PISMA IZ TUĐINE XXXXV deo

 

PISMA IZ TUĐINE XXXXV deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

45.

KO JE OVDE LUD, JA ILI EN­GLE­ZI?

Što duže u Bri­ta­ni­ji ži­vim, sve man­je En­gle­ze raz­u­mem. Ne bri­ne me što ih ne raz­u­mem, to je u redu, to raz­u­mem. Živeo sam i duže u so­ci­ja­li­zmu, pa ni nje­ga bog­zna kako ni­sam raz­u­meo. (Ne­vol­ja je, iz­gle­da, bila u tome što je on raz­u­meo mene.) Očigled­no je da s mo­jim spo­znaj­nim moćima stvar ne sto­ji baš naj­bol­je. Sto­ga vam se za pomoć i obraćam. Možda ćete vi, iz ne­pri­stra­sne udal­je­no­sti, raz­u­me­ti ono što je meni iz­ma­klo. Neću se žali­ti na sve što ovde ne raz­u­mem, niti na čin­je­ni­cu da ono što slučajno i shva­tim En­gle­zi uopšte ne shva­ta­ju. Go­vo­riću isključivo o jed­nom fe­no­me­nu od koga mi pra­vi­mo ne­u­spe­lu na­u­ku, a ovde spa­da u uspe­lu po­li­tičku ezo­te­ri­ju.

Po­sled­nji događaji do­ve­li su moje ne­ra­zu­me­van­je do kri­ze i pi­tan­ja – ko je ovde lud, ja ili oni?

Po za­ko­ni­ma iner­ci­je moći, sva­ka vla­da teži da što duže vla­da. Na iz­bo­re ne idu sve dok mogu, a neke ih, zato što ne mogu, ni­kad i ne održava­ju. En­gle­ske vla­de, međutim, go­to­vo re­dov­no idu pred birače pre is­te­ka svo­jih man­da­ta. U ovom je času go­to­vo si­gur­no da će gđa Ta­čer iz­bo­re ras­pi­sa­ti na pro­leće. I kao da već to nije do­vol­jno da me slu­di, po­jav­lju­je se opo­zi­ci­ja koja te pre­ra­ne iz­bo­re nipošto ne želi. 

I sada ima­mo tipičnu en­gle­sku ezo­te­ričnu si­tu­a­ci­ju: opo­zi­ci­ja koja do­ka­zu­je da vla­da rđavo uprav­lja zem­ljom ne želi pri­li­ku da je sme­ni, a vla­da koja drži da uprav­lja sjaj­no ovu joj pri­li­ku pro­sto si­lom na­tu­ra. Reč je, kao što na­slućuje­te, o – de­mo­kra­ti­ji. Ona se u sve­tu raz­ličito shva­ta i pri­men­ju­je. Na­rod­na ­je de­mo­kra­ti­ja, na pri­mer, ona ko­ju uživa na­rod, ali ne i vi. Njen je naj­sa­vršeni­ji ob­lik de­mo­kra­ti­ja za sve za­jed­no, ali ni­kog po­je­di­načno. Par­la­men­ta­rna se de­mo­kra­ti­ja može de­fi­ni­sa­ti kao po­re­dak u kome sve svo­je ne­pri­li­ke sami i slo­bod­no bi­ra­te. Te­o­rij­ska je ona koja po­sto­ji, prak­tična ona što­ je nema. Sve to raz­u­mem, ali šta je en­gle­ska de­mo­kra­ti­ja, ne raz­u­mem, i tu mi je nužna vaša pomoć.

Ako je to vla­da­vi­na većine, toga ovde nema. Zbog iz­bor­nog za­ko­na, na vla­sti je uvek – man­ji­na. U naj­bol­jem slučaju, naj­veća od svih man­ji­na bri­tan­skog biračkog tela. Broj gla­sača koji na pro­šlim iz­bo­ri­ma nisu za vla­du gla­sa­li, znat­no je veći od bro­ja onih što jesu. Stran­ka s po­ve­ren­jem trećine na­ro­da na­la­zi se na vla­sti, stran­ke bi­ra­ne od dve trećine – u opo­zi­ci­ji. U Ju­go­sla­vi­ji je de­mo­kra­ti­ja logičnija. Stran­ka koja uprav­lja uvek iza sebe ima većinu. Mo­glo bi se možda pri­go­vo­ri­ti da je to uvek ista stran­ka, ali je pri­go­vor ne­u­me­stan: na­rav­no da je ista kad je ista uvek i većina.

Ako je de­mo­kra­ti­ja vr­hov­na i su­ve­re­na vlast par­la­me­nta, ni to se ovde ne vidi. Vla­da, kao i svu­da po sve­tu, vla­da. Skupština samo –za­se­da. U tome smi­slu raz­li­ka između bri­tan­skog i ju­go­slo­venskog na­rod­nog pred­stav­ništva nije ve­li­ka. Pre­težno je u tome što u bri­tan­skom vla­da i opo­zi­ci­ja sede u iz­dvo­je­nim klu­pa­ma, a u ju­go­slo­ven­skom u istim.

Ako se pod de­mo­kra­ti­jom pod­ra­zu­me­va vla­da­vina po de­fi­ni­sa­nom usta­vu, ni nje­ga En­gle­zi ne­ma­ju. Prav­na je na­u­ka sa­gla­sna u tome da ustav jed­ne zem­lje mora da bude što kraći i ja­sni­ji. En­gle­zi su i ovde oti­šli naj­dal­je. Ustav im je naj­kraći, jer – ne po­sto­ji. Koli­ko je, međutim, ja­sno ono što ne po­sto­ji, čega nema – pri­lično je ne­ja­sno. Jed­nu pred­nost mo­ra­mo mu sva­ka­ko pri­zna­ti. 

Ako bi nje­go­vo po­zna­van­je bilo oba­ve­zno za pri­jem u bri­tan­sko držav­ljan­stvo, ni­je­dan stra­nac ga ni­kad ne bi do­bio; niko, na­i­me, ne bi mo­gao po­zna­va­ti nešto čega nema. Ne znam, međutim, da li je ova pre­pre­ka teža od one s ko­jom bi se suočio stra­nac koji žudi da po­sta­ne Ju­go­slo­ven. Jer, naš je ustav naj­duži na sve­tu. Ali je zato i naj­ja­sni­ji. Iz nje­ga čovek može sa­zna­ti ne samo ka­kva je država čije građan­stvo stiče, već i kako se u njoj rešava stam­be­no pi­tan­je voj­nih lica, i kako se po­stav­lja­ju po­slo­vođe.

1 naj­zad, ako je de­mo­kra­ti­ja vla­da­vi­na ne­kog opšteg načela, u en­gle­skoj de­mo­kra­ti­ji ga ne možete naći. Naj­pre sto­ga što En­gle­zi načelno ne trpe načela, a za­tim što, iz­gle­da, zna­ju da je sva­ko načelo koje se stav­lja iz­nad de­mo­kra­ti­je početak nje­nog kra­ja. En­gle­zi više vole da ima­ju de­mo­kra­tiju bez načela, nego načela bez de­mo­kra­ti­je.

Možda je to ključni raz­log što ja tu nji­ho­vu de­mo­kra­ti­ju ne raz­u­mem. Do­la­zim iz sve­ta u kome se po­štu­ju naj­pre iz­ve­sna načela, pa tek onda, ako ih išta preživi, i to ostalo. Do­la­zim iz sve­ta koji je zbog ne­kog do­brog načela ka­dar da upro­pa­sti i ono za­rad čega je to na­če­lo i usvo­je­no.

Ako ima da bira između načela o do­brom živo­tu i do­brog živo­ta, En­glez će, sa­svim po­u­zda­no, iza­bra­ti do­bar život. Za načeli­ma će žali­ti, ali će iza­bra­ti – život. Mi ćemo osta­ti pri načeli­ma. Žalićemo za do­brim živo­tom, a vo­di­ti rđav, ali nam niko, kao En­gle­zi­ma, neće moći pre­ba­ci­ti da smo opor­tu­ni­sti.

Kao što se vidi, raz­lo­zi mog ne­ra­zu­me­van­ja en­gle­ske de­mo­kra­ti­je du­blji su od puke umne nemoći. Oni leže u mo­joj po­ro­dičnoj isto­ri­ji, u isto­ri­ji mog na­ro­da, a po­ma­lo i u en­gle­skoj, ako se pod njom pod­ra­zu­me­va i po­vest dru­gog svet­skog rata. Koji ­je od njih naj­pre­te­žni­ji, više i nije važno. Ni­je­dan se ne može iz­me­ni­ti. Niti sa­m ja za to kriv. Ni­sam bi­rao ni po­ro­di­cu, ni na­rod, ni sa­ve­zni­ke. A ni oni mene. Tako se, eto, de­si­lo.

Pi­tao sam se, uplašen svo­jim ne­ra­zu­me­van­jem En­gle­za i nji­ho­ve de­mo­kra­ti­je, ko je ovde lud ja ili En­gle­zi?

Sada vi­dim da nije niko.

Ali, opet me nešto muči: zašto su onda oni En­gle­zi, a ja samo Sr­bin?

 

.