PISMA IZ TUĐINE LXVII. deo

 

PISMA IZ TUĐINE LXVII. deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

67.

O EN­GLE­SKIM ZDRA­VIM BO­LE­STI­MA

Kad nam je do­ja­di­io da bu­de­mo jed­no­stav­ni i svo­je svin­ja­ri­je, građan­ske i po­ve­sne, obav­lja­mo iz ra­zum­lji­vih, pri­rod­nih, ego­i­stičnih raz­lo­ga, pro­našii smo kom­plek­se. Naša se duša, do tada re­zer­vi­sa­na za boj Boga i Sa­ta­ne, pre­o­bra­zi­la u ne­ra­za­bi­ri­ji­vo ratište ne­bro­je­nih oprečnih sila. Es­hi­lov Kralj Edip od uzo­roe grc­ke tra­ge­di­je po­sta­je ško­la ne­pri­rod­nih sklo­no­sti. Ni­je­dan Ijud­ski čin nema više ja­sne i ne­po­sred­ne mo­ti­ve. Svi su pod pod­mu­klom ko­man­dom taj­nih i po­sred­nih po­bu­da. Nase su po­pu­lar­ne lične i isto­rijske svin­ja­ri­je osta­le, na­rav­no, iste. Pro­me­mlo se je­di­no nji­ho­vo iz­vin­jen­je. Ti­ra­nin koji je de­mon­stri­rao kr­vo­ločnu nad­moć nad živo­tom, po­sta­je na­jed­nom sla­bić što je zlo­u­potre­bom sile samo skri­vao svo­ju nemoć. Pre­po­ten­ci­ja u sve­mu, im­po­ten­ci­ja je za­pra­vo u naj­važni­jem. Čovek više mje, kao u var­var­stvu, ono što čmi. Pro­svećenosću naših an­tro­po­loških po­gle­da, po­stao je ono što da čini ne može. 1 uvek ne­što dru­go nego što iz­gle­da.

Proširi­mo li ovo načelo na na­ro­de, od gen­nan­ske sen­timen­tal­no­sti do­la­zi­mo do ga­snih ko­mo­ra Auschwit­za, od Go­et­he­o­vog Wert­he­ra, zal­ju­blje­nog u ženu, do Hi­tle­ro­vog Wert­he­ra, zal­ju­blje­nog u knji­ge uve­za­ne u žen­sku kožu. U po­pla­vi ja­pan­ske ma­nu­fak­tu­re na­la­zi­mo lu­ka­vu re­ver­zi­ju izo­la­ci­o­ni­stičke tra­di­ci­je Zem­lje iz­la­zećeg sun­ca i pa­nic­nog stra­ha od Ze­mal­ja za­la­zećeg sun­ca, koje se u međuvre­me­nu osva­ja­ju. U zamršenom mo­ne­ta­mom si­ste­mu Za­pa­da na­slućuje­mo po­slov­no naličje an­glo­sak­son­skog ver­skog pu­ri­zma, koji nas upućuje da sku­po pro­da­mo što jef­ti­no kup­imo i da pri tome, ako možemo, sačuva­mo dušu. U nama, Slo­ve­nima, na­rav­no, i dal­je mo­ra­mo gle­da­ti Ne­be­sku Ski­ti­ju, ne­zre­tu za krup­ne na­ci­o­nal­ne kom­plek­se, ako se iz­u­zme ide­o­loški, posuđen, uo­sta­lom, sa pro­svećenog Za­pa­da.

Nasilje cilj pro­sti­ji. Ba­vi­mo se ostr­vom ko­je­je u Evro­pi, iako ne želi da bude, i po­lu­o­str­vom koje u Evro­pu hoće ali ga ne pu­šta­ju.

Čud­no ­je da En­gle­ska, s tako zdra­vom va­lu­tom, pati od bo­le­snih kom­plek­sa, a ti pa­ra­doksi po­sta­ju ob­ja­snjivi čim sa­zna­mo da su i bo­le­sti ovde zdra­vi­je nego na Kont­men­tu. Bal­kan­ska alj­ka­vost ovde je – ležer­nost; bal­kan­ska nepo­u­zda­nost – opre­znost; bal­kan­ska pntvo­most – promućura­ost; bal­kan­ska ne­e­fi­ka­snost – ume­re­nost; bal­kanska tvr­do­gla­vost – po­sto­ja­nost; bal­kan­ska ne­pred­vi­dlji­vost – smi­sao za hu­mor. Bo­le­sti su svu­da znak pro­pa­dan­ja, samo su ovde simp­tom zdrav­lja. Kom­plek­si koji bi sva­ki dru­gi na­rod upro­pa­sti­li, ovde se ne­gu­ju i za­lo­ga su an­glo-sak­son­ske vi­tal­no­sti. Po­put akut­nih isto­rij­skih obol­jen­ja koja msu do­bro pre­ležana pa su se s vre­me­nom pre­tvo­ri­la u hro­nično na­ci­o­nal­no zdrav­lje.

Prvi od tih an­glo­kom­plek­sa je ko­lo­ni­jal­ni. En­gle­zi, doduše, ko­lo­ni­je više ne­ma­ju, ali su sačuva­li zdra­vu uspo­me­nu na njih, dok mno­ge od tih ko­lo­ni­ja, ume­sto sto­bo­de, ima­ju tek njen kom­pleks. Dru­gi ­je ame­rički, ali po­do­zre­vam da En­glezi man­je žale za Ame­ri­kan­ci­ma nego za svo­jim je­zi­kom. Treći je, na­rav­no, iriski. On ­je­jed­no­sta­va­n i ­re­ci­pročan: i Irci i En­gle­zi žale što su Irci jos uvek En­gle­zi. Četvr­ti je ru­ski. On je kao duh iz boce. Čas ga ima, čas ga nema. Ima ga kad Rusi u nečem us­pe­ju, onda je mfe­ri­o­ran, i kad ne us­pe­ju, tada je su­per­i­o­ran. Nema ga kad Rusi niti uspe­va­ju niti ne uspe­va­ju. Ali, po­sto se to ne događa, ima ga uvek. 

U čemu je sad zdra­va stra­na tih bo­le­snih kom­plek­sa? S ir­skim je ja­sno. Kad is­ku­si­te ovdašnju hlad­no­krv­nost po­sle sva­kog te­ro­ri­stičkog čina, koju ina­če u domaćim obračuni­ma ne opažate, po­mi­šlja­te da bez Ira­ca i nji­ho­vih bom­bi m En­gle­zi se baš uvek En­gle­zi­ma ne bi pra­vi­li. Ko­rist od ame­ričkog kom­plek­sa još je vi­dlji­vi­ja. Da Ame­ri­ku na vre­me nije iz­gu­bi­la, Bri­ta­ni­ja bi ne­i­zos­tav­no iz­gu­bi­la dva svet­ska rata. Pi­ta­te se – kako? Lepo. Ko bi im u oba u pomoć pri­te­kao? S ko­lo­ni­jal­nim je naj­lakše. Do­vol­jno im je da bace po­gled pre­ko m­o­ra pa da vide u ka­kvoj bi se smo­li našli da su još tamo. Naj­teže je s ru­skim. Zato ga i ostav­ljam za neku dru­gu pri­li­ku.

U doba op­šteg lova na kom­plek­se na­sta­la je i moda nji­ho­vog lečenja. Svi su po­mam­no ju­rili svo­je kom­plek­se, na­sto­jeći da ih se oslo­bo­de. Ali je i tada bilo gla­so­va ra­zu­ma. »Svo­je kom­plek­se ne bih dao ni­za­šta na svetu«. re­kao je iz­ve­sni Le­o­nard Frank. »0m su mi ne­op­hodni«. En­gle­zi­ma su ne­op­hod­ni nji­ho­vi. Bez njih ne bi bili En­gle­zi. Ne zna se je­di­no jesu li bi!i veći En­gle­zi kad su Ame­ri­ku osva­ja­li ili kad su je gu­bi­li, zna­jući da bez nje ne mogu do­bi­ti ni­je­dan ozbil­jan rat.

Sve en­gle­ske na­ci­o­nal­ne kom­pi­ek­se spa­ja po­re­klo. Uzro­ci su im uvek u dru­gim na­ro­di­ma, ni­kad u vla­sti­tom. Sme­mo li to i za sebe reći? Ja držim da mo­ra­mo, ako i mi hoćemo da od svo­jih bo­le­sti upri­ličimo na­ci­o­nal­no zdrav­lje. Hr­va­ti oci­gled­no pate od sip­skog komp­tek­sa. Od nje­ga pate i Cmo­gor­ci, Ma­ke­don­ci i Ar­ba­na­si. A u po­sled­nje vre­me i Slo­venci, na­ro­ci­to Sred­njo­e­vro­pljani među nji­ma. Srbe izdašno muči hr­vat­ski, slo­ve­nački, cmo­gor­ski, ma­ke­don­ski i ar­ba­naški kom­pleks, kome se sada pri­družuje i Tran­sil­va­nija, ne­kro­fil­na po­stoj­bi­na gro­fa Dra­ku­le. Bo­san­ce po­naj­više mal­tre­ti­ra­ju Slo­venci, a Slo­ven­ce, iz­gle­da, svi mi za­jed­no. Nji­hov je kom­pleks je­di­ni ap­so­lut­no ju­go­sla­ven­ski.

Pi­tam se da li je moguće da se po­ve­de­mo za En­gle­zi­ma i od svo­jih bo­le­snih kom­plek­sa na­pra­vi­mo prvi uslov na­cional­nog zdrav­lja? S ob­zi­rom na količinu na­ro­da i na­rod­no­sti, vera, na­ci­ja, država, kao i broj međuna­ro­dnih kom­pleksa, bili bi­smo pred nji­ma u očigled­noj pred­no­sti.