PISMA IZ TUĐINE L4. deo

 

PISMA IZ TUĐINE L4. deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

54.

SPA­SO­NO­SNI EU­FE­MI­ZMI

RĐAVE STVAR­NO­STI

Odav­no smo usta­no­vi­li da se u Bri­ta­ni­ji stva­ri spo­ro men­ja­ju. Do­daj­mo tome oba­ve­šten­je da se i tada men­ja­ju samo pri­vid­no. Tako smo do­šli do sa­znan­ja da se – ne men­ja­ju uopšte.

Čuje se da se raz­no­sači pošte više neće zva­ti „po­šta­ri­ma“ nego „službe­ni­ci is­po­ru­ke“. Železnice su do­ne­le od­lu­ku da na vo­zo­vi­ma uki­nu „dru­gu kla­su“. Ali to ne zna­ci da će se od sada Bri­tan­ci vo­zi­ti samo „pr­vom“. I da­lje će pu­to­va­ti i dru­gom, samo će se ona zva­ti „stan­dard­nom“. Niti će se u toj dru­goj, po­što se stan­dar­di­zo­va­la, ne­što pro­me­ni­ti. Vagoni će i dal­je biti ne­u­dob­ni i prlja­vi; hra­na će, takođe, biti stan­dard­no rđava, a ne tek rđava. I, raz­u­me se, vo­zo­vi će kao i uvek stan­dard­no ka­sni­ti i biti, s ob­zi­rom na opšti stan­dard, sve sku­plji.

Osim ime­na, niš­ta se neće pro­me­ni­ti. Mo­der­nom i popula­rnom obi­ča­ju pre­i­me­no­van­ja stva­ri da se lju­di­ma sta­ri rog za novu sveću pro­da, da stva­ri što duže osta­nu iste, po­svećuje u „Tajm­s“-u od 17. mar­ta 1987. Be­rnard Le­vin du­ho­vit čla­nak, kome, evo, do­da­jem i ja svo­ja is­ku­stva s lingvističkog pod­ručja en­gle­skih i ju­go­slo­ven­skih eu­fe­mi­zama.

Le­vin se žali da su u sta­ra, do­bra vre­me­na stva­ri na­zi­va­ne svo­jim pra­vim ime­ni­ma, i tako su od­mah mo­gle da se ras­po­zna­ju, a da se sada kri­ju pod obil­jem ne­jasnih za­me­nica, čiju pra­vu pri­ro­du ot­kri­va­mo najčesće kad je ka­sno da se od nje sačuva­mo. Šta vam ko­ri­sti što pod poj­mom „so­ci­jalno ne­a­dap­ti­ra­ne ličnosti“ ot­kri­je­te vi­še­stru­kog ubi­cu ako ste se već oda­zva­li nje­go­vom lju­ba­znom po­zi­vu da odete na iz­let u šumu. 

En­gle­zi su u ta sta­ra, do­bra, gru­ba ali iskre­na vre­me­na, sa­ka­te lju­de na­zi­va­li – bo­gal­ji­ma. Onda su ih pre­i­me­no­va­li u „hen­di­ke­pi­ra­ne“. Pa u „di­sa­bled“ (naše in­va­li­de). Si­ro­ma­šan svet su, takođe, bez za­zo­ra na­zi­va­li si­ro­tin­jom, ni­po­što „ne­pri­vi­le­go­va­nim lju­di­ma“. Jer time što je po­stao hen­di­ke­pi­ran ili čak in­va­lid, bo­galj ni naj­man­je nije svo­je stan­je po­pra­vio. Je­zik je obo­gaćen, ali ne i bo­galj. U li­hvar­skim očima so­ci­jal­nog osi­gu­ran­ja ostao je jed­na­ko nepoželjan kao što je i kao bo­galj bio. Niti si­ro­tin­ja bol­je živi ot­ka­ko se zove nepri­vi­le­go­van­im sve­tom. A kad smo već kod sve­ta, za­o­sta­li na­ro­di nisu na­pred­ni­ji ot­ka­ko se zovu „Treći svet“.

Mi Ju­go­slo­ve­ni imamo svo­je isto­rij­ske i svo­je ak­tu­el­ne eu­fe­mi­zme. Tako je, na pri­mer, „re­vo­lu­ci­ja“ eu­fe­mi­zam za „građan­ski rat“ i sve osta­lo što uz nje­ga ide. „Kral­je­vi­na Ju­go­sla­vi­ja“ je eu­fe­mi­zam za „mo­nar­ho­fa­ši­stič­ku dik­ta­turu“, ali nje­ga ko­ri­ste samo oko­re­li re­ak­ci­o­na­ri. „Doba ob­no­ve i iz­grad­nje“ je eu­fe­mi­zam za vre­me u kome smo na zdra­ve noge po­sta­vi­li sve svo­je greške. Te greške ima­ju i lep­še na­dim­ke. One se zovu čas „de­vi­ja­ci­je br­zog ra­sta“, čas „pra­vi­lni kurs za ono vre­me“, a samo po­ne­kad glu­po­sti, ali to već nije eu­fe­mi­zam, to je pra­va, sta­ra, do­bra na­rod­na reč. 

Zna­te li šta je „ne­za­ko­ni­to ponašanje“ Službe bez­bed­no­sti 1948? To je pro­ce­du­ra u ko­joj nje­ni or­ga­ni za­ko­ni­to pre­mlaćuju Go­lo­o­točani­na, ali je i „Go­lo­o­točanin“ eu­fe­mi­zam, jer ne ozna­ča­va do­mo­ro­ca ne­kog go­log oto­ka, čak ni čoveka koji na nje­mu živi go, nego za­tvo­re­ni­ka kon­cen­tra­ci­o­nog lo­go­ra. Pa i sam iz­raz „kon­cen­tra­ci­o­ni lo­gor“ već je eu­fe­mizam, i to bri­tan­skog po­re­kla, iz Bur­skog rata, jer to nije puko sa­bi­ra­lište lju­di već i Aušvic može da bude.

Nećemo ići du­blje u prošlost, ni u eu­fe­mi­stičke ko­re­ne svih naših eu­fe­mi­za­ma, iz bo­ja­zni da ne ot­kri­je­mo kako su nam sve reći već odav­no pra­zne i lažne, i da je nam je stva­rnost or­ve­li­jan­ski drukčija od one što nam je rečnik pri­ka­zu­je.

Ak­tu­el­ni eu­fe­mi­zmi su takođe broj­ni. Stu­dent­sku po­bu­nu na­zva­li smo „jun­skim gi­ban­ji­ma“. Kri­zu „poteškoćama u raz­vo­ju“. Štraj­ko­ve zo­ve­mo „ob­u­sta­va­ma rada“. „Ne­pri­jatel­ji­ma“ sve one koji se sa nama ne slažu. Bedu „so­ci­jal­nim pro­ble­mom“. So­ci­jal­ne pro­ble­me pak „iza­zo­vom“ ili „zadat­kom za rešavanje“. Pre­m­laćivan­je lju­di kod nas je „vanred­na mera“, rđav hleb „na­rod­ni hleb“, na­rod je, kako kad i kako za koga, čas „no­si­lac suve­re­ni­te­ta“, čas „uli­ca“. Kad je u zem­lji stan­je rđavo, ono je „pri­vre­me­no“, kad je očajno „složeno“ je.

In­ven­tar činje­ni­ca stvar­no­sti ko­ji­ma smo dali lep­ša i be­za­zle­ni­ja ime­na, bes­ko­načan je. Nji­ho­vo nas ređanje nig­de neće od­ve­sti, kao što ne od­vo­di ni stvar­nost koju iza sebe kri­je. Hi­tler je ge­no­cid nad Je­vre­ji­ma na­zvao eu­fe­mi­zmom „to­tal­no re­šen­je je­vrej­skog pi­tan­ja“. Po­sle­di­ce nisu bile eu­fe­mističke.

Sva­ki, ma ko­li­ko na­i­van i ne­vin eu­fe­mi­zam, sva­ko izbega­van­je da se čin­je­ni­ce stvar­no­sti na­zo­vu pra­vim ime­ni­ma, pred­stav­lja opa­snost da se one za­bo­ra­ve i iz ruku is­pu­ste. Ako olu­ju koja na­i­la­zi na­zo­ve­mo „kli­mat­skim po­re­mećajem“, sva­ka­ko ćemo lak­še na nju mi­sli­ti, ali kad dune, biće to pra­va olu­ja, ni­ka­kav eu­fe­mi­stički po­re­mećaj kli­me, i mi ćemo je ne­sprem­ni dočeka­ti.

Samo, u ot­po­ru eu­fe­mi­zmi­ma ne­moj­mo pre­te­ri­va­ti. Ne bu­di­mo pro­kle­ti čis­tun­ci. Još uvek je pre­po­ručlji­vi­je da ženu u po­od­ma­kloj dobi zo­ve­mo „da­mom u naj­bol­jim go­di­nama“, a ne kao što je naš običaj – ba­bom.

Zato i mo­lim da se ovaj ko­men­tar uzme kao „mi­šljen­je“, a ne de­likt ši­ren­ja ne­pri­ja­teljs­ke pro­pa­gan­de.