 

Raz­mi­šlja­jući tiho, za sebe,

Na­pra­vio sam ma­ši­nu – za tebe!

Mašinu sta­re sla­ve,

Mašinu što seče gla­ve!

 

 

PISMA IZ TUĐINE L5. deo

 

PISMA IZ TUĐINE L5. deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

55. 

BE­SE­DA O DE­MO­KRA­TI­JI,

CI­VI­LI­ZA­CI­JI I KUL­TU­RI

De­mo­kra­ti­ja je, ma ko­li­ko je sma­tra­li naj­bol­jim od svih rđavih vi­do­va ljud­ske za­jed­ni­ce, isto­vre­me­no i njen naj­nepri­rod­ni­ji ob­lik. U pri­ro­di, koja čini ge­net­sku osno­vu na­šeg po­sto­jan­ja, bili ver­ni­ci ili ne­ve­rni­ci, de­mo­kra­ti­je nema. U čopo­ru maj­mu­na, zna se ko je ga­zda. Ti­gar ne tre­ba sa­gla­snost koze da je po­je­de, niti se zmi­ja s mišem spo­ra­zumeva oko toga ko će čiji ru­čak biti. Iz­me­du mun­­go­sa i ko­bre obed se odlučuje očajničkun ra­tom, koji ne po­zna­je kon­sen­zus, ni pra­vo veta. 

A jed­no od naj­bit­ni­jih de­mo­kratskih načela, obez­beđenje pra­va man­ji­ne, jer većina je već i bro­jem zaštićena, u pri­ro­di nije po­zna­to. Orao, u ap­so­lut­noj man­ji­ni pre­ma jatu ja­re­bi­ca, ne pod­leže za­ko­nu većeg bro­ja, i ne pri­sta­je da ga one po­je­du, iako mu de­mo­kra­ti­ja to izričito nalaže. Pra­vo za­jemčuje sila, prav­da­ je­ u­vek ­za ­jačeg.

U hu­ma­noj ci­vi­li­za­ci­ji, de­mo­kra­ti­ja se pro­ti­vi urođenim svoj­stvi­ma ljud­skog bića, kako je stvo­re­no i kroz sto­leća na­o­pa­kom povešću formi­ra­no. Ta­kvom biću, već i po dominantnom dej­stvu na­sled­nih ego­i­stič­nih fak­to­ra, više odgo­va­ra au­to­ri­ta­rnost nego de­mo­kra­ti­ja.

Da ne go­vo­ri­mo ko­li­ko to­tali­ta­ri­zam više od­go­va­ra to­ta­l­nim uslo­vi­ma nove teh­no­lo­gi­je živo­ta i or­ga­ni­za­ci­ji pro­iz­vod­nje do­ba­ra, nužnih pri­vid­no za nje­go­vo održanje, a stva­rno je­di­no za pro­iz­vodnju, pri čemu se pre mi­sli na eko­no­mičan spoj ka­pi­ta­li­zma i to­ta­li­ta­ri­zma, nego spoj ovog po­sled­njeg s po­slo­vično ne­e­fika­snim so­ci­ja­li­zmom.

Ta­kvo stan­je stva­ri može biti žalo­sno, ali se ne sme pre­vi­de­ti ako iskre­no želi­mo da nam za­jed­ni­ca sle­di ne­pri­rodan, a ne pri­ro­dan put raz­vo­ja i tako se spa­se pa­ra­le­le sa čopo­rom ti­gro­va ili br­lo­gom div­ljih svin­ja, u ko­ji­ma od­no­se među je­din­ka­ma određuje isključivo sna­ga kandži i kljo­va.

De­mo­kra­ti­ja zah­te­va od­ri­can­je od pri­rod­nih in­sti­ka­ta, žrtvo­van­je osi­o­nog ubeđenja da smo od dru­gih vred­ni­ji, spo­sob­ni­ji, pa pre­ma tome za­služniji da od tih dru­gih bu­de­mo bo­ga­ti­ji, moćniji, srećniji, žrtvo­van­je su­ve­re­nog ega ne­i­sti­ni­toj ide­ji rav­no­prav­no­sti svih lju­di i nji­ho­vom neube­dlji­vom pra­vu na svoj deo sreće, slobo­de i bla­go­stan­ja.

Iz­ve­stan ste­pen običajne de­mo­kra­ti­je mo­gao se raz­vi­ti u ple­men­skom var­var­stvu, ali je, u okol­no­sti­ma za­mr­še­nog sa­vre­me­nog živo­ta, njen raz­vi­je­ni­ji građan­ski ob­lik ne­mo­guć bez sta­novitog ni­voa kul­tu­re i ci­vi­li­za­ci­je. Ci­vi­li­za­ci­ja je u suštini višestru­ko pre­o­bli­ko­van­je smi­sla za kom­pro­mis u način živo­ta koji do­pu­šta da u nje­ga svi sta­ne­mo, gu­ra­jući se što man­je i što man­je je­dan dru­go­me na žulj sta­jući. To­ta­li­ta­rizam, koji je uvek i ne­ci­vi­li­zo­van, jer mu se sta­lno ne­kud žuri, prem­da u krajn­jem is­ho­du uvek ka­sni, ne mari mno­go za naše žul­je­ve. Počesto ni noge. Ni kako i gde gazi, dok ide, dok ne­ku­da gazi.

Dru­gi bi­tan uslov za de­mo­kra­ti­ju je kul­tu­ra, ono što gra­đan­skoj ci­vili­za­ci­ji daje du­hov­ni smi­sao. Ako, kao što veli Ber­đa­jev, i eko­no­mi­ja ima svoj du­hov­ni sup­strat, ako nje­na ulo­ga ni­je samo u tome da nas na­hra­ni, ode­ne, snab­de izlišnim pre­dme­ti­ma i život nam učini udob­nim, nego da nam omo­gući oslo­bođenje od ma­te­ri­jal­nih bri­ga i po­sve­ti du­hov­nim, po­go­to­vo ta­kav smi­sao ima de­mo­kra­ti­ja ko­joj je mi­si­ja i du­žn­ost da raz­ličite, pro­ti­vu­rečne, pri­rod­ne ego­i­stične am­bi­ci­je i in­te­re­se or­gani­zu­je u ne­pri­ro­dan ali pod­nošljiv eg­zi­sten­ci­ja­lan sklad.

Bez ci­vi­li­za­ci­je i kul­tu­re, de­mo­kra­ti­je nema. Zato je i nema tamo gde se pod ci­vi­li­za­ci­jom pod­ra­zu­me­va samo elek­tri­fi­ka­c­i­ja, a pod kul­tu­rom isključivo ate­i­zam. Ali ni tamo gde hla­dan frižider i vre­la vera za­men­ju­ju sve osta­lo.

Sve­stan sam toga da iz­me­du po­je­di­na­ca ili gru­pa s jed­ne stra­ne i za­jed­ni­ce s dru­ge, do­la­zi do su­ko­ba in­te­re­sa. Svestan sam da za­jed­ni­ca mora spro­vo­di­ti i mere koje idu na šte­tu po­je­di­na­ca i nji­ho­vih gru­pa. Dužnost vla­de je sta­ran­je o ce­li­ni. Ali i te grupe, i ti po­je­din­ci, u istin­skoj de­mo­kra­ti­ji, puno pra­vo ima­ju da se za uže in­te­re­se bore. I da se za njih bore bez ob­zi­ra jesu li u pra­vu ili nisu, je­su li u man­ji­ni ili većini.

U vidu imam ra­ni­je štraj­ko­ve u Ve­likoj Bri­ta­ni­ji i sa­da­šnje u Ju­go­sla­vi­ji. Sma­tram ih su­ve­re­nim iz­ra­zom građan­ske i in­du­strij­ske de­mo­kra­ti­je. A da se voj­ska na uli­ce iz­ve­de, kao što se ne­o­pre­zno obećava, da se načini pre­stup ra­van glu­po­sti, uvek ima vre­me­na. U vidu takođe imam iz­ve­sna mišljen­ja koja se ne slažu sa zva­ničnom po­li­ti­kom. Pa šta? Sa tom po­li­ti­kom počinju da se ne slažu i nje­ni zva­ničnici. Po­li­ti­ka time ne po­sta­je ni bol­ja ni gora. Tek – de­mo­krat­ska. I tek de­mo­krat­ska kad po­sta­ne, može pokušati i bol­ja da bude. Pre toga, ostaće ista ili gora.

U tom sve­tlu sa sim­pa­ti­ja­ma slušam gla­so­ve ra­zu­ma iz Slo­ve­nije. (Namer­no za­bo­ravlja­m one među nji­ma koji ra­zum žele samo za sebe.) Kroz te gla­so­ve ob­ra­ća nam se Evro­pa i nje­na de­mo­krat­ska tra­di­ci­ja. Obraća nam se nje­na ci­vi­li­za­ci­ja, nje­na kul­tu­ra. Obraća se nama – Evro­plja­ni­ma. Ako ove ten­den­ci­je budu po­be­đe­ne si­lom, bo­jim se da će ubr­zo doći dan kada će današnji po­bed­ni­ci mo­ra­ti reći kao ne­ka­da ne­srećni tri­jum­fa­tor Pir:

„Još jed­na ova­kva po­be­da i mi smo iz­gu­blje­ni!“

Samo Pir je to mo­gao reći, jer još nije sve iz­gu­bio. Naši po­bed­ni­ci neće ima­ti više šta da iz­gu­be.

 

PISMA IZ TUĐINE L4. deo

 

PISMA IZ TUĐINE L4. deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

54.

SPA­SO­NO­SNI EU­FE­MI­ZMI

RĐAVE STVAR­NO­STI

Odav­no smo usta­no­vi­li da se u Bri­ta­ni­ji stva­ri spo­ro men­ja­ju. Do­daj­mo tome oba­ve­šten­je da se i tada men­ja­ju samo pri­vid­no. Tako smo do­šli do sa­znan­ja da se – ne men­ja­ju uopšte.

Čuje se da se raz­no­sači pošte više neće zva­ti „po­šta­ri­ma“ nego „službe­ni­ci is­po­ru­ke“. Železnice su do­ne­le od­lu­ku da na vo­zo­vi­ma uki­nu „dru­gu kla­su“. Ali to ne zna­ci da će se od sada Bri­tan­ci vo­zi­ti samo „pr­vom“. I da­lje će pu­to­va­ti i dru­gom, samo će se ona zva­ti „stan­dard­nom“. Niti će se u toj dru­goj, po­što se stan­dar­di­zo­va­la, ne­što pro­me­ni­ti. Vagoni će i dal­je biti ne­u­dob­ni i prlja­vi; hra­na će, takođe, biti stan­dard­no rđava, a ne tek rđava. I, raz­u­me se, vo­zo­vi će kao i uvek stan­dard­no ka­sni­ti i biti, s ob­zi­rom na opšti stan­dard, sve sku­plji.

Osim ime­na, niš­ta se neće pro­me­ni­ti. Mo­der­nom i popula­rnom obi­ča­ju pre­i­me­no­van­ja stva­ri da se lju­di­ma sta­ri rog za novu sveću pro­da, da stva­ri što duže osta­nu iste, po­svećuje u „Tajm­s“-u od 17. mar­ta 1987. Be­rnard Le­vin du­ho­vit čla­nak, kome, evo, do­da­jem i ja svo­ja is­ku­stva s lingvističkog pod­ručja en­gle­skih i ju­go­slo­ven­skih eu­fe­mi­zama.

Le­vin se žali da su u sta­ra, do­bra vre­me­na stva­ri na­zi­va­ne svo­jim pra­vim ime­ni­ma, i tako su od­mah mo­gle da se ras­po­zna­ju, a da se sada kri­ju pod obil­jem ne­jasnih za­me­nica, čiju pra­vu pri­ro­du ot­kri­va­mo najčesće kad je ka­sno da se od nje sačuva­mo. Šta vam ko­ri­sti što pod poj­mom „so­ci­jalno ne­a­dap­ti­ra­ne ličnosti“ ot­kri­je­te vi­še­stru­kog ubi­cu ako ste se već oda­zva­li nje­go­vom lju­ba­znom po­zi­vu da odete na iz­let u šumu. 

En­gle­zi su u ta sta­ra, do­bra, gru­ba ali iskre­na vre­me­na, sa­ka­te lju­de na­zi­va­li – bo­gal­ji­ma. Onda su ih pre­i­me­no­va­li u „hen­di­ke­pi­ra­ne“. Pa u „di­sa­bled“ (naše in­va­li­de). Si­ro­ma­šan svet su, takođe, bez za­zo­ra na­zi­va­li si­ro­tin­jom, ni­po­što „ne­pri­vi­le­go­va­nim lju­di­ma“. Jer time što je po­stao hen­di­ke­pi­ran ili čak in­va­lid, bo­galj ni naj­man­je nije svo­je stan­je po­pra­vio. Je­zik je obo­gaćen, ali ne i bo­galj. U li­hvar­skim očima so­ci­jal­nog osi­gu­ran­ja ostao je jed­na­ko nepoželjan kao što je i kao bo­galj bio. Niti si­ro­tin­ja bol­je živi ot­ka­ko se zove nepri­vi­le­go­van­im sve­tom. A kad smo već kod sve­ta, za­o­sta­li na­ro­di nisu na­pred­ni­ji ot­ka­ko se zovu „Treći svet“.

Mi Ju­go­slo­ve­ni imamo svo­je isto­rij­ske i svo­je ak­tu­el­ne eu­fe­mi­zme. Tako je, na pri­mer, „re­vo­lu­ci­ja“ eu­fe­mi­zam za „građan­ski rat“ i sve osta­lo što uz nje­ga ide. „Kral­je­vi­na Ju­go­sla­vi­ja“ je eu­fe­mi­zam za „mo­nar­ho­fa­ši­stič­ku dik­ta­turu“, ali nje­ga ko­ri­ste samo oko­re­li re­ak­ci­o­na­ri. „Doba ob­no­ve i iz­grad­nje“ je eu­fe­mi­zam za vre­me u kome smo na zdra­ve noge po­sta­vi­li sve svo­je greške. Te greške ima­ju i lep­še na­dim­ke. One se zovu čas „de­vi­ja­ci­je br­zog ra­sta“, čas „pra­vi­lni kurs za ono vre­me“, a samo po­ne­kad glu­po­sti, ali to već nije eu­fe­mi­zam, to je pra­va, sta­ra, do­bra na­rod­na reč. 

Zna­te li šta je „ne­za­ko­ni­to ponašanje“ Službe bez­bed­no­sti 1948? To je pro­ce­du­ra u ko­joj nje­ni or­ga­ni za­ko­ni­to pre­mlaćuju Go­lo­o­točani­na, ali je i „Go­lo­o­točanin“ eu­fe­mi­zam, jer ne ozna­ča­va do­mo­ro­ca ne­kog go­log oto­ka, čak ni čoveka koji na nje­mu živi go, nego za­tvo­re­ni­ka kon­cen­tra­ci­o­nog lo­go­ra. Pa i sam iz­raz „kon­cen­tra­ci­o­ni lo­gor“ već je eu­fe­mizam, i to bri­tan­skog po­re­kla, iz Bur­skog rata, jer to nije puko sa­bi­ra­lište lju­di već i Aušvic može da bude.

Nećemo ići du­blje u prošlost, ni u eu­fe­mi­stičke ko­re­ne svih naših eu­fe­mi­za­ma, iz bo­ja­zni da ne ot­kri­je­mo kako su nam sve reći već odav­no pra­zne i lažne, i da je nam je stva­rnost or­ve­li­jan­ski drukčija od one što nam je rečnik pri­ka­zu­je.

Ak­tu­el­ni eu­fe­mi­zmi su takođe broj­ni. Stu­dent­sku po­bu­nu na­zva­li smo „jun­skim gi­ban­ji­ma“. Kri­zu „poteškoćama u raz­vo­ju“. Štraj­ko­ve zo­ve­mo „ob­u­sta­va­ma rada“. „Ne­pri­jatel­ji­ma“ sve one koji se sa nama ne slažu. Bedu „so­ci­jal­nim pro­ble­mom“. So­ci­jal­ne pro­ble­me pak „iza­zo­vom“ ili „zadat­kom za rešavanje“. Pre­m­laćivan­je lju­di kod nas je „vanred­na mera“, rđav hleb „na­rod­ni hleb“, na­rod je, kako kad i kako za koga, čas „no­si­lac suve­re­ni­te­ta“, čas „uli­ca“. Kad je u zem­lji stan­je rđavo, ono je „pri­vre­me­no“, kad je očajno „složeno“ je.

In­ven­tar činje­ni­ca stvar­no­sti ko­ji­ma smo dali lep­ša i be­za­zle­ni­ja ime­na, bes­ko­načan je. Nji­ho­vo nas ređanje nig­de neće od­ve­sti, kao što ne od­vo­di ni stvar­nost koju iza sebe kri­je. Hi­tler je ge­no­cid nad Je­vre­ji­ma na­zvao eu­fe­mi­zmom „to­tal­no re­šen­je je­vrej­skog pi­tan­ja“. Po­sle­di­ce nisu bile eu­fe­mističke.

Sva­ki, ma ko­li­ko na­i­van i ne­vin eu­fe­mi­zam, sva­ko izbega­van­je da se čin­je­ni­ce stvar­no­sti na­zo­vu pra­vim ime­ni­ma, pred­stav­lja opa­snost da se one za­bo­ra­ve i iz ruku is­pu­ste. Ako olu­ju koja na­i­la­zi na­zo­ve­mo „kli­mat­skim po­re­mećajem“, sva­ka­ko ćemo lak­še na nju mi­sli­ti, ali kad dune, biće to pra­va olu­ja, ni­ka­kav eu­fe­mi­stički po­re­mećaj kli­me, i mi ćemo je ne­sprem­ni dočeka­ti.

Samo, u ot­po­ru eu­fe­mi­zmi­ma ne­moj­mo pre­te­ri­va­ti. Ne bu­di­mo pro­kle­ti čis­tun­ci. Još uvek je pre­po­ručlji­vi­je da ženu u po­od­ma­kloj dobi zo­ve­mo „da­mom u naj­bol­jim go­di­nama“, a ne kao što je naš običaj – ba­bom.

Zato i mo­lim da se ovaj ko­men­tar uzme kao „mi­šljen­je“, a ne de­likt ši­ren­ja ne­pri­ja­teljs­ke pro­pa­gan­de.

 

 

PISMA IZ TUĐINE L3. deo

 

PISMA IZ TUĐINE L3. deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

53.

KAKO U BRI­TA­NI­JI OSTA­TI ZDRAV?

U prošloj sam emi­si­ji, pod na­slo­vom „KAKO DA SE U BRI­TA­NI­JI DO­BRO OSEĆATE“, iz­neo sa­ve­te koji vam mogu do­ne­ti is­pun­jen­je ove, u osno­vi pri­lično fan­ta­stične želje. Je­dan sam za­bo­ra­vio. Ako ništa od pred­loženog ne uspe, ako pri­znan­jem da ste ne­srećni više zato što ni­ste En­glez nego što ste stra­nac ne za­služite nji­ho­vu mi­si­o­nar­sku sa­mi­lost, ako vam ni be­so­mučno la­skan­je En­gle­skoj ne upa­li, ako ne us­pe­te da im dokažete kako ste od njih glu­plji i ne­spo­sob­ni­ji, ne samo time što ste stra­nac nego i zbog osob­nih man­jka­vo­sti, ne pre­o­sta­je vam dru­go nego da se obra­ti­te le­ka­ru. Ni­sam mi­slio na psi­hi­ja­tra. Mi­slio sam na le­ka­ra op­šte prak­se koji mora samo je­dan uslov is­pun­ja­va­ti. Ne mora biti do­bar, ali mora pri­pa­da­ti so­ci­jal­nom osi­gu­ranju, što je najčešće isto.

Ret­ko ko mari da le­ka­ru ide. Na Kon­ti­nen­tu se le­ka­ru ide da čovek sa­zna ko­li­ko mu je zlo. Po­ne­kad sa­zna­ti može i zašto mu je zlo, pa se i izlečiti, ali to se ređe događa. U sva­kom slu­ča­ju, niko le­ka­ru ne ide da od nje­ga sa­zna kako mu je do­bro, čak ni hi­po­hon­dri. I oni idu da čuju kako im je zlo, i ob­ra­du­ju se što su bili u pra­vu.

U Bri­ta­ni­ji, međutim, gde je sve na­o­pa­ko, osim na­o­pa­kosti koja je is­prav­na, le­ka­ru se ide da čovek do­zna ko­li­ko mu je do­bro. Znam iz vla­sti­tog is­ku­stva. Ko­li­ko god sam puta bio kod svog le­ka­ra, uvek mi je ka­zao da mi ništa ne fali. U naj­go­rem slučaju, da se to što mi fali može sa­ni­ra­ti s ne­ko­li­ko to­plih čaje­va, ali pre sve­ga po­sma­tran­jem sve­ta s nje­go­ve ve­dri­je stra­ne. Po­mi­slio sam naj­pre da sam sreo op­ti­mi­stu. Pro­me­nio sam le­ka­ra, ali i on mi je re­kao da sam do­bro. 

Kako se ja ni­sam do­bro osećao, oti­šao sam trećem i od nje­ga do­znao da bi se on, zdrav­lja što se tiče, rado sa mnom za­me­nio, samo kad to ne bi pov­lačilo i gu­bi­tak po­re­kla. To­li­ko op­ti­mi­sta u jed­noj stru­ci učini­lo mi se ne­pri­rod­nim. Po­klo­nio sam fe­no­me­nu ozbil­jnu pažnju i utvr­dio da te lju­de ne uje­din­ja­va ve­dar po­gled na svet nego mračna čin­je­ni­ca da u tom sve­tu pri­pa­da­ju službi so­ci­ja­ln­og osi­gu­ran­ja. Ro­đe­ne pe­si­mi­ste, le­ka­re koji će uvek naći da ste bo­le­sni – što je, ako ste bo­le­sni, u naj­man­ju ruku požel­jno – možete sre­sti je­di­no u pri­vat­noj prak­si. Zato, ako iz bilo ko­jih raz­lo­ga želi­te da u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji bu­de­te bo­le­sni, idi­te pri­vat­nom le­ka­ru. Raz­bo­lećete se i sa­svim zdra­vi. So­ci­jal­nom se pri­ja­vi­te ako ste ku­ka­vi­ca, ili želi­te da se do­bro osećate i uvek bu­de­te zdra­vi.

Tako do­la­zi­mo na temu na­slo­va emi­si­je i do od­go­vo­ra na pi­tan­je – Kako u Bri­ta­ni­ji biti zdrav?

O čuvan­ju zdrav­lja po­sto­je mno­ge, kla­sične i mo­der­ne me­dicinske škole. Nji­ho­va je je­di­na mana u tome što jed­na za­bran­ju­je ono što dru­ga pre­po­ručuje. Kad bi se čo­vek držao svih za­bra­na, ništa mu ne bi bilo do­pu­šte­no. Umro bi od gla­di, što nije na­ro­či­to zdra­vo. Ako ih sve pre­ne­breg­ne, kako zdrav­lje da sačuva i opet pre vre­me­na ne umre? Dru­ga je mana kla­sičnih ško­la što stal­no na­pre­du­ju i do­la­ze do no­vih sa­znan­ja, pa nam ono što su juče stro­go za­bran­ji­va­le, da­nas stra­sno pre­po­ručuju, a što su ne­kad iskre­no i ube­dljivo ku­di­le, sada isto tako iskre­no i ube­dlji­vo hva­le. Do juče ste mi­sli­li da ste, držeći se nji­ho­vih sa­ve­ta, žive­li zdra­vo, da­nas do­zna­je­te da ste se celo vre­me tro­va­li. Po­slušno men­ja­te di­je­tu, ali ovaj put sa svešću da će vam za ne­ko­li­ko go­di­na opet reći da se tru­je­te. Ali, vi ste tada već mr­tvi i nije vas bri­ga. Tuđa ste di­je­ta.

Po­sto­ji i al­te­rna­tiv­na me­dicina koja od­ba­cu­je go­to­vo sve stan­dard­ne pre­po­ru­ke. Nje­na je, opet, mana u tome što u ime zdrav­lja zah­te­va da pro­me­ni­mo način živo­ta. Kako je najčesće upra­vo taj način ono sto ­je u živo­tu naj­lep­še, šta će nam zdrav­lje ako u međuvre­me­nu po­gu­bi­mo sve ono radi čega nam ono naj­vi­še i tre­ba?

Kako, da­kle, ovde osta­ti zdrav?

Žao­ mi ­je što vam mo­ram saopštiti da po­sto­ji sa­mo ­je­dan po­u­zdan način, i vi ga već zna­te. Ba­ci­te na đubre sve vaše pri­ručnike o zdra­voj di­je­ti, gim­na­sti­ci, nezi tela i hi­gi­je­ni duše i idi­te le­ka­ru so­ci­jal­nog osi­gu­ran­ja. On će vam sva­ka­ko reći da ste zdra­vi kao dren.

Ka­kav je raz­log op­štem op­ti­mi­zmu le­ka­ra bri­tan­skog so­ci­jal­nog osi­gu­ran­ja? (Jer stvar­no stan­je va­šeg zdrav­lja to ne može biti. Vi ste stva­rno bo­le­sni.) On je, pa­ra­dok­salno, u – pe­si­mi­zmu bri­tan­ske vla­de, koja drži da je, na kraći rok, a to je rok ogra­ničen nje­nim man­da­tom, ko­ri­snije ima­ti zdrav budžet nego zdra­vo sta­novništvo. Sto­ga se no­vac za zdrav­stvo sve više štedi i vi po­sta­je­te sve zdra­vi­ji sa­mom čin­je­ni­com da za vaše lečenje ima sve man­je para. Optimizam ovdašnjih le­ka­ra u po­gle­du vašeg zdrav­lja ne­ka ­je vr­sta nji­ho­ve lične čove­kol­ju­bi­ve na­dok­na­de za pri­nu­dno odus­tajan­je od lečenja va­ših bo­le­sti.

Na­la­zim ovaj kom­pro­mis en­gle­skim. Po­što vas ne mogu lečiti, jer za to nema sred­sta­va, kažu vam da ste zdra­vi, jer za to je do­vol­jno biti lju­ba­zan. To ništa ne ko­šta. Vo­leo bih da se tome i mi naučimo. Ni naše so­ci­jal­ne usta­no­ve ne­ma­ju no­va­ca. Ali vam naš le­kar, koji kao i svi mi nema dla­ke na je­zi­ku, naj­pre saopšti kako ste te­ško bo­le­sni, bo­lest vam do de­ta­lja opi­še, po­ve­ri kako se ona naj­bol­je leči, a onda kaže da za to lečenje nema para.

Iz sve­ga pro­iz­i­la­zi još je­dan od pa­ra­dok­sa tako svoj­stvenih ovoj ze­mlji. Dok je svu­da po sve­tu pro­blem kako biti zdrav, u Bri­ta­ni­ji je pi­tan­je kako se raz­bo­le­ti.

 

 

PISMA IZ TUĐINE L2. deo

 

PISMA IZ TUĐINE L2. deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

52.

KAKO DA SE U BRI­TA­NIJI

DO­BRO OSEĆATE?

Jed­na od pr­vih za­go­net­ki koju čovek u tuđoj zem­lji tre­ba da reši, ali koju najčešće po­sled­nju rešava, je­ste kako da se u njoj oseća do­bro. Ako dru­gih raz­lo­ga nema, ako iz svo­je ze­ml­je ne mora da ode, a u tuđoj se rđavo oseća, ka­kvog ima smi­sla otići? Ne znam šta u Nemačkoj tre­ba da ra­di­te da bi­ste se osećali do­bro. Pret­po­stav­ljam od­ne­kud da je do­vol­jno da do­bro ra­di­te. U Fran­cu­skoj, ose­tlji­voj na ­je­zik, i da ga do­bro go­vo­ri­te. U Ame­ri­ci, na za­pad­noj oba­li, da ste mi­li­o­ner.

Na is­točnoj ne ško­di raz­li­ko­va­ti Hajdna od Mr Hajda i uvek no­si­ti u džepu sit­ni­nu za dru­gog kad usred bela dana i pro­met­ne uli­ce pre­sta­ne da bude pi­to­mi i mu­dri dr Džekil. Is­pa­da da je no­vac kao uslov svu­da do­vol­jan i da ćete se s do­vol­jno para sva­gde do­vol­jno do­bro osećati. 

U Bri­ta­ni­ji vam bo­gat­stvo – a, bo­ga­mi, ni po­zna­van­je Hajdna – neće biti do­vol­jno, iako ne tvr­dim da će vam mno­go sme­ta­ti. Ne slažem se sa ciničnim mišljen­jem da se u En­gle­skoj čovek može ui­sti­ni do­bro osećati samo ako je En­glez i, na­rav­no, ako za to što se do­bro oseća, osim en­gle­skih ro­di­tel­ja, ima i neke jače raz­lo­ge. Ako se is­pu­ne iz­ve­sni uslo­vi, sva­ko­me ovde može biti do­bro.

Prvi je uslov da se ni po koju cenu, ma ko­li­ko vas ta­šti­na ma­mi­la, kao En­glez ne pred­stav­lja­te. En­gle­zi vole da im se di­vi­te, ali ne da ih pod­ražava­te. Jer, ono što se uspešno imi­ti­ra, i nije baš tako iz­u­zet­no. To vam, uo­sta­lom i neće poći za ru­kom. Bićete ot­kri­ve­ni i ako po­stig­ne­te mak­si­mum mi­mi­kri­je, što znači da iskre­no uži­va­te u ne­mo­gućim stva­rima u ko­ji­ma oni uživa­ju. 

Ako se iskušenju od­u­pre­te, ni to, bo­jim se, samo po sebi, neće učini­ti da se osećate do­bro. Stran­ci se u Bri­ta­ni­ji pod­no­se str­plji­vo i hra­bro kao što se pod­no­si hro­nična bo­lest. Sa En­gle­zi­ma se uvek osećate kao sa pro­fe­si­o­nal­nim bol­ničari­ma iz krim­ske ško­le Flo­ren­s Najtin­gej­l, koji su, u žurbi da vam po­mog­nu, kod kuće za­bo­ra­vi­li belu uni­for­mu. Za raz­li­ku od dru­gih na­ro­da, Eng­le­zi osećaju pre­ma stran­ci­ma iz­ve­sno bla­go­nak­lo­no sažal­jen­je, neku vr­stu mi­si­o­nar­ske sa­mi­lo­sti, na­sleđene iz koloni­jal­nih vre­me­na i is­ku­stva s div­lja­ci­ma Im­pe­ri­je. 

Div­lja­ke­ je va­lja­lo pri­pi­to­mi­ti, a pri tom, ako je moguće, živ osta­ti. I kao što je div­lja­ci­ma je­di­na šan­sa bila da se za­i­sta pri­pi­tome, ne gubeći sa­svim ni svo­ju spon­ta­nu, eg­zo­tičnu div­ljačnost, uključujući po­ne­kad i sklo­nost pre­ma kanibalskoj di­je­ti, bez koje nisu mo­gli računa­ti na englesku sa­mi­lost, i vaša je je­di­na šansa da se ovde do­bro osećate u tome da divljak, od­no­sno stra­nac, osta­ne­te. Pri­pi­tom­ljen stra­nac, raz­u­me se, ali – stra­nac. 

Ne pre­te­ruj­te u tome, na­rav­no, ne ga­zi­te en­gle­ske krup­ne žul­je­ve i sit­ne ose­tlji­vo­sti, ali gde možete, i ko­li­ko možete, po­ka­zuj­te da ste stra­nac. Samo nipošto ne­moj­te se time po­no­si­ti. Tu je trik. Na­pro­tiv, is­ti­čite k­ako ste i sami sve­sni ko­li­ko gu­bi­te time što ni­ste Eng­lez, ali da pro­tiv sud­bi­ne niš­ta ne možete. Žaliće vas kao što se žali bo­galj koji za svo­ju sa­ka­tost nije kriv, i vama će na šta­ka­ma njiho­vog saučešća biti do­bro. Više ne očekuj­te. Više bi zna­či­lo da od vas ne­što žele.

Ge­ne­ral­ni sa­vet uključuje i ne­ko­li­ko supsidarnih uputsta­va prak­tične pri­ro­de. Ni­ka­da niš­ta ne­moj­te ni zna­ti ni ume­ti bo­lje od njih. Naj­pre, niko u to neće ve­ro­va­ti. Ako i po­ve­ru­je, neće vam do­bro biti. A vama je cilj da una­pre­di­te svo­je stan­je­ a ne sa­mo­po­što­van­je. A i lako se može do­go­di­ti da oni i zna­ju i ume­ju više nego vi, pa ćete iz­gu­bi­ti i jed­no i dru­go. I, na­rav­no, hva­li­te En­gle­sku. Ako je oni grde, vi je i dal­je hvali­te. Ne na­se­daj­te im. Ono što sebi opra­šta­ju, vama neće.

Dru­gi je način da stva­rno bu­de­te Eng­lez, ali da vam je do­bro iz ne­kih ozbil­jni­jih raz­lo­ga.

Treći ne po­sto­ji.

Ako me sad za­pi­ta­te ka­kve sa­ve­te En­gle­zu val­ja dati da se u Ju­go­sla­vi­ji do­bro oseća, bio bih u grd­noj ne­do­u­mi­ci. Naj­pre bih mu mo­rao ob­ja­sni­ti zašto su mu sa­ve­ti uop­šte po­treb­ni kad je on već bio u Bu­gar­skoj, pel­co­vao se od ko­le­re i zna da se na poljs­kom pred­sed­nik Re­pu­bli­ke kaže „Tito“. On bi, na­i­me, mi­slio da je to što je En­glez sa­svim do­vol­jno da se do­bro oseća svu­da. Neki do­da­tan na­por, ko­ri­stan dru­gim ra­sa­ma, činio bi mu se iz­li­šnim. Kad bih ga ipak ube­dio, moji bi sa­ve­ti bili obr­nu­ti od onih što sam ih da­vao stran­cu u Bri­ta­ni­ji.

Naj­pre bih mu rekao da svuda ističe da je stra­nac, i to ne bilo koji, nego – En­glez, ali da sc ne stidi nego pono­si time, te da to pre­kra­sno stan­je stva­ri ni po koju cenu ne bi za­me­nio s domaćino­vim. Ta­kvu po­tre­bu kod nas niko ne bi raz­u­meo. Fe­no­men žal­jen­ja opet će se po­ja­vi­ti, ali mi ćemo žali­ti sebe što ni­smo En­gle­zi, a ne nje­ga što nije Ju­go­slo­ven. 

Stra­nac, pa i En­glez, mora kod nas zna­ti sve bol­je od nas, ume­ti od nas bolje. U pro­tiv­nom, niko mu neće ve­ro­va­ti da nije naš. I, na­ravno, ako želi da stek­ne naše uvažavan­je, ne sme u Ju­go­sla­vi­ji ništa da mu se do­pa­da. Ako je mi gr­di­mo, mo­ra ­je gr­di­ti još žešće. Inače ćemo mi­sli­ti da je bu­da­la, ili ne­što još gore.

Je­di­no je treći uslov isti – da stvar­no bude Ju­go­slo­ven, ali da mu nije do­bro zbog toga nego iz ne­kih ume­sni­jih raz­lo­ga.

Četvr­ti uslov ne po­sto­ji, ili ga ja ne znam.

PISMA IZ TUĐINE L1A deo

 

PISMA IZ TUĐINE L1A deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

51 A.

„HODA KAO PAT­KA, KVAČE KAO PAT­KA, IZ­GLE­DA KAO PAT­KA,

TO JE, OČIGLED­NO, SLON“

Pošto­va­ni slu­ša­o­ci, prem­da ni na sa­mr­ti nije u En­gle­skoj požel­jna, do­pu­sti­te mi ličnu is­po­vest. Ovi su ko­men­ta­ri do­sta do­bro žive­li od ­jed­ne ­pret­po­stav­ke. Većina žurna­li­stičkih izveštaja od pret­po­stav­ki i živi. Od fa­ka­ta žive de­man­tiji. Ali, kako nji­ma malo ko ve­ru­je, pret­po­stav­ke osta­ju da ob­li­ku­ju jav­no mišljen­je. Pret­po­stav­ljao sam, na­i­me, da se En­gle­zi, i po­je­di­nač­no i kao na­rod, od svih inih an­tro­po­i­da raz­li­ku­ju. 

Ni­kad ni­sam išao tako da­le­ko – ko­li­ko bi možda oni žele­li – da u nji­ma vi­dim us­pe­li­ju ljud­sku pod­vr­stu, na­sta­lu pri­rod­nim oda­bi­ran­jem naših naj­vred­ni­jih osob­ina, da ne kažem i naj­ružni­jih iako su one uvek i naj­ko­ri­sni­je. Niti još dal­je, da u nji­ma na­zrem iz­gu­blje­ni zo­o­loški beočug između pri­mat­skih maj­mu­na i pra­vih lju­di, gdje su maj­mu­ni maj­mu­ni, En­gle­zi lju­di, a svi mi osta­li ne­srećno za­met­nu­ti be­o­čug iz­me­du njih, jad­ni re­stl ge­ne­tičke kom­bi­na­to­ri­ke. Nije bilo lako odreći se ot­krića za ko­jim sto­lećima žudi na­u­ka, ostav­lja­ju­ći nas rav­no­du­šn­im. No, mo­ra­lo se. Ne iz skrom­no­sti nego zbog sum­nje koja me već po­o­dav­no gri­ze.

Naj­pre sam se pi­tao oda­kle mi uopšte ide­ja da su En­gle­zi ra­zli­či­ti od svih nas, da su nešto dru­go. Po­do­zre­vao sam tri iz­vo­ra sa­mo­ob­ma­ne. Ili sam na­seo klišeu, na­sle­đe­nom iz evrop­skog mišlje­nja o En­gle­skoj; ili su me na­su­ka­li sami En­gle­zi koji obožava­ju da budu nešto dru­go i kad to nisu, da se raz­li­ku­ju i kad su isti; ili sam sam sebe za­veo žel­jom da što bez­bol­ni­je prođem, jer uvek je lakše go­vo­ri­ti o ne­če­mu što se raz­li­ku­je nego o ne­če­mu što je ski­nu­to s istog ka­lu­pa i samo se po­nav­lja.

Bilo kako bilo, ja sam ih raz­li­ko­vao i na tome gra­dio pa­ra­dok­se ovih ko­men­ta­ra. Tako se, sam od sebe, iz­gra­dio i po­sled­nji. Nje­ga mi je ob­ja­snio moj pri­ja­telj, g. Džons. Kad sam mu sa­op­štio svo­je sum­nje, re­kao mi je: „U pra­vu ste ali i ni­ste.“ „Kako?“ „Lepo“, re­ka­o­ je. „Nije važno raz­li­ko­va­ti se. Važno je iz­gle­da­ti kao da se raz­li­ku­je­te. Onda možete bez­bed­no ra­di­ti što i svi dru­gi, a da se svi­ma čini da ra­di­te nešto – dru­go.“ „Moji zem­lja­ci upra­vo to rade. Za­stu­pa­ju i pred­u­zi­ma­ju na­o­ko raz­ličite stva­ri, ali sve iz­la­ze na isto. Raz­li­ku­ju se, ali na isti način.“ 

Uvre­dio se. „To je nešto dru­go. Kod va­s je to kon­fu­zi­ja, kod nas si­stem.“ Za­mo­lih ga za pri­mer. Dade mi ga, uz mol­bu da ga ni­kom ne odam. Obećah ali, kao što vi­di­te, obećanje ni­sam održao. I ne ka­jem se. Jer, ako su En­gle­zi isto što i mi, ura­dio sam što bi i oni, iz­dao tuđe po­ve­ren­je. Ako nisu, ura­di­li bi nešto dru­go, ali ja ne znam šta i ne mo­gu se na njih ugle­da­ti, i opet vam, bez griže sa­ve­sti, m­o­gu g. Džonsa iz­da­ti.

Uo­sta­lom, i nje­gov je pri­mer iz slične mo­ra­lne obla­sti. Upi­tao me da li je moj na­rod ikad dru­gom na­ro­du na­neo ne­prav­du. „Mora da je­ste“, re­koh zbun­je­no, „ali ja je ne znam.“ „Čuo sam da ste jed­nom bez raz­lo­ga na­pa­li Bugare.“ „Je­ste“, pri­znao sam, „ali ne bez raz­lo­ga. Bez oprav­danja možda, ali ne i bez razloga.“ „Raz­lo­g je bio u ko­ri­sti, zar ne?“ „Da.“ „A gde vam je bilo osećanje ne­o­prav­da­nosti?“ „U sti­du“, od­go­vo­rio sam. „Pa­metni Srbi se i da­nas toga sti­de.“ „To je lepo od njih“, ka­zao je g. Džons. „Ali nije en­gle­ski.“ „Šta je – en­gle­ski?“ „Učini­ti da se oni sti­de.“ „Da se sti­de što su ne­pra­ved­no na­pad­nu­ti?“ 

„Nek se sti­de zbog čega hoće, važno je da se sti­de. Uko­li­ko se oni više sti­de, vi ćete sve više gu­bi­ti osećaj da ste ne­pra­ved­no ra­to­va­li. Na kra­ju ćete i jed­ni i dru­gi raz­u­me­ti da je do rata mo­ra­lo doći.  Vi ćete po­vra­ti­ti iz­gu­blje­nu čast, a oni neće do­bi­ti svo­je te­ri­to­ri­je.“ „To je, da­kle, taj en­gle­ski način.“ „Pa­me­tan je, ne znam da li je baš en­gle­ski“, re­ka­o ­je g. Džons, „ali po­što je pa­me­tan, biće da je­ste. Uzmi­te taj ne­srećni Fol­kland­ski rat. Na­pad­nu­ti smo bili mi, to je isti­na, ali je isti­na i da su ostr­va ar­gen­tin­ska. Prav­da je bila na nji­ho­voj stra­ni. 

Na našoj je bilo pra­vo, ne­ko­li­ko lađa više i, na­rav­no, one je­zi­ve Gur­ke koje ni­kom ne bih poželeo. Ali im mi ni pra­ved­nost rata ni­smo pri­zna­li.“ „Zašto?“ „Zato što bi tada došlo u pi­tan­je i naše pra­vo na ostr­va. Go­vo­ri­li smo da ne bra­ni­mo Fol­kland nego Po­vel­ju Uje­din­je­nih na­ci­ja koja za­bran­ju­je ra­to­ve.“ „Bra­ni­li ste­ je ra­tu­jući?“ „Pa, pra­vo ­je bilo na našoj stra­ni?“ „Je­ste, ali da nije? Da ni prav­da, ni pra­vo nisu s vama bili?“ „Osta­le bi nam lađe i one ­je­be­ne Gur­ke“, re­kao je g. Džons. „A to je do­vo­ljno. Mi ra­di­mo što i svi dru­gi, samo to uvek drukčije iz­gle­da.“

U Evro­pi se veli: „Hoda kao pat­ka, kvače kao pat­ka, iz­gle­da kao pat­ka, onda je to pat­ka.“ En­glez bi ka­zao: „Hoda kao pat­ka, kvače kao pat­ka, iz­gle­da kao pat­ka, ve­ro­vat­no je pat­ka.“ Samo sam ja kao Sr­bin ne­za­vi­snog mišljen­ja, ka­zao: „Hoda kao pat­ka, kvače kao pat­ka, iz­gleda kao pat­ka, sve je to isti­na, ali je to ipak – slon.“

I ne ka­jem se. O slo­no­vi­ma mi je lakše go­vo­ri­ti nego o pat­ka­ma. Zato će i nova se­ri­ja ko­men­ta­ra za­bo­ra­vi­ti sum­nje da su En­gle­zi, upr­kos tome kako ho­da­ju, kako go­vo­re, kako iz­gle­da­ju, pa i kako mi­sle, možda isto što i mi. I dal­je ću po­la­zi­ti od ro­man­tične pret­po­stav­ke da je pat­ka u du­bi­ni svog bića ipak samo razočarani – slon.

 

 

PISMA IZ TUĐINE L1 deo,

 

PISMA IZ TUĐINE L1 deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

51.

 

DRUGO PISMO ČITAOCU

 

U prvom pismu iz prethodne serije Pisama iz tuđine objasnio sam njihovo poreklo i svrhu. Ali i zarekao se da ću zaćutati kad doživim ono što je Džordž Orvel, ojađen besciljnošću svojih ratnih emisija, s ovog istog BBC-ja, nazvao – osećanjem da govori ništavilu (into the void). Njegov kolega gospodin Harison, koji je s podjednako sumnjivim uspehom u rat s Nemačkom pozivao „dhragu bhraću Shrbe“, može se pohvaliti da je, sa zakašnjenjem od četiri godine, bar mene upecao. Što su u međuvremenu tuđini zamenjeni zemljacima, za gospodina Harisona i BBC iz 1948/49. nije bilo od značaja. 

Gospodin Harison je bio i protiv jednih i protiv drugih. Za mene jeste – umesto da umrem kao rodoljub, živeo sam i uživao kao neprijatelj. Kad sam iza tog mikrofona stao, nikoga ni na šta nisam pozivao. Razmišljao sam o stvarima kako su mi se događale, o Engleskoj kako se događala svetu, a pomalo i o mojoj zemlji kako je mislila da se događa i kako je ispalo da se dogodila. 

Pri kraju druge dvogodišnje serije, međutim, poče i mene mučiti ledena senka orvelovskog osećanja uzaludnosti. Ona nije poticala od strpljivih slušatelja, kojih je bilo sve više i sve boljih. Ni od spoznaje da se bavim teranjem vetra kapom, nemoćan pukim rečima išta da promenim. Nikad nisam ni uobražavao da mogu. Stvar je u tome što su mi Englezi i Engleska postali dosadni. Različitosti, kojima se ponose, a kojima sam se divio, počeše me zamarati čim otkrih da su beznačajnije nego što misle i oni i mi. 

Njihove neočekivanosti postaše predvidljive čim sam ih upoznao. Njihove vrline postaše uvredljive kad sam ih upoređivao s našim manama, a mane ništavnije u poređenju s našim vrlinama. Čak su im i čuvene ekscentričnosti postale nekako zastarele, olinjale, izanđale. Drugi su narodi preuzeli da nas zaprepašćuju i komentar začuđenog tuđina zahtevaju. Gospodin Džons Johnes? koji s kišobranom i monoklom ide u lov na tigra više nikog ne zanima. Slavu mu iz ruke uzima onaj ko čuči u krošnji drveta i gađa ga snajperom u leđa. Još manje nas interesuje Englez iz zadnje bašte svoje kuće i svojih ostrvskih iluzija. Njegov su posao preuzele naše vlastite iluzije, koje se, izgleda, među oblacima bolje snalaze.

Prestar sam, nažalost, da se selim u Persiju, Kinu ili drugu tuđu zemlju koja obećava da će u pogledu originalnosti zameniti nekad neuporedivu Britaniju. Prestar, a i sit predvidljivih originalnosti.

Srećom, potekao sam s Balkana, Poluostrva Čuda, na kome je oduvek, još od zlatnih pelaških vremena, sve bilo moguće, pa i ono što je, kako jednom oduševljeno rekoh, a sad se kajem, razum odbacio na svim ostalim zabranima hrišćanske civilizacije. Moja me je zemlja, kao i toliko puta, i sad sačuvala. (Po drevnom mitskom principu da ono što ubija i život daje.) I mene i ove komentare. Taman sam potonuo u hibernizirajuću katatoniju engleskog načina života, a ona se, ta moja čudesna zemlja, prenula iz dugog zimskog sna socijalističke utopije i postala opet građanski zabavna, burna, bučna i, iznad svega, originalna.

Zato joj u ovoj seriji posvećujem više pažnje nego u prošloj.

Reći ćete da se od mene očekuje o engleskoj tuđini da pišem, jer o svojoj zemlji dovoljno i bez mene znate. Stvar je u tome što to ne znate onako kako ja znam. Ne znate kao – tuđin. U međuvremenu, naime, i moja je zemlja za mene postala izvesna tuđina. Pa i o njoj kad pišem, opet sam u tuđini, tamo odakle očekujete od mene vesti. Vi to nećete primetiti jer ćete misliti da i dalje o Britaniji govorim, a moji poslodavci zato što ih ne interesuje šta govorim.

Uostalom, neću prestati da govorim o Engleskoj ni kad na nešto drugo mislim. A potom, uveravam vas, sve što mislim biće sasvim – engleski.

Moći će se protumačiti kako se hoće.

Ohrabruje me i iskustvo sa nedoumicama na početku ove radio-pustolovine. Sećate li se da sam brinuo šta ću, jadan, i kako ću govoriti o nečemu o čemu tako malo, ako išta, znam? Dilemu sam u prošlom pismu priznao, ali ne i kako sam je rešio. U vreme moje krize u Londonu je boravio drug Živorad. Kad sam mu se požalio, pogledao me je kao mrtvaca i rekao: „Nisi valjda kreten da ih odbiješ?“ „Moraću“, rekoh potišteno, „ne mogu raditi nešto što ne znam.“ „Kako znaš da ne znaš?“ „Ne znam kako, ali znam da ne znam.“ „Ne možeš znati dok ne probaš. Opali najpre, pa će se posle videti.“ „A ako se vidi da ne znam?“ „Onda će već biti kasno.“ Upitao sam ga odakle sve to zna. „I ja“, rekao je, „sve znam dok se ne vidi da ne znam. Na tome se zasnivaju svi moji uspesi.“

I ne samo njegovi, bojim se.

I moji.

I još ponečiji.

 

London, februar 1989.                        Borislav V. Pekić

 

PISMA IZ TUĐINE L deo

 

PISMA IZ TUĐINE L deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

50.

POVRATAK IZ TUĐINE U TUĐINU

Pre više od dve godine započeo sam ove komentare na BBC-ju s emisijom pod naslovom Pisac i tuđina. Vreme je da se, na kraju ovog epistolarnog izbora, na temu tuđine vratim i sada je osvetlim s jedne druge, za slušatelja možda neočekivane, ali opet iskrene strane.

Neke nas mrzovoljne filosofije uče da je izgnanstvo, tuđinstvo, nepripadnost, jedini realan način ljudskog postojanja, i da sve što u životu, mahom uzaludno, preduzimamo ne služi ničem drugom nego da taj svoj nesrećni neželjeni položaj tuđinca i stranca prikrijemo, a po mogućnosti i zaboravimo. Tuđi smo svetu koji nam je tuđ, i tu se, prema takvom mišljenju, ništa ne može učiniti.

Ali u prostoru opšte, prinudne, zadate otuđenosti postoje zone u kojima se ona dobrovoljno pooštrava. Tuđini voljom ljudske sudbine, postajemo to i svojom. Više načina ima da se dvostruka otuđenost iskusi. Govoriću samo o jednoj koju su migracije, ekonomske kao i političke, istorijske kao i životne, poslednjih vekova učinile opštom pojavom. Govoriću o osećanju tuđinstva proisteklom iz okolnosti da, ma kakvi bili razlozi, ne živite u svojoj zemlji, sa svojim narodom, u prostorima njegovog duha, mentaliteta, običaja i jezika. U prostorima što ih je krvlju, gresima i zabludama, ali i ponekim trijumfom, obeležila njegova istorija.

Svako ko je duže vremena živeo u geografskoj tuđini zna šta to znači. I koliko, čak i ako je dobar, život gubi kada se ne živi na pravom mestu, kada se živi izvan njega, kao što Englezi vele – out of place.

A pravo je mesto uvek ono na kome smo porasli. Jer, od svih tuđina na koje je čovek osuđen, najsnošljivija je ipak sopstvena. (Ali u smislu u kome je od svih krivica najlakša – svoja.)

I baš tu za povratnike iz ove druge tuđine u svoju zemlju, ako se ne vraćaju u mrtvačkom sanduku, nastaju neočekivane i bolne, ali, sve u svemu, prirodne teškoće.

U britanskom društvenom životu nema ništa tužnije od kolonijalnih činovnika koji su život proveli u Indiji – sasvim dobar, uostalom, u poređenju s domorodačkim – sanjajući trenutak u kome će se u domovinu vratiti i ostatak zemnih dana provesti sa svojima. A kad taj trenutak dođe i oni se sa svojima nađu, sve najednom postaje drukčije. Sanjana idila se ne ostvaruje. Svoji više ne izgledaju kao svoji. Sad su tuđi. Ni zemlja više nije što je bila, ili što su oni mislili da jeste kad su je napuštali. Sve izgleda drukčije, nepoznato, strano. Tuđina iz koje se dolazi postaje bliža od te nove tuđine u koju se ulazi. Prava tuđina, bar u uspomeni, u iluziji, postaje domovina; prava domovina u surovoj realnosti osećanja – tuđina.

Pisalo se i raspravljalo o ovom fenomenu. Govorilo se o procesu adaptacije kod povratnika, pa i o rehabilitaciji, kao da su se repatrirci iz sveta vraćali kao bogalji koje valja lečiti, kao da ih je svet, ta tuđina, obogaljila. U tome, razume se, ima onoliko istine koliko je ima u opasnosti da, kad joj se vrati, to obogaljenje dovrši domovina.

Kod Engleza je značajan udeo u neadaptibilnosti povratnika imalo srozavanje na društvenoj lestvici, spuštanje na osetljivoj skali materijalnog blagostanja, ukratko – pad s indijskog slona na engleskog magarca. Plaćao se danak gubitku uticaja, ugleda, moći, perspektive. Ali, ja mislim da su dublji razlozi negde dublje: životi se nisu živeli zajedno, iskustva su međusobno postala tuđa, mišljenja i osećanja prestala su da budu zajednička.

Odlaskom iz zemlje, iz nje se čupaju koreni koji nas spajaju s poreklom, rodnim tlom, njegovom istorijom i sudbinom. U tuđem svetu ne nalaze odgovarajuću hranu pa venu. Puštaju se drugi koreni. Ali oni su lažni, veštački. To su pseudokoreni alibija. Korenje za priliku. Ono nas siti, ali ne hrani. U međuvremenu, staro korenje truli. Ako niste građanin sveta, a malo je ko od nas rođeni apatrid, gubitkom tog prvobitnog korenja gubimo i svaku realnu šansu za povratak. O, možemo se mi fizički vratiti, u svojoj zemlji još dugo živeti, pa i umreti, ali ništa više neće biti kao pre. Staro se korenje ne može obnoviti, novo se ne može pustiti. U gustoj, živoj šumi svojih sunarodnika, duboko u zemlju uraslih, mi ćemo zauvek biti tek suvo, beživotno drveće.

Nesporazum nije u tome što zemlja nije spremna da nas prihvati, nego što mi više nismo spremni nju da prihvatimo. Odbaciti nešto za šta znate da mu pripadate teže je nego biti odbačen od nečega čemu se ne pripada i nikad nije pripadalo. Nije najteža tuđina što su vam je svojim nerazumevanjem nametnuli drugi. Najteža je ona koju ste svojim nerazumevanjem drugih sami stvorili.

Zato se od onih do čijeg vam je razumevanja stalo, od onih za koje vam je presudno da ih razumete, nikada nadugo nemojte razdvajati. Zateći ćete druge ljude. Ako ste do sada igru morali igrati samo pred svojim neprijateljima, od sada ćete je morati igrati i pred svojim prijateljima.

A to će biti ona najveća tuđina koja će vas po povratku iz tuđine čekati.

I tome pomoći nema.

Sa Crnog mora, kuda ga je Avgust prognao, pesnik Ovidije je pevao: „Učinite da se moje kosti vrate u maloj urni da, iako mrtav, ne ostanem u izgnanstvu.“ Ovidije, naravno, nije mislio na svoje kosti. Na sebe je mislio.

Ali možda je bolje što se vratio samo u rimsku istoriju.