PISMA IZ TUĐINE L8. deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić
58.
KO ZA KOGA RADI,
PITANJE JE SAD?
Opšta sumnjičavost nije privilegija tiranija i diktatura.
Svojstvena je i službama demokratije koje su, po prirodi posla, van
kontrole javnog mnjenja i parlamenta. A najtajnija od svih, naravno,
tajna je služba. Njome vlada jedno jedino suvereno načelo – nikome
ne verovati, naročito onima kojima se iz svih drugih razloga mora i
treba verovati. U njoj je sve dopušteno, osim da vas ne uhvate.
Američke tajne službe više nego politička desnica, oličena u depresivno-manijakalnom
senatoru Džosefu MakKartiju, posle Višinskog prvom juridičkom fundamentalisti,
dovele su kasnih pedesetih zbunjeno javno mnjenje do ubeđenja da je
svaki Amerikanac koji je zavrsio koledž ruski agent. Neki su i bili,
ali ne svi.
Međutim, ni Amerikanci u histeričnim danima lova na crvene i
ružičaste veštice nisu otišli tako daleko kao što su otišli hladni, proračunati
Englezi. Prema tvrdnjama učesnika u poduhvatu i pisca knjige Lovac špijuna, Piter Rajta, britanska
kontraobaveštajna služba, MI5, smatrala je četvorostrukog laburističkog
premijera Vilsona državnim rizikom, podvrgla ga permanentnoj kontroli
i pripremala zaveru da mu destabilizuje i obori vladu.
A to je scenario koji po ambicijama daleko prevazilazi „Votergejt“ Niksonove administracije. Bučni, vulgarni Amerikanci napravili su od beznačajne „vodoinstalaterske“ afere nacionalno pitanje, predsednika najurili, Augijeve štale tajnih stužbi herkulski pomeli, i svečano obećali da se slične svinjarije više neće događati. Što u prevodu na profesionalan jezik CIA znači da se iduća svinjarija nikad neće obelodaniti.
Engleske vlasti najpre su sudskim putem sprečavale izlazak Rajtove
knjige u Australiji, a zatim domaćim novinama zabranile da o aferi Vilson
pišu. Vođa Donjeg doma je, pozivajući se na taze pravilo parlamentarne
procedure iz godine 1660, zaustavio debatu, gospođa Tačer je izjavila
da nema šta izjaviti, jer se sve događalo, odnosno nije događalo, pre njenog
mandata – damu, uostalom, osim Argentinaca, niko nije pokušao da destabilizuje,
a videli smo kako su oni prošli – bivši je premijer Vilson rekao da ni o
čemu pojma nema, da ne zna da li se događalo ono što se nije događalo, a njegov
naslednik Džejms Kalahan da je bio zadovoljan istragom koja je povodom
toga što se nije dogodilo vođena. Srpskim rečima, da se ništa i nije dogodilo.
Ništa, osim što je krvoločni vuk činovničke tajnosti još jednom pojeo naivnog
magarca narodne javnosti.
Malo-pomalo, stvari su pocele da se zapetljavaju, odnosno otpetljavaju, zavisno s koje ih strane posmatrate. Otkriva se da je Operacija Vilson bila oficijelna i 1970. naređena od strane šefa MI5, Ser Martin Džonsa, a unapređena 1972. od njegovog naslednika, Ser Majkl Henlija. Trideset agenata je angažovano u dokazivanju Vilsonove nelojalnosti prema zemlji koju je u četiri mandata vodio. (Zna se kako i kuda ako je Intelidžens Servis u pravu!)
Među krunskim argumentima
je.žalosna činjenica da je premijer 19 puta putovao u Moskvu. Pored
toga, i časna spijunska reč James Angltona, umirovljenog šefa američke
kontrašpijunaže iz 1965, da je rečeni Vilson notorni sovjetski agent.
Otkriva se da je i ovaj najposle posumnjao da se u njega sumnja, te se
požalio Ser Oldfildu, tada šefu MI6. U međuvremenu se ispostavlja i od
strane gospođe Tačer u zvaničnoj izjavi potvrđuje da je glasoviti predvodnik
lovaca na špijune, narečeni Oldfild, homoseksualac i kao takav potencijailni
rizik, jednako kao Vilson koji to nije, ali je 19 puta u putovao u Moskvu.
Govori se i o bivšem mmistru koji je radio za CIA-u, valjda iz inata tolikim
Englezima koji rade za Ruse.
Posle Bardžesa, Filbija, Maklina, Blanta, onih za koje je utvrđeno
da su za Sovjete radili, i ljudi kao Holis, na koje se samo sumnja, kao
i onih u koje će se, živi bili, tek posumnjati, čovek se s tugom pita šta
je ostalo od stare slave Intelidžens Servisa i legende o njenim asovima
koji su onako duhovito nasamarivali ČEKU Dzeržinskog, i usput šarmirali
Madone spavaćih kola?
Izgleda da se jednako slavan postaje radeći za svoju zemlju i
za neprijatelja. Samo što te neprijatelj plaća, a zemlja računa na tvoje
rodoljublje i odriče te se kad te uhvate. Za profesionalca, očigledno,
uvek ima hleba, osim ako preko njega ne dobije i zatvorsku pogaču. U nekim
zemljama je dobijete i ako špijun niste. Dovoljno je tek istragu da
preživite. Ovde je ne dobijate i kad jeste. Otkrive-ni izdajnici nemaju
šta da brinu. Ako imaju prave školske drugove, dobiće orden, penziju,
a ponekad i plemićku titulu. Kod nas štrangu, čak i ako se tek dogovaramo
jesu li izdajnici ili samo naopako ili drukčije misle.
Štedljivoj britanskoj vladi ne preostaje drugo nego da tajnu
službu đuture proda Rusima, pa tek onda da među njima vrbuje svoje ljude.
Tada bi Englezi, iz sporta, možda radili i za svoju zemlju. U svakom
slučaju, bar bi se znalo ko za koga radi.
A meni ostaje da se pitam kojeg je, stvarno, vraga taj Vilson
tražio devetnaest puta u Moskvi?
1 comment:
Poštovani,
Nisam videla taj odlomak o kome govorite, ali svi intervjui su štampani u izdanju Službenog glasnika u knjizi pod naslovom "Zlatno doba dijaloga". Tu ćete naći taj koji Vas intresuje. Tu knjigu trba da možete naći u Narodnoj biblioteci, a treba da bude i u opštinskim bibliotekama.
Srdaan pozdrav.
Post a Comment