PISMA IZ TUĐINE XXXXIV deo

 

PISMA IZ TUĐINE XXXXIV deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

44.

PRA­ZNE STRA­NI­CE PRO­GRA­MA

ZA BUDUĆNOST

Tražiti od građana pred iz­bo­re da se i treći man­dat bude na vla­sti, znači tražiti pri­lično mno­go. I nije to­li­ko važno kako će se iz­bo­ri do­bi­ti, ko­li­ko ­je važno šta će se s po­be­dom učini­ti. Po­li­tičari stal­no daju obećanja i tvr­de, ne samo da su ih sva is­pu­nili, već da su sve bit­ne na­ci­o­nal­ne pro­ble­me rešili. I sad kako na­ro­du reći isto­vre­me­no i da smo bili uspešni i da ­još to­li­ko po­slo­va val­ja po­svršava­ti? Pri­zna­je­mo da je to poteškoća s ko­jom se suočava sva­ka vla­da dugo na vla­sti, ali je ona naj­a­kut­ni­ja za stran­ku koja je od­u­vek po­la­ga­la na svo­ju pro­ročku, čak i me­si­jan­sku ulo­gu.

Koje su to obla­sti još ne­svršenog po­sla? Pa i nema ih mno­go. Sin­di­ka­ti? Mi smo im već ve­za­li i ruke i noge. Sem da ih van za­ko­na sta­vi­mo, više se i ne može učini­ti. Pri­va­ti­za­ci­ja? U tom smo po­gle­du već počeli dra­ti dno bu­re­ta. Slo­bod­no pred­u­zet­ni­štvo? Ono upra­vo do­vr­ša­va is­pun­jen­je našeg obećanja da ćemo na­rod učini­ti po­sed­ni­kom. Stvar­no ne vi­dim da bi vlada ­još nešto mo­gla učini­ti.

Stvar je sad na na­ro­du da is­ko­ri­sti pri­li­ku koju mu je ona pružila. Koja bi to, da­kle, bila naša naročita i nova iz­bor­na po­ru­ka? Vl­a­da želi da mo­ral­nu većinu iz­me­ša s našom stran­kom. Ali šta da po­nu­di­mo toj mo­ral­noj većini? Više cen­zu­re? Više ba­ti­nan­ja? Vešanje možda? Ni­smo zato u po­li­ti­ku ušli. Mo­ram pri­zna­ti da sam po­ma­lo uz­ne­mi­ren našim pro­mašaji­ma. U redu, neki se mogu za­ne­ma­ri­ti kao teh­nički, re­ci­mo naše in­si­stiran­je na tome da je pi­tan­je opti­ca­ja nov­ca pod­jed­na­ko i nužna i do­voljna de­ter­mi­nan­ta eko­nom­ske po­li­ti­ke. Bilo je, me­đu­tim, i većih grešaka. Naj­veća je naša ne­spo­sob­nost da ube­di­mo na­rod kako smo u pra­vu.

Oba­ve­zan sam, da­kle, da se pi­tam, ima li uop­šte pro­gra­ma koji bi isto­vre­me­no sačuvao našu vla­du i našu ide­o­lo­gi­ju? An­ke­te po­ka­zu­ju domašaj naše nemoći da osi­gu­ramo na­ci­o­nal­nu pri­vo­lu, čak i pri­vo­lu par­ti­ja­ca za ono u šta ve­ru­je­mo. To je per­verz­no i ne­pra­ved­no. Mi smo mno­go toga učini­li. Mno­gim par­tij­ci­ma io­na­ko ­je već do­bro. I sad, ako su i oni pro­ti­vu nas, šta očeki­va­ti od ostat­ka sta­nov­ništva? Naša dru­ga iz­ra­zi­ta po­li­tička li­ni­ja, tvr­do­gla­va rav­no­du­šnost pre­ma ne­za­po­sle­no­sti, takođe dra­ma­tično gubi podršku naših ve­rni­ka. Iz sve­ga toga za­ključujem da je jed­na era došla kra­ju. Pre­o­sta­je, na­rav­no, je­dan nad­moćan raz­log da, sve­mu upr­kos, još na vla­sti osta­ne­mo.

Po sva­ku se cenu dru­gi mo­ra­ju držati van nje. Ni­ka­kvi na­po­ri nisu suvišni za ostva­ri­van­je tog cil­ja. To mora biti naš glav­ni cilj i naša glav­na po­ru­ka. To će biti i na­ša ­je­di­na po­ru­ka. Ništa ­dru­go ne­ma­mo da kažemo. Ta­ko­ je naš ve­li­ki pro­ročki san do­ve­den do tmur­nog kra­ja. Na suš­ti­nu sve­den, raz­log za naše osta­jan­je na vla­sti je sprečavan­je dru­ge stra­ne da nam uzme zem­lju i po­sao. Ali, to je žalo­sno pa­dan­je s vi­si­na naše re­vo­lu­ci­je, re­vo­lu­ci­je koju sam još uvek spre­man da vi­dim kako se bez­ob­zi­rno spro­vo­di, ali za koju mo­ram pri­hva­ti­ti da je više ne želi ni par­ti­ja, ni zem­lja.

Sve do­sa­da rečeno pre­vod je član­ka „Gar­dian“-o­vog po­li­tičkog ko­men­ta­to­ra Hjugo Jan­ga od 24. juna 1986. i pred­stav­lja izmišlje­nu po­ru­ku jed­nog kon­zer­va­tiv­ca, člana spe­ci­jal­ne par­tij­ske ko­mi­si­je za sa­stav­ljan­je budućeg vla­di­nog pre­dizbo­rnog pro­gra­ma. šala na račun bri­tan­ske vla­da­juće stran­ke ci­nična ­je i uspe­la. No, ja vi­dim u njoj još jed­nu, ciničniju i us­pe­li­ju, prem­da se ne bi mo­glo reći da je do­vol­jno ve­se­la da bi­smo ­je šalom na­zva­li. Reč je pre o zbil­ji koja na opštu po­litičku si­tu­a­ci­ju u sve­tu i di­ver­gen­ci­ju po­li­tičkih ide­ja što je dik­ti­ra­ju baca obes­po­ko­ja­va­juće svetlo.

Jer, ako se se­ti­te šta je sve i na ka­kav način rečeno u ovoj po­li­tičkoj hu­mo­re­sci o kon­zer­va­tivnoj bri­tan­skoj vla­di gđe Tačer, stičete ne­la­go­dan uti­sak da se većina za­ključaka bez poteškoće može od­no­si­ti i na neke dru­ge vla­de, da se od­mah ne kaže i mno­ge vla­de, a po­go­to­vu da se ne kaže koje. Uz samo ne­ko­li­ko iz­me­na u ime­ni­ma, kri­ti­ka se­ jed­nog društve­nog po­ret­ka može shva­ti­ti kao kri­ti­ka drugog, onom pr­vom po­li­tički i ide­o­lo­ški sa­svim su­prot­nog.

Šta se sa nama do­ga­đa?

Kako je moguće u kri­ti­ci jed­ne kon­zer­va­tiv­ne vla­de, bez ve­li­kog na­po­ra, vi­de­ti kri­ti­ku jed­ne dru­ge, koja sebe sma­tra na­pred­nom? Kako je moguće ova­ko pre­ci­zno iz­jed­načiti is­ho­de dve oprečne po­li­ti­ke, pa i dve ne­pri­ja­teljs­ke ide­je o društvu? Ka­ko ­je moguće sa dva su­prot­na po­la­zi­šta i raz­ličitim pu­te­vi­ma stići do iste stran­pu­ti­ce? Kako je moguće zi­da­ti po uput­stvi­ma dva u sve­mu dis­pa­rat­na pro­jek­ta, a do­bi­ti istu ili ve­o­ma sličnu građevi­nu?

Šta se do­ga­đa?

Da li je po­li­ti­ka du­gom zlo­u­po­tre­bom ili sa­mim ustroj­stvom svog objek­ta iz­gu­bi­la svo­je ra­zli­či­to­sti i po­sta­la jed­na, ma kako i kuda se vo­di­la? Da li je po­sta­la ener­gi­ja, ne­za­vi­sna od naših cil­je­va, ide­ja, ide­a­la, pa i naše vol­je? Da li se konačno pre­tvo­ri­la u me­ha­ničku silu neke izo­lo­va­ne, vla­sti­te iner­ci­je, iz­van domašaja ljud­skog iz­bo­ra, u nužnost, koja se, ma šta ra­di­li i ma kako se tru­di­li, ne može izbeći? Da li se, to­kom isto­rij­skih re­kom­bi­na­ci­ja svo­jih cil­je­va, pre­o­bra­ti­la u moć što sva­ki, pa i naj­ra­zumniji iz­bor, čini izlišnim, jer ma šta iza­bra­li, do­bi­ja­mo uvek isti re­zul­tat?

Niz ne­srećnih pro­mašaja, ciničnu po­ru­ku Hugo Jan­ga i moj tužni ko­men­tar.

Ui­sti­nu ne znam šta da mi­slim. Ni­sam ni po­li­tičar, a ni po­li­tički ana­li­tičar. Ne pri­pa­dam ni­jed­noj par­ti­ji, ni­jed­noj dok­tri­ni, ni­jed­noj nadi. Pri­pa­dam, kao i vi uo­sta­l­om, mo­ral­noj većini, a njen je usud po­znat. Na nju se računa samo kad kola kre­nu niz­br­do, ali joj se ni tada ne dopušta da za­i­sta bude mo­ral­na i neke od kočijaša po­ba­ca iz kola.