PISMA IZ TUĐINE LXXIX. deo

 

PISMA IZ TUĐINE LXXIX. deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

79. 

KAKO EN­GLE­ZI­MA

NAS OB­JA­SNI­TI?

Dužnost mi je da vam ob­ja­snim En­gle­ze. Držao sam da je za­da­tak ne­mo­guć i da ga s od­go­va­ra­jućim ne­u­spe­hom sra­zmer­no uspe­šno obav­ljam. Pro­me­nio sam mišljen­je otkako sam En­gl­e­zi­ma nas po­ku­šao da ob­ja­snim. Tek onda sam shva­tio ne­pri­li­ke en­gle­skog ko­men­ta­to­ra Ra­dio-Be­o­gra­da. Naj­veća pred­nost ra­di­ja ­je u tome što vas niko ništa ne pita, bilo mu ja­sno ili ne. Tu sreću ne­ma­te kad nešto tumačite živom čove­ku, ume­sto mr­tvom mi­kro­fo­nu. Go­spo­din Džons ni­ka­kvo znan­je o Ju­go­sla­vi­ji nije imao. Bio je da­kle, tipičan En­glez i raz­go­vor je te­kao ot­pri­li­ke ova­ko:

Pi­tao me gde je ta zem­lja. Ob­ja­snih mu da nije u Afri­ci, prem­da je, kao i Južna Afri­ka, po ime­nu na jugu. Da je u Evro­pi, iako neki od nas mi­sle da nije, drugi da je­ste, treći da je­ste i nije, a četvr­ti tim, kao i ma ko­jim dru­gim povo­dom, niš­ta ne mi­sle. Takođe, da u njoj ne žive samo Slo­ve­ni, iako nam ime to kaže. Pi­tao me zašto ima­mo ime koje niš­ta ne znači. Od­go­vo­rio sam da ono od­go­va­ra zem­lji koja stal­no na­pre­du­je, jer da nešto znači, mo­ra­lo bi se stal­no men­ja­ti, da na­pre­dak što ver­ni­je iz­ra­zi. Do­sta sam vre­me­na utrošio da mu ras­tu­ma­čim šta Ju­go­sla­vi­ja nije, pa je do­šlo vre­me da se vidi i šta ona je­ste. I tu su počele moje muke.

One su, na­rav­no, kao i sve muke, po­če­le s ko­mu­ni­zmom: pitan­jem, na­i­me, je li Ju­go­sla­vi­ja ko­mu­ni­stička zem­lja? Nije, kazao sam. Onda je na vla­sti de­sni­ca? Nije, re­kao sam. Ko je na vla­sti? Ko­mu­ni­sti. A zem­lja, ka­kva je? So­cija­li­stička. Kao u Ru­si­ji? Ne? U Kini? Ne. Na Kubi? Ne. Nego? Kao nig­de na sve­tu. Mora biti da je jako zanimlji­va? To je­ste, ka­zao sam. Ona da­kle nije de­mo­krat­ska? Na­rav­no da je­ste. Ima­te, da­kle, više par­ti­ja? Ne­ma­mo, sa­mo jed­nu. Ima­mo, doduše i Narod­ni front. Onda ima­te dve par­ti­je? Ne­ma­mo, u nje­mu su takođe ko­mu­ni­sti. Dru­gi ko­mu­ni­sti? Ne, isti.

Ju­go­sla­vi­ja je, pret­po­stav­ljam, re­pu­bli­ka? Je­ste. Hva­la bogu, re­kao je. Zašto, da i vi ni­ste re­pub­lika­nac? Ni­sam, reče g. Džons, ali do sada je sve bilo obr­nu­to, pa sam mi­slio da je i to. Ne, to slu­čaj­no nije. Ume­sto kral­ja, ima­te pred­sed­ni­ka. Ne­ma­mo. Ne­ma­te šefa države? Čak i de­vet! Zašto de­vet! Za šest re­pu­bli­ka i dve po­kra­ji­ne. To je osam, gde je de­ve­ti? Ne znam, od­go­vo­rio sam. Zem­lja je, na­dam se, jed­na? Ne nadaj­te se, osam ih je. Ko­ji­ma ipak vla­da je­dan pred­sed­nik? Pred­sed­ništvo, za­pra­vo. Onda je ono pred­sednik? Nije, predsed­nik je pred­sed­nik Pred­sed­ništva. Ali ko je pred­sed­nik države? Opro­sti­te, re­kao sam, mogu li pro­me­ni­ti pi­tan­je? To je upra­vo bila i moja ide­ja, re­kao je. Vi sva­ka­ko ima­te vla­du? Sva­ka­ko. I ona vla­da? Po­ku­ša­va. I uspe­va? Ne, bo­jim se. Zbog ot­po­ra na­ro­da? Zbog ot­po­ra dru­gih vla­da. Stra­nih? Domaćih. Pa to se u va­šoj zem­lji vodi građan­ski rat? Ne vodi se, šta vam pada na pa­met?

Ka­za­li ste da po­sto­je dru­ge vla­de koje ile­gal­noj ne daju da vla­da? Ne, one le­gal­noj pomažu da vla­da. Pa što, do vra­ga, ne vla­da? Nema pri­sta­nak građana. Što je onda građani ne sme­ne? Ne­ma­ju pri­sta­nak vla­de. U va­šoj je zem­lji vla­da­juća kla­sa rad­nička? Je­ste. Ona, da­kle, vla­da? Ne, re­koh, rad­nička kla­sa radi, samo joj ime kaže, a vla­da vla­da­juća. I ona se o rad­ni­ci­ma sta­ra? Oni nisu ma­lo­let­ni, ona se sta­ra o državi, a o radnicima se sta­ra­ju sin­di­ka­ti. Oni šti­te rad­ničke in­te­re­se? Ne, oni štite in­te­re­se države. A ko štiti rad­ni­ke? Niko, u rad­ničkoj zem­lji oni nisu ugroženi. Ko je ugrožen? Država, to je bar ja­sno. Na­rod je, da­kle, njo­me ne­za­do­vol­jan? Na­pro­tiv, za­do­vol­jan je. Pa što se onda buni? Ko kaže da se buni? To je logično! U so­ci­ja­lizmu vla­da prav­da, a ne lo­gi­ka. Vla­da se, da­kle, ne kri­ti­ku­je? I te kako. Kri­ti­ku­ju je nje­ni pro­tiv­ni­ci? Ne, oni koji su na vla­sti, naj­vi­še sama vla­da. Možete li mi to malo bol­je raz­ja­sni­ti, pi­ta­o­ je g. Džons. Ne mogu. Možete li mi bar dati času vi­ski­ja? To mogu.

Sred­stva za pro­iz­vod­nju kod vas nisu u ru­ka­ma ka­pi­ta­lista? Ne. U ru­ka­ma su rad­ni­ka? Ne. Pa u čijim su ru­ka­ma, do vra­ga? Ničijim. Znači li to da kod vas niko ne radi? Na­pro­tiv, svi rade. Pro­iz­vo­de? Slu­šaj­te, ne tražimo ni od so­ci­ja­li­zma suviše, ne možete i ra­di­ti i pro­iz­vo­di­ti, kod nas se to isključuje. Zna­či li to da sve­ga ima­te do­vol­jno? Nipošto, sve nam ne­do­sta­je. Za­što onda ne pro­iz­vo­di­te? Ne­ma­mo čim. Vi ste, znači, agrar­na zemlja? Ne, in­du­strij­ska smo. Ima­te mašine, zašto nji­ma ne ra­di­te? Ra­di­mo čoveče, ali ne rade one. Mogu li do­bi­ti tu ćasu vi­ski­ja? To možete.

Čuje se da ima­te neke na­ci­o­nal­ne teškoće. To je ne­i­sti­na, na­ci­o­nal­ni i de­mo­graf­ski pro­blem kod nas je još u ratu re­šen. U čemu je onda pro­blem? U tome što ga nema. Kako to? Lepo, da ga ima, rešio bi se, po­što ga nema, ne može se ni re­ši­ti. Nije, da­kle isti­na da kod va­s je­dan na­rod eks­plo­a­tiše dru­gi? Ne. To, za­ce­lo, tvr­de vaši ne­pri­ja­tel­ji? Ne, to tvr­de naše vla­de. Znam, re­kao je, toga ima i u En­gle­skoj, to je sta­ra baj­ka da bo­ga­ti eks­plo­a­ti­šu si­ro­ma­šne?

Ne, re­kao sam, to je nova baj­ka da si­ro­mašni eks­plo­a­tišu bo­ga­te. Da li je to ono što se na vašem Ko­so­vu događa? Ne, tamo se ništa ne do­ga­đa. Opro­sti­te, ali i vaše no­vi­ne pri­zna­ju da tamo na­ro­di je­dan dru­gog ug­nje­ta­va­ju? Vi ste me pi­ta­li da li se nešto događa, a ne ko koga ug­nje­ta­va. Većin­ski na­rod, pretpostavljam, ug­nje­ta­va man­ji­nu? Je­ste. Tako da je ugrožena man­ji­na pri­nuđena da se seli? Ne, seli se većina. I see, raz­u­mem, re­kao je, mogu li... Možete, re­kao sam, i do­neo mu naj­zad vi­ski. Šta ­je ovo, pi­ta­o ­je za­pre­pašćeno, ovo nije vi­ski, ovo je pro­kle­ta voda? Ne, re­kao sam, to je ovde voda. Kod nas se pro­da­je kao vi­ski.