PISMA IZ TUĐINE LXXV. deo

 

PISMA IZ TUĐINE LXXV. deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

75.

VRE­ME REČI I KAKO

DA SE IZ­BEG­NU

Ko je u En­gle­skoj pro­veo duže vre­me, usta­no­viće da je njen rečnik po­del­jen u četi­ri ka­te­go­ri­je. U prvu idu reči koje opi­su­ju pred­me­te ma­te­ri­jal­ne pri­ro­de i najčešće znače što kažu. Najčešće, ali ne uvek. „Cha­ir“ ne označava samo „sto­li­cu“, već i „pred­sed­ni­ka“ ne­kog sku­pa koji na njoj sedi. U dru­goj su vi­še­smer­ne reči što ima­ju bez­broj zna­čen­ja, za­vi­sno od kon­tek­sta ili tona u kome su iz­go­vo­re­ne. Istim idi­o­mom možete po­hva­li­ti i uvre­di­ti, i oni se če­sto ko­ris­te u pa­rl­a­men­tu.

U treću vr­stu spa­da­ju reči koje uvek zna­če nešto dru­go nego što mi­sli­te. Ako En­gle­zu ne­što objašnja­vate, re­ci­mo naše na­ci­o­nal­ne od­no­se, a on vam na kra­ju kaže: „I see“, što bi tre­ba­lo da znači: „Raz­u­mem, shva­tam“, sa ap­so­lut­nom si­gur­nošću znaj­te da ni­jed­nu pro­kle­tu reč va­šeg ob­ja­šnjen­ja nije raz­u­meo. U četvr­tu idu reči koje niš­ta ne zna­če. Reći, da­kle, ovde, kao i u svim ci­vi­li­zo­va­nim je­zi­cima, ima­ju četvo­ro­stru­ku na­me­nu: da is­ka­žu ono za šta su stvo­re­ne, da baš to ne iskažu, da to sa­kri­ju, da označava­ju ra­zne stva­ri u isto vre­me ili da ne znače niš­ta.

U po­sled­njoj ka­te­go­ri­ji naj­bol­ji se uzro­ci na­la­ze u kominikejima di­plo­mat­skih raz­go­vo­ra ze­mal­ja čiji su od­no­si nečisti. Iz njih sa­zna­je­te da su „vođeni u obo­stra­nom in­te­re­su“. To niš­ta ne znači, osim što je samo po sebi non­sens. Spo­ra­zum se može uta­načiti tako da bude u „obo­stra­nom interesu“; raz­go­vo­ri se uvek vode u – vla­sti­tom. A što se obo­stra­ni naj­zad nađe, to je zato što ni­jed­noj stra­ni nije uspe­lo da is­te­ra samo svoj in­te­res.

Ju­go­slo­ven­ski su go­vo­ri po­sle Re­vo­lu­ci­je prošli tri faze. Samo prve de­ce­ni­je ima­li su ja­snoću i di­rekt­nost si­ro­vog živo­ta – ma ka­kav ina­če bio – koju naj­bol­je ilu­stru­je zna­me­ni­ti di­ja­log: „Me Tar­zan – you Jane.“ Na­red­nih tri­de­se­tak go­di­na po­sta­li su u toj meri oslo­bođeni smi­sla da su se pri­bližili tzv. patko govoru, ide­a­lu Or­vel­o­vog No­vog je­zi­ka koji je na ljud­ski je­zik ne­pre­vo­div. Po­sled­nje de­ce­ni­je smi­sao se po­ste­pe­no vraća u reči i opet počin­je­mo raz­u­mevati svo­je vođe. Lično, pri­zna­jem, bol­je sam se osećao dok ih ni­sam raz­u­me­vao, ali ja sam mor­bid­ni in­te­lek­tu­a­lac, i meni se ne može ugo­di­ti.

Po­vra­tak smi­sla u reči opaža se i u Evro­pi koja je i po­sta­la samo bla­go­da­reći nji­ho­vom ne­shva­tan­ju. Po­vra­tak nije uvek naj­srećniji, niti pri­li­ke naj­bol­je iza­bra­ne, ali se za početak ni od držav­ni­ka baš sve ne može tražiti. Ne­dav­no je, na pri­mer, održana kon­fe­ren­cija EEZ. U pol­jo­pri­vrednim te­ma­ma, Bri­ta­ni­ja je osta­la usamljena, što je od­u­vek bila nje­na po­taj­na želja, is­pun­je­na sada na ne­pri­ja­tan način. Do­ve­lo je to do is­cr­plju­jućeg odu­go­vlačenja, ner­vne na­pe­tosti i međusob­nih ra­spri.

Pre­mi­jer Ši­rak je, pre­ma „L Mon­d“-u na­z­vao gđu. Tačer – domaćicom. Na tako ne­što bri­tan­ski pre­mi­jer i ne bi smeo da se uvre­di. Biti domaćica je pre­ma stan­dar­du vik­to­ri­jan­skih vred­no­sti, za koje se zalaže, naj­vi­še za čim en­gle­ska žena tre­ba da če­zne. G. Ši­ra­k je, međutim, na nje­no pe­da­go­ško iz­la­gan­je pro­cedio: „Balls!“. Na en­gle­skom to znači čvor, gru­dvu. lop­tu i, između osta­log, ono što lop­ta nije a ima­ju muškar­ci i jako im je po­treb­no. Može značiti i hra­brost, man­je po­treb­nu od­li­ku od muško­sti, ali ovde, očigled­no, nije upo­tre­blje­na u tom značenju i bri­tan­ska štam­pa je rik­nu­la od užasa. List „Sun“ se obra­tio g. Ši­ra­ku u nje­go­vom sti­lu: „Iz­vi­ni se, ne­va­spi­ta­ni žaba­ru!“ Ko­men­tar go­spo­de Tačer bio je kla­sično en­gle­ski: „Tako se nešto samo od Fran­cu­za može dožive­ti.“

Da se ne kaže kako su je­di­no po­li­tičari rečima vra­ti­li ci­vi­li­za­ci­jom iz­gu­blje­ne ba­lls, ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti ni do­bri na­rod. Svi­ma je po­zna­ta ne­sreća na sta­ni­ci lon­don­ske podzem­ne žele­zni­ce Kings Kros u ko­joj je iz­gu­bljen tri­de­set i je­dan život. Ne­sreći su, iz­gle­da, pod­jed­na­ko ku­mo­va­li vla­dina po­li­ti­ka šted­nje, ne­ra­zum­lji­vo ne­do­vol­jne mere obez­beđenja i alj­ka­vost od­go­vor­nih službi. Sada do­zna­je­mo da je kri­vi­ca, za­pra­vo, u ne­do­stat­ku inte­li­gen­cije kod mr­tvih. Go­spo­din Džon Vud, službe­nik na šal­te­ru za kar­te, iz­ja­vio je da je veći­na lju­di stra­da­la zbog sop­stve­ne glu­po­sti. Go­spo­din Vud ima 54 go­di­ne. Pret­po­stav­ljam, i decu. Pi­tam se da li bi imao balls tako nešto da kaže da je i nje­gov sin u požaru spal­jen?

Oba pri­me­ra su tužna. U ružnom sve­tlu pri­ka­zu­ju svet u kome živi­mo. Do­pu­sti­te mi zato da se opro­stim pričom o čove­ku koji je malo go­vo­rio, uvek re­kao samo ono što tre­ba i uve­k ja­san bio. To je pred­sed­nik USA Ku­­lidž­. Nje­gov se voz za­u­sta­vio u ne­kom gra­du. Rečeno mu je da se sa­ku­pi­lo tri hil­ja­de pri­sta­li­ca da ga čuju. Kad je iza­šao, Ku­­lidž je lju­ba­zno mah­nuo ru­kom i re­kao: „Zbo­gom!“

Reči su sli­ka ci­vi­li­za­ci­je. Spar­tan­ska rečeni­ca: „Sa šti­tom ili na nje­mu“ ka­zu­je o pri­ro­di la­ke­de­mon­ske za­jed­ni­ce više od mno­gih knji­ga. U Fran­cu­skoj re­vo­lu­ci­ji reči su ubi­le više lju­di nego ije­dan njen uzvišeni cilj. Je­vanđeo­ski sa­vet da se držimo na da i ne, a sve osta­lo uzme­mo kao da je od đavo­la, ne vre­di samo u po­li­ci­ji. Da se tako mi­sli­lo, g. Vud ne bi žrtve svo­je usta­no­ve na­zvao – glu­pim, niti bi fran­cu­ski pre­mi­jer, državničke otvo­re­no­sti za ko­ji­ma svi če­zne­mo, počeo – od­o­zdo.

Ali, zar ne možemo na stvar i druk­či­je gle­da­ti? Zar se ne sme­mo pi­ta­ti šta nas je naterao da se po­ne­kad oslo­ni­mo na balls i, jer dru­go ne možemo, upo­tre­bi­mo naše gru­be reči tamo gde bi tuđe do­bro delo mo­glo da ih s više uspe­ha za­me­ni?