PISMA IZ TUĐINE LXX. deo

 

PISMA IZ TUĐINE LXX. deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

70. 

GVO­ZDE­NI PU­TE­VI NAŠIH

NE­PO­VE­REN­JA

Među pi­smi­ma koja do­bi­jam po­vo­dom ovih ko­men­ta­ra ima i jed­no jav­no koje po­min­jem s od­vrat­nošću, iako će nam, po vol­ji iro­ničnog pa­ra­dok­sa, ono pomoći da iza­be­remo da­na­šnju temu i iz­ve­de­mo još jed­nu raz­li­ku između našeg i en­gle­skog ka­rak­te­ra.

Je­dan od umil­ja­ti­jih pa­su­sa pi­sma ­jed­nog pse­u­do-Živo­rada iz Kra­gu­jev­ca, gla­si: „Is­pa­da da ste vi, go­spo­di­ne la­žov ili ste na­pro­sto iz­vi­ka­ni eru­di­ta, tj. puka ne­zna­li­ca, ako već ni­ste i plaćeni ocr­nji­vač.. .“ Ovih ne­ko­li­ko ma­ro­der­skih kom­plime­na­ta za­ra­dio sam pri­med­ba­ma na šesti­nu zem­lji­ne ku­gle koja već tri četvrt sto­leća na­sto­ji da ube­di pre­o­sta­lih pet še­sti­na kako iz­građuje Obećanu zem­lju, da bi tek sada, u po­sled­njoj četvr­tini, shva­ti­la da je iza sebe, u živo­tu svog ve­li­kog na­ro­da, osta­vi­la ja­lov­inu jed­ne uto­pi­je koje će se ra­zum­ni po­tom­ci sti­de­ti. Duh pi­sma nije po­sle­di­ca per­so­nalne iz­o­pačeno­sti mog ko­re­spon­den­ta, ma­ni­je gon­jen­ja koja u sve­mu vidi ne­pri­ja­tel­je, tuđe agen­te i zle de­mo­ne pro­pa­sti, mada ču­jem da ona već ima svo­ju rel­jef­nu bi­o­gra­fi­ju. Vo­leo bih da smem reći kako je ona u ve­li­koj meri re­zul­tat ide­o­lo­gi­je re­al­nog so­ci­ja­li­zma, čija je po­vest puna lažnih pro­ce­sa, lažnih sve­do­ka, lažnih pri­znan­ja, ali i pra­vih pro­gona, pra­vih hap­šen­ja, pra­vog strel­jan­ja, pa i ge­no­ci­da.

 Pro­cesi su. da­kle, bili lažni, ali su me­ci na­kon njih bili pra­vi. Ne mogu to reći, jer na Bal­ka­nu tra­di­ci­ja kom­pro­mi­to­van­ja tu­đih mo­ti­va ne potiče od juče. Ona je utka­na u našu po­ve­st kao što je iz­be­ga­van­je sva­kog načela, naročito ide­o­loškog, bit­na ozna­ka prag­ma­tič­ne en­gle­ske isto­ri­je. (Kad su od načela da načela ne­ma­ju samo dva puta od­stu­pi­li, En­gle­zi su u doba na­zad­nog i pro­mi­sku­i­tet­nog kral­ja Henrija VIII na lo­ma­či spal­ji­va­li lju­de drukčijeg mišljen­ja, a u vre­me na­prednog i re­vo­lu­ci­o­na­rnog Krom­vel­a ju­ri­li veštice. To je En­gle­zi­ma za­u­vek po­ka­za­lo da im ne­či­ja na­pred­nost ili na­zad­nost neće sačuva­ti živo­te i da od krup­nih ide­ja mo­ra­ju po­tražiti neku zdra­vi­ju od­bra­nu.)

U go­di­na­ma srp­ske bor­be za ne­za­vi­snost, našeg la­ga­nog raz­venčavan­ja s tur­skom Im­pe­ri­jom i rvan­ja ve­li­kih sila o Bal­kan, niko nije mo­gao biti pro­sto Sr­bin, po­go­to­vo samo čovek. Mo­rao je uvek i ne­ko­me pri­pa­da­ti, nečiji biti, za ne­ko­ga ra­di­ti. Sr­bin je tada bio au­strij­ski, ru­ski, tur­ski čovek, ili je bio mr­tav. Stran­ke su bile pro­ru­ske ili pro­austrij­ske. Kad smo gra­di­li gvo­zde­ni put, srp­sko­in­di­jan­ski pre­vod za žele­zni­ce, u pa­rl­a­men­tu nisu se­de­li oni koji su za žele­zni­ce i oni koji su pro­tiv, i koji su za ili pro­tiv bili po svo­joj slo­bod­noj vol­ji; se­de­li su plaćenici Beča, Pe­tro­gra­da, Ber­li­na i dru­gih evrop­skih prestonica, za­in­te­re­so­vanih za tran­sbal­kan­sku pru­gu.

Pri sva­kom ugo­va­ran­ju li­fe­ra­ci­je oru­žja, lju­di su bili Ško­dini, Kres­o-Šnaj­de­ro­vi, Armstrongovi, Er­har­do­vi, Krup­o­vi. Između dva rata, Au­stri­ju je za­me­ni­la Nemačka, a na sce­ni se po­ja­vi­la Fran­cu­ska ko­joj smo du­go­va­li zahvalnost, i Bri­ta­ni­ja ko­joj osim rav­no­dušno­sti niš­ta ni­smo bili dužni. Pred sam rat, koji je od mene, imućnog sina sa iz­gle­dom na na­sle­đe, načinio oca-bed­ni­ka kome po­tom­stvo tre­ba da plaća du­go­ve, lju­di su bili oso­vinski ili sa­ve­znički, osim ko­mu­ni­sta koji su is­traj­no osta­ja­li ruski.

Stan­je se pro­dužilo i kroz rat da pro­cve­ta po­sle ono­ga što su jed­ni na­zi­va­li oslo­bođen­jem a dru­gi naj­većom na­cional­nom ka­ta­stro­fom po­sle Ko­so­va. U vre­me moje mla­do­sti, svi su re­ak­ci­o­ne­ri, u koje sam s odušev­ljen­jem i ja spa­dao, ra­di­li za ­jed­nu ili više stra­nih sila, od ko­ji­h je, zbog Un­ri­nih pa­ke­ta, žvakaćih guma, džeza i even­tu­al­no de­mo­kra­ti­je, naj­o­mil­je­ni­ja bila Ame­ri­ka. Ko­mu­ni­sti su i dal­je po­no­sno ra­di­li za Ruse te smo ih zva­li ru­skim na­jam­ni­ci­ma, a oni nas an­glo-ame­ričkim plaćeni­ci­ma.

Tra­di­ci­ja sum­nje u tuđe mo­ti­ve, u tuđi ra­zum, u tuđe po­šten­je od­li­ka je našeg ka­rak­te­ra. Ona po­ka­zu­je ko­li­ko ne­ma­mo po­ve­ren­ja u same sebe. Ko hro­nično gaji ne­po­ve­renje u dru­ge, mo­gao ga je steći samo is­ku­stvom. Kako sva­ki čovek o sebi naj­vi­še zna i sebe naj­bol­je po­zna­je, biće da je ta ružna sa­mo­spo­zna­ja osno­va na­zo­ra po ko­ji­ma su svi lju­di hul­je. Ili da nisu samo dok se ne ot­kri­je da jesu.

Ta­kav mi­sa­o­ni ma­nir u Bri­ta­ni­ji nije po­znat. Možete biti u za­bl­udi, u ko­joj sam možda i ja kad sam se usu­dio da uvre­dim so­ci­ja­li­stičku Atlan­ti­du mog kra­gu­je­vačkog do­pisnika, ali ne mo­ra­te zbog toga oba­ve­zno biti i plaćeni. U za­blu­di ili pra­vu možete biti i po vla­sti­tom iz­bo­ru, sa­svim džabe. Ako lepo go­vo­ri­te o So­vjet­skom Sa­ve­zu, niko vam neće reći da ste na plat­nom spi­sku ru­ske oba­ve­štaj­ne službe. (Oni koji jesu go­vo­re o Ru­si­ma ružno. I je­di­ni svet koji u sva­ko­me vidi špi­ju­na, a u sva­kom činu špi­ju­nažu, sami su špi­ju­ni.) Kod nas, međutim, to nije moguće. Naj­pre, zato što se mi­sli da čovek mora biti plaćen da bi uop­šte mi­slio, a po­tom, da dvo­stru­ko mo­ra ko­šta­ti ako mi­sli po­grešno.

Živo­rad iz Kra­gu­jev­ca ne radi niš­ta dru­go nego se drži na­ci­o­nal­ne tra­di­cije. Pi­tam se samo ko ga za to plaća. Nije on valj­da ­je­di­ni Sr­bin koji Ruse lju­bi za­ba­da­va, po do­bro­stivos­ti sl­a­ven­skog srca? Jer ­ja sam, jav­no pri­zna­jem, plaćen. Za ove ko­men­ta­re do­bi­jam no­vac.

Zar nije gra­đan­ski red da i on kaže ko nje­ga plaća?