PISMA IZ TUĐINE LXVIII. deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić
68.
VELIKA BRITANIJA 1 OSTATAK SVETA
Sve do sada uveravali smo slušatelje da Engleze svet zanima samo ukoliko je njihov, što znači da ga je njegov pretežan deo prestao zanimatl kad su ga, blagodareći slavnoj pobedi u drugom svetskom ratu, defimtivno izgubili. Načelo važi sve od
Williama Osvajača, jedinog stranca koji je ovde ostao duže nego što su
se domaćini nadali. Najviše što se danas od britanskih graničnih Kerbera
može dobiti, sestomesečni je boravak.
Williamje 14. oktobra 1066, u bici kod Hastingsa, obezbedio sebi i
svojim Nomanima neograničenu vizu, ali, naravno, na obale Kenta iskrcao
se on s mačem u ruci i s nomandijskim vojvodstvom u kesi, a ne kao ja, s poniznim
izrazom na licu i sto funti u džepu. U zamenu doneo je Englezima nasledno
pravo na poveliko parče francuske zemlje i naslednu naviku mesanja
u evrop-ske poslove. Ja od nasleđa nisam doneo ništa osim nekih balkanskih
navika koje se ovde preziru, ali upražnjavaju. 1 od prava i od navike
Englezi su dobili ratove, pa ispada da su sa mnom, od koga ništa nisu
dobili, ipak bolje prošli. Kad su u stogodišnjem testamentarnom ratu
pravo na Francusku izgubili, izgubili su istovremeno i naviku da
se za Francuze interesuju. Jadni su Francuzi morali podići ćitavu
jednu krvavu revoluciju i proizvesti jednog Napoleona da bi ponovo
probudili zamrli interes Engleske, čime oba ne objašnjivaju događaje i
dobijaju najzad svoje prave uzroke.
Svako je uopštavanje opasno pa hitam da ga ispravim. Nije istina
da se Englezi zanimaju samo za ono što je njihovo. Privlačilo ih je i
sve što su hteli da njihovo bude. Danas ih privlači i sve što je jednom
njihovo bilo. To objašnjava što o Balkanu znaju i pišu malo, a i to malo
– pogrešno. Osim godine 1941, kad smo im bili potrebni, 1948, kad su oni
trebali nama, i ove 1987, kad nama sve treba ali mi više nikome ne trebamo.
To takođe objašnjava zašto o nekadašnjim kolonijama znaju i pišu
mnogo, a da li istinito, neka se brinu gg. Gandhi i Mugabe. Ne upuštam
se u eventualni nacionalni gubitak uzrokovan žalosnim fakfom da nikad
nisrno bili njihova kolonija. Onda od toga možda i ne bi ništa imali.
No, sada bi o nama pisali više i pametnije, a mi bismo, ako ništa drugo,
igrali kriket.
Interes za bivše kolonije, rođen iz nostalgije, održavan iz potrebe,
ravnopravno je podeljen između Britanskog Conkomonwealtha i Sjedinjenih
Država, ali razlike u njegovoj prirodi postoje. Prema zemlji afroazijskog
Comonwealtha ophodi se Britanija kao roditelj koji je ucveljen što
mu se nepokomi sin od doma odvojio i u samostalnom životu ne uspeva
naročito, ali u ucveljenosti ima i albionske hipokrizije, izvesne
očinske zlobe. Interes za prosperitetnu Ameriku drukčijeg je kova. U
ponosu Britanije što je sin-otpadnik, njenoj krvi mahom zahvaljujući,
u nezavisnom životu uspeo, ima i oćinske zavisti.
I ljubomore koju osećamo prema uspešnijem i moćnijem potomku, od
koga, ostareli i nepokretni, već pomalo i zavisimo. Ali, u oba slučaja,
i u zlobnoj ožalosćenosti zbog neuspeha mnogih od bivših kolonija, i u
ponosnoj zavisti prema jednoj koja je uspela, britanski roditeljski
sentiment je nesumnjiv. Amerikanci, doduse, ne igraju kriket, ali su
u svemu ostalom primili anglosaksonske pragmatične manire i usavršili
ih do antropoloskog modela, u kome ćemo sejednom, hteli-ne hteli, svi
naći. U afroazijskim zemljama puritanski se pelcer nije primio, i ovima
je u naslede ostao samo kriket. Pošto je on engleski, i toje nešto.
Ima, međutim, jedna zemlja za koju ovde vlada živ interes, a da mu
uzrok nije u povesti kolonijalnih osvajanja. Ni zloba, ni zavist, dakle,
nego – strah. To je SSSR, jedina država na svetu koja bi, ako se samo po imenu
sudi, slobodno mogla biti i na Marsu. Ako britanski interes za neke
afroazijske zemlje i USA potiče od tuge što one više nisu britanske, briga
za Sovjetski Savez rođena je iz straha da Britanija jednom ne postane
– sovjetska.
Boljševička je revolucija 1917. dokazala da je njen prorok
Karl Marx preterao u pretpostavkama za radnički prevrat. Carska Rusija
nije zadovoljavala nijednu pretpostavku, a ipak je prevrat uspešno
izveden. Engleska ih je ispunjavala sve, pa i jedan prekobrojan, da
se marksizam na njenom primeru razvio, a ipak ga je uspesno izbegla.
Možda i stoga što su njeni progresivni intelektualci, s tipično protestantskom
trezvenošću, s mnogo više entuzijazma pomagali učvršćenje komunizma
u Rusiji, nego što su radili na njegovom zavođenju u vlastitoj zemlji.
A i što se britanska radnička klasa, ne manje trezveno, pre starala o
izvesnim neizvesnostima svoje sadašnjice nego o neizvesnim izvesnostima
svoje daleke budućnosti.
Tako je Britaniju mimoišla druga revolucija. Strah od nje
nije. Stoga se Sovjetski Savez našao u zenici britanskog interesovanja
iz razloga obrnutih onima koji u njoj drže bivše kolonije. Kolonije
su u nacionalnoj svesti tu da od zaborava sačuvaju slavnu englesku
prošlost. Sovjeti su tu da se zaštiti neslavna engleska budućnost. Da
ta budućnost ne postane pervertirana prošlost, a Velika Britanija,
nekad najveća kolonijalna sila sveta, i sama tuđa kolonija.
Koionija od čije bi istorije i njenih građanskih sloboda ostao
možda samo – kriket. Kriket s novim, nešto grubljim pravilima igre.
No comments:
Post a Comment