PISMA IZ TUĐINE L1 deo,

 

PISMA IZ TUĐINE L1 deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

51.

 

DRUGO PISMO ČITAOCU

 

U prvom pismu iz prethodne serije Pisama iz tuđine objasnio sam njihovo poreklo i svrhu. Ali i zarekao se da ću zaćutati kad doživim ono što je Džordž Orvel, ojađen besciljnošću svojih ratnih emisija, s ovog istog BBC-ja, nazvao – osećanjem da govori ništavilu (into the void). Njegov kolega gospodin Harison, koji je s podjednako sumnjivim uspehom u rat s Nemačkom pozivao „dhragu bhraću Shrbe“, može se pohvaliti da je, sa zakašnjenjem od četiri godine, bar mene upecao. Što su u međuvremenu tuđini zamenjeni zemljacima, za gospodina Harisona i BBC iz 1948/49. nije bilo od značaja. 

Gospodin Harison je bio i protiv jednih i protiv drugih. Za mene jeste – umesto da umrem kao rodoljub, živeo sam i uživao kao neprijatelj. Kad sam iza tog mikrofona stao, nikoga ni na šta nisam pozivao. Razmišljao sam o stvarima kako su mi se događale, o Engleskoj kako se događala svetu, a pomalo i o mojoj zemlji kako je mislila da se događa i kako je ispalo da se dogodila. 

Pri kraju druge dvogodišnje serije, međutim, poče i mene mučiti ledena senka orvelovskog osećanja uzaludnosti. Ona nije poticala od strpljivih slušatelja, kojih je bilo sve više i sve boljih. Ni od spoznaje da se bavim teranjem vetra kapom, nemoćan pukim rečima išta da promenim. Nikad nisam ni uobražavao da mogu. Stvar je u tome što su mi Englezi i Engleska postali dosadni. Različitosti, kojima se ponose, a kojima sam se divio, počeše me zamarati čim otkrih da su beznačajnije nego što misle i oni i mi. 

Njihove neočekivanosti postaše predvidljive čim sam ih upoznao. Njihove vrline postaše uvredljive kad sam ih upoređivao s našim manama, a mane ništavnije u poređenju s našim vrlinama. Čak su im i čuvene ekscentričnosti postale nekako zastarele, olinjale, izanđale. Drugi su narodi preuzeli da nas zaprepašćuju i komentar začuđenog tuđina zahtevaju. Gospodin Džons Johnes? koji s kišobranom i monoklom ide u lov na tigra više nikog ne zanima. Slavu mu iz ruke uzima onaj ko čuči u krošnji drveta i gađa ga snajperom u leđa. Još manje nas interesuje Englez iz zadnje bašte svoje kuće i svojih ostrvskih iluzija. Njegov su posao preuzele naše vlastite iluzije, koje se, izgleda, među oblacima bolje snalaze.

Prestar sam, nažalost, da se selim u Persiju, Kinu ili drugu tuđu zemlju koja obećava da će u pogledu originalnosti zameniti nekad neuporedivu Britaniju. Prestar, a i sit predvidljivih originalnosti.

Srećom, potekao sam s Balkana, Poluostrva Čuda, na kome je oduvek, još od zlatnih pelaških vremena, sve bilo moguće, pa i ono što je, kako jednom oduševljeno rekoh, a sad se kajem, razum odbacio na svim ostalim zabranima hrišćanske civilizacije. Moja me je zemlja, kao i toliko puta, i sad sačuvala. (Po drevnom mitskom principu da ono što ubija i život daje.) I mene i ove komentare. Taman sam potonuo u hibernizirajuću katatoniju engleskog načina života, a ona se, ta moja čudesna zemlja, prenula iz dugog zimskog sna socijalističke utopije i postala opet građanski zabavna, burna, bučna i, iznad svega, originalna.

Zato joj u ovoj seriji posvećujem više pažnje nego u prošloj.

Reći ćete da se od mene očekuje o engleskoj tuđini da pišem, jer o svojoj zemlji dovoljno i bez mene znate. Stvar je u tome što to ne znate onako kako ja znam. Ne znate kao – tuđin. U međuvremenu, naime, i moja je zemlja za mene postala izvesna tuđina. Pa i o njoj kad pišem, opet sam u tuđini, tamo odakle očekujete od mene vesti. Vi to nećete primetiti jer ćete misliti da i dalje o Britaniji govorim, a moji poslodavci zato što ih ne interesuje šta govorim.

Uostalom, neću prestati da govorim o Engleskoj ni kad na nešto drugo mislim. A potom, uveravam vas, sve što mislim biće sasvim – engleski.

Moći će se protumačiti kako se hoće.

Ohrabruje me i iskustvo sa nedoumicama na početku ove radio-pustolovine. Sećate li se da sam brinuo šta ću, jadan, i kako ću govoriti o nečemu o čemu tako malo, ako išta, znam? Dilemu sam u prošlom pismu priznao, ali ne i kako sam je rešio. U vreme moje krize u Londonu je boravio drug Živorad. Kad sam mu se požalio, pogledao me je kao mrtvaca i rekao: „Nisi valjda kreten da ih odbiješ?“ „Moraću“, rekoh potišteno, „ne mogu raditi nešto što ne znam.“ „Kako znaš da ne znaš?“ „Ne znam kako, ali znam da ne znam.“ „Ne možeš znati dok ne probaš. Opali najpre, pa će se posle videti.“ „A ako se vidi da ne znam?“ „Onda će već biti kasno.“ Upitao sam ga odakle sve to zna. „I ja“, rekao je, „sve znam dok se ne vidi da ne znam. Na tome se zasnivaju svi moji uspesi.“

I ne samo njegovi, bojim se.

I moji.

I još ponečiji.

 

London, februar 1989.                        Borislav V. Pekić