PISMA IZ TUĐINE L7. deo

 

PISMA IZ TUĐINE L7. deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

57.

KAKO I SMRT UČINI­TI SMEŠNOM?

Prošli smo put go­vo­ri­li o smr­ti, po­sma­tra­jući je s nje­ne zva­nične, tužne stra­ne, prem­da su naši kršni di­nar­ski mom­ci u od­bra­ni smrt­ne ka­zne bili pri­lično ve­se­li. (Sum­njam da će i na odru biti tako pu­sto­pašni.) Da­nas ćemo, nji­ma u obol, vi­de­ti ima li smrt i sme­šni­ju stra­nu. Ima li je u dru­gim zem­lja­ma, ne znam, u mo­joj zem­lji po­u­zda­no je nema, ali u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji i smrt ume da na­sme­je.

Oso­bi­to ako se njo­me bavi po­li­ti­ka, a gro­blje se na­la­zi u Bir­ming­a­mu. Tamo su grad­ski oci 1982. do­ne­li od­lu­ku da se ši­ri­na mr­tvačkog kovčega utvr­đu­je na 58 cm i za to na­plaćuje nor­mal­na gro­bljan­ska ta­ri­fa, a da se za sva­ki pre­ko­broj­ni cen­ti­me­tar plaća pre­mi­ja od 7,30 fun­ti. Od­lu­ka pogađa sva­kog dva­de­se­tog sta­nov­ni­ka gra­da i do­ne­ta je s bri­tan­skim smi­slom za fair-play. 

U akut­noj osku­di­ci grobl­jan­skog pro­sto­ra, ko ga i pod zem­ljom za­u­zi­ma više, više mora i da pla­ti. De­be­li lju­di su i za živo­ta, odeću ku­pu­jući, izloženi većim troško­vi­ma nego mršavi, pa je pri­rod­no da i za san­duk, svo­je po­sled­nje ode­lo, pla­te više. Kako da se kru­pan čovek od tog na­me­ta sačuva, ne umem reći. Po­sto­ji samo jed­na šansa. Ako ste de­be­li, ne­moj­te umre­ti u Birming­a­mu.

Olakšanje pri­ča­ma o smr­ti, ko­ji­ma na­m je život is­pun­jen, do­neo je i pa­roh jed­nog sela u gro­fo­vi­ji Vil­tšajr, otac Ka­non Dit­mer. On je nad ra­kom pa­ro­hi­ja­na g. Klar­ka, iz­ja­vio da je po­koj­nik imao malo do­brog u sebi i da je bio čovek koji ni­ko­me neće ne­do­sta­ja­ti. Bra­neći se od kon­centričnih na­pa­da po­ro­di­ce i građana, otac Di­tmer ­je re­kao da on Boga ne može la­ga­ti. 

Nje­gov bi­skup je, međutim mišljenja da može, da po­sto­je okol­no­sti u ko­ji­ma se i bo­go­vi lažu, pa se očeku­je da časni pa­roh pod­ne­se mol­bu za pen­zi­ju. Šta na sve to kaže Bog, ne zna se i zna­ti se neće do Sud­njeg dana. Ja lično ve­lim: ma šta mi­sli­li o apo­stol­skim ma­ni­ri­ma oca Di­tme­ra, jed­no je si­gu­rno – taj nije li­ce­mer. Ali je takođe si­gu­rno da mu ne bih do­zvo­lio da se i od mene oprašta.

Hu­mor u smrt uno­se, takođe, po neki bo­ga­taši koji pu­no­prav­nim na­sled­ni­ci­ma, s pi­to­mim li­kom str­plji­vih orlušina, ostav­lja­ju svo­je fo­to­gra­fi­je u boji, a bo­gat­stvo do­brotvor­nim udružen­ji­ma.

Za­tvo­ri su ma­sov­ni i ma­siv­ni mr­tvački kovčezi, pa o nji­ma go­vo­reći, još uvek smo na temi. Čak i kad je naj­bol­ji, za­tvor je rđav. Bri­tan­ski su rđavi ne samo zato što su za­tvo­ri nego i sto su – bri­tan­ski. Većinu domaće tam­ničke po­pu­la­ci­je čine lo­po­vi. U po­ve­sti za­tvor­ske ci­vi­li­za­ci­je zabeležena su mno­go­broj­na spek­ta­ku­lar­na bek­stva, medu kojima, na žalost, nema i mog, iako sam na ro­bi­ji pro­veo pri­ličan broj go­di­na zbog toga što sam na­šim na­ro­di­ma hteo da ukra­dem nji­ho­ve slo­bo­de. 

U prin­ci­pu, beži se iz za­tvo­ra, nipošto – u za­tvor. Pro­val­ju­je se iz za­tvo­ra, ne u za­tvor. Svu­da, samo ne u Bri­ta­ni­ji. Ovde je ne­dav­no za­be­leženo obi­jan­je za­tvo­ra Nje­nog Veličanstva. Do­go­di­lo se to u tam­ni­ci Sad­beri, u Derbišajru. Dvo­ji­ca mlađih lju­di prova­li­li su u za­tvor u na­me­ri da ukra­du tam­ničku odeću koja je na slo­bo­di je­dan od naj­traženi­jih ar­ti­ka­la muške mode. Na­me­ra im je bila da se do­mog­nu šest kom­ple­ta za­tvor­ske odeće. Uspe­li su, na žalost, da dođu samo do dva – za sebe.

Dru­ga pri­ča o za­tvo­ru nije ve­se­la, ali obećava da po­sta­ne, ako se sa vla­di­nom ša­lom složi bri­tan­ski pa­rl­a­ment.

Kon­zer­va­tiv­na stran­ka se pro­gram­ski oba­ve­za­la da će Bri­ta­ni­ju oslo­bo­di­ti i po­sled­njih tra­go­va so­ci­ja­li­stičke ekono­mi­je, oličene u držav­nim pred­u­zećima, u većini gi­gantskim, po pri­ro­di mo­no­po­li­stičkim, u stva­rno­sti – ne­e­ko­nomičnim. Pro­ces de­mon­taže so­ci­ja­li­stičke pri­vred­ne uto­pi­je i de­na­ci­o­na­li­zac­ije so­ci­ja­li­stičkih za­blu­da – koje će preći u pri­vat­ne ruke – u pu­nom je za­ma­hu. U te pri­vat­ne ruke, ruke ak­ci­o­na­ra, među nji­ma i moje, pre­šle su već bri­tan­ske te­le­ko­mu­ni­ka­ci­je, bri­tan­ski gas, bri­tan­ska va­zdušna služba, bri­tan­ski R.R. itd. I dov­de tran­sfor­mi­ran­je gru­bih le­vih po­gre­ša­ka u fini­je de­sne omaške ima moju punu, prem­da nevažnu podršku.

Iduća se mera, međutim, čak i za­kle­tom pri­sta­li­ci pri­vatne ini­ci­ja­ti­ve ka­kav sam ja, čini po­ma­lo pre­te­ra­nom i ne­bu­lo­znom. Ugle­da­jući se na Ame­ri­kan­ce, šam­pi­o­ne vere u pro­fit, vla­da sme­ra da nad­ležno­sti akcionarskih kom­pa­ni­ja pre­pu­sti i državne za­tvo­re, u nadi da time reši do­sad nerešiv pro­blem nji­ho­ve pre­na­sel­je­no­sti i vi­si­ne troškova izdržavan­ja.

Ni­sam u uspeh pla­na ve­ro­vao dok ni­sam sa­znao da će i vla­snik naj­veće tam­ničke kor­po­ra­ci­je u Ame­ri­ci, sta­ci­o­ni­rane u Neš­vilu, Mr Dže­ms Masej, biti po­zvan na kon­sul­tacije. Pa ni to mi nije sa­svim otvo­ri­lo oči. Shva­tio sam kako se mi­sli po­be­di­ti sku­poća i pre­na­tr­pa­nost za­tvo­ra tek kad mi je po­ve­re­no da je Mr Ma­sej po­sed­nik i po­zna­te fir­me ken­ta­kij­skih prženih pilića.

Možda ću, iz ideoloških raz­lo­ga, i nje­go­ve ak­ci­je ku­pi­ti, ali ako po­no­vo u za­tvor odem, iza­braću državni, ma bio i sku­plji, čak i so­ci­ja­li­stički. Ne ve­ru­jem, na­i­me, da će Mr Mas­ej bri­tan­ske za­tvo­re­ni­ke hra­ni­ti svo­ji­m prženim pilićima.

Pre da će prženi biti – oni.