PISMA IZ TUĐINE L3. deo

 

PISMA IZ TUĐINE L3. deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

53.

KAKO U BRI­TA­NI­JI OSTA­TI ZDRAV?

U prošloj sam emi­si­ji, pod na­slo­vom „KAKO DA SE U BRI­TA­NI­JI DO­BRO OSEĆATE“, iz­neo sa­ve­te koji vam mogu do­ne­ti is­pun­jen­je ove, u osno­vi pri­lično fan­ta­stične želje. Je­dan sam za­bo­ra­vio. Ako ništa od pred­loženog ne uspe, ako pri­znan­jem da ste ne­srećni više zato što ni­ste En­glez nego što ste stra­nac ne za­služite nji­ho­vu mi­si­o­nar­sku sa­mi­lost, ako vam ni be­so­mučno la­skan­je En­gle­skoj ne upa­li, ako ne us­pe­te da im dokažete kako ste od njih glu­plji i ne­spo­sob­ni­ji, ne samo time što ste stra­nac nego i zbog osob­nih man­jka­vo­sti, ne pre­o­sta­je vam dru­go nego da se obra­ti­te le­ka­ru. Ni­sam mi­slio na psi­hi­ja­tra. Mi­slio sam na le­ka­ra op­šte prak­se koji mora samo je­dan uslov is­pun­ja­va­ti. Ne mora biti do­bar, ali mora pri­pa­da­ti so­ci­jal­nom osi­gu­ranju, što je najčešće isto.

Ret­ko ko mari da le­ka­ru ide. Na Kon­ti­nen­tu se le­ka­ru ide da čovek sa­zna ko­li­ko mu je zlo. Po­ne­kad sa­zna­ti može i zašto mu je zlo, pa se i izlečiti, ali to se ređe događa. U sva­kom slu­ča­ju, niko le­ka­ru ne ide da od nje­ga sa­zna kako mu je do­bro, čak ni hi­po­hon­dri. I oni idu da čuju kako im je zlo, i ob­ra­du­ju se što su bili u pra­vu.

U Bri­ta­ni­ji, međutim, gde je sve na­o­pa­ko, osim na­o­pa­kosti koja je is­prav­na, le­ka­ru se ide da čovek do­zna ko­li­ko mu je do­bro. Znam iz vla­sti­tog is­ku­stva. Ko­li­ko god sam puta bio kod svog le­ka­ra, uvek mi je ka­zao da mi ništa ne fali. U naj­go­rem slučaju, da se to što mi fali može sa­ni­ra­ti s ne­ko­li­ko to­plih čaje­va, ali pre sve­ga po­sma­tran­jem sve­ta s nje­go­ve ve­dri­je stra­ne. Po­mi­slio sam naj­pre da sam sreo op­ti­mi­stu. Pro­me­nio sam le­ka­ra, ali i on mi je re­kao da sam do­bro. 

Kako se ja ni­sam do­bro osećao, oti­šao sam trećem i od nje­ga do­znao da bi se on, zdrav­lja što se tiče, rado sa mnom za­me­nio, samo kad to ne bi pov­lačilo i gu­bi­tak po­re­kla. To­li­ko op­ti­mi­sta u jed­noj stru­ci učini­lo mi se ne­pri­rod­nim. Po­klo­nio sam fe­no­me­nu ozbil­jnu pažnju i utvr­dio da te lju­de ne uje­din­ja­va ve­dar po­gled na svet nego mračna čin­je­ni­ca da u tom sve­tu pri­pa­da­ju službi so­ci­ja­ln­og osi­gu­ran­ja. Ro­đe­ne pe­si­mi­ste, le­ka­re koji će uvek naći da ste bo­le­sni – što je, ako ste bo­le­sni, u naj­man­ju ruku požel­jno – možete sre­sti je­di­no u pri­vat­noj prak­si. Zato, ako iz bilo ko­jih raz­lo­ga želi­te da u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji bu­de­te bo­le­sni, idi­te pri­vat­nom le­ka­ru. Raz­bo­lećete se i sa­svim zdra­vi. So­ci­jal­nom se pri­ja­vi­te ako ste ku­ka­vi­ca, ili želi­te da se do­bro osećate i uvek bu­de­te zdra­vi.

Tako do­la­zi­mo na temu na­slo­va emi­si­je i do od­go­vo­ra na pi­tan­je – Kako u Bri­ta­ni­ji biti zdrav?

O čuvan­ju zdrav­lja po­sto­je mno­ge, kla­sične i mo­der­ne me­dicinske škole. Nji­ho­va je je­di­na mana u tome što jed­na za­bran­ju­je ono što dru­ga pre­po­ručuje. Kad bi se čo­vek držao svih za­bra­na, ništa mu ne bi bilo do­pu­šte­no. Umro bi od gla­di, što nije na­ro­či­to zdra­vo. Ako ih sve pre­ne­breg­ne, kako zdrav­lje da sačuva i opet pre vre­me­na ne umre? Dru­ga je mana kla­sičnih ško­la što stal­no na­pre­du­ju i do­la­ze do no­vih sa­znan­ja, pa nam ono što su juče stro­go za­bran­ji­va­le, da­nas stra­sno pre­po­ručuju, a što su ne­kad iskre­no i ube­dljivo ku­di­le, sada isto tako iskre­no i ube­dlji­vo hva­le. Do juče ste mi­sli­li da ste, držeći se nji­ho­vih sa­ve­ta, žive­li zdra­vo, da­nas do­zna­je­te da ste se celo vre­me tro­va­li. Po­slušno men­ja­te di­je­tu, ali ovaj put sa svešću da će vam za ne­ko­li­ko go­di­na opet reći da se tru­je­te. Ali, vi ste tada već mr­tvi i nije vas bri­ga. Tuđa ste di­je­ta.

Po­sto­ji i al­te­rna­tiv­na me­dicina koja od­ba­cu­je go­to­vo sve stan­dard­ne pre­po­ru­ke. Nje­na je, opet, mana u tome što u ime zdrav­lja zah­te­va da pro­me­ni­mo način živo­ta. Kako je najčesće upra­vo taj način ono sto ­je u živo­tu naj­lep­še, šta će nam zdrav­lje ako u međuvre­me­nu po­gu­bi­mo sve ono radi čega nam ono naj­vi­še i tre­ba?

Kako, da­kle, ovde osta­ti zdrav?

Žao­ mi ­je što vam mo­ram saopštiti da po­sto­ji sa­mo ­je­dan po­u­zdan način, i vi ga već zna­te. Ba­ci­te na đubre sve vaše pri­ručnike o zdra­voj di­je­ti, gim­na­sti­ci, nezi tela i hi­gi­je­ni duše i idi­te le­ka­ru so­ci­jal­nog osi­gu­ran­ja. On će vam sva­ka­ko reći da ste zdra­vi kao dren.

Ka­kav je raz­log op­štem op­ti­mi­zmu le­ka­ra bri­tan­skog so­ci­jal­nog osi­gu­ran­ja? (Jer stvar­no stan­je va­šeg zdrav­lja to ne može biti. Vi ste stva­rno bo­le­sni.) On je, pa­ra­dok­salno, u – pe­si­mi­zmu bri­tan­ske vla­de, koja drži da je, na kraći rok, a to je rok ogra­ničen nje­nim man­da­tom, ko­ri­snije ima­ti zdrav budžet nego zdra­vo sta­novništvo. Sto­ga se no­vac za zdrav­stvo sve više štedi i vi po­sta­je­te sve zdra­vi­ji sa­mom čin­je­ni­com da za vaše lečenje ima sve man­je para. Optimizam ovdašnjih le­ka­ra u po­gle­du vašeg zdrav­lja ne­ka ­je vr­sta nji­ho­ve lične čove­kol­ju­bi­ve na­dok­na­de za pri­nu­dno odus­tajan­je od lečenja va­ših bo­le­sti.

Na­la­zim ovaj kom­pro­mis en­gle­skim. Po­što vas ne mogu lečiti, jer za to nema sred­sta­va, kažu vam da ste zdra­vi, jer za to je do­vol­jno biti lju­ba­zan. To ništa ne ko­šta. Vo­leo bih da se tome i mi naučimo. Ni naše so­ci­jal­ne usta­no­ve ne­ma­ju no­va­ca. Ali vam naš le­kar, koji kao i svi mi nema dla­ke na je­zi­ku, naj­pre saopšti kako ste te­ško bo­le­sni, bo­lest vam do de­ta­lja opi­še, po­ve­ri kako se ona naj­bol­je leči, a onda kaže da za to lečenje nema para.

Iz sve­ga pro­iz­i­la­zi još je­dan od pa­ra­dok­sa tako svoj­stvenih ovoj ze­mlji. Dok je svu­da po sve­tu pro­blem kako biti zdrav, u Bri­ta­ni­ji je pi­tan­je kako se raz­bo­le­ti.