PISMA IZ TUĐINE LXXVII. deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić
77.
KAKO GREŠITI,
I KAKO SE ISKUPITI?
Nisam imao nameru da i ovaj komentar posvetim inkvizitorskom
pitanju rehabilitacije, ali sam naišao na jedno zaboravljeno
ime. Reč je o Profjumu, ministru u davnoj Makmilanovoj vladi. Neću vas
gnjaviti pojedinostima afere koja je vladu oborila. Priroda joj
je erotsko/špijunsko/politička, gde razlika između sastojaka nije sasvim
jasna. Uzima li se erotika kao špijunaža, potitika kao erotika, a
špijunaža kao nešto što politiku i erotiku u uzbuđenju ujedinjuje,
mutno je. U svakom slučaju, Profumo se kompromitovao i povukao konzekvence.
Iščezao je iz političkog života i novina. Nestao i sa zabavne scene,
društvene hronike „Tajms“-a. A onda, posle dve decenije, primila ga je
kraljica. Dakle, javno je i s najvišeg mesta rehabilitovan. Ne znam
poređenje, ali približno je to kao kad bih u „Politici“ pročitao da je, nekog
popodneva dalje budućnosti, tekući predsednik Jugoslavije pozvao na
čaj g. Fikreta Abdića ili g. Milovana Đilasa.
Pitanje glasi: čime je grešnik Profumo zaslužio oproštaj? On je 20
godina radio za dobrotvorna društva. Nije samo ispisivao čekove za sirotinju,
delao je kao dobrotvorni radnik na terenu bede. Dve okolnosti uzmite
u obzir. Kad je ovde neko siromašan, on je siromašan na strašan način.
Nije to naša balkanska beda koja uvek neki izlaz u rezervi ima, samo ga ne
koristi dok ne vidi šta povodom toga država preduzima.
Ovde je sirotinja bezrezervno siromašna. Druga je okolnost javnost
Profjumove ličnosti. Zamislite ga tamo gde se svaka nada izgubila. I
gde čovek koji se načelno rnrzi praktično tu nadu obnavlja. Profjumo je
rehabilitovan, u politički se život nije vratio, i time se njegova
priča završava. Ali, to se događa šezdesetih, u eri klasičnog konzervativizma,
kada je, ma šta o privatnim dobročinstvima mislili, biti dobar prema
onima koji nemaju, građanina bar malo iskupljivalo što je kao klasa dobar
samo prema onima koji imaju.
Drugi je primer iz tekuće, gvozdene ere britanske politike.
Afera nije imala špijunski začin, bila je polit-erotska, lakša od Profjumove,
ali teža ako se u obzir uzmu netom proklamovani viktorijanski standardi
morala. Junak je bio ministar u vladi gđe Tačer, gospodin Parkinson. I
njen sadržaj je irelevantan. Tri nas pitanja interesuju: kojom se brzinom
i kako g. Parkinson izvadio, i šta je posle toga bilo? Mislite li da je
otišao u sirotinjske kvartove da karitativnim radom zasluži oproštaj?
Koješta! Niti je g. Parkinson lično osobito osećajan, niti je takvo vreme
u kome je zgrešio, premda bi izraz u
grehu uhvaćen više odgovarao razlozima zbog kojih je kažnjen. Indulgenciju
je zaslužio još upornije radeći za stranku koju je kompromitovao. Za rehabilitaciju
mu je trebalo četiri puta manje vremena nego Profjumo, a na nju nije potrošio
ni jedan jedini svoj peni. I najzad, vraća se u oblast koju je zagadio,
vraća se pravo u politiku.
A između afere Profjumo i afere Parkinson prošle su samo dve decenije.
Da bi se u našim humanim počecima moralni standardi civilizacije
promenili, bili su potrebni vekovi (stoleća su prošla dok u Rimu Senat
nije ozakonio globu za ubistvo roba), zatim smo se menjali iz veka u
vek, sada se promene osećaju iz decenije u deceniju. Uskoro će se
rđavo provoditi onaj koji se ujutru ponaša prema nazorima s kojima
je legao prethodne večeri.
Objašnjenje koje hoće da bude univerzalno, mora da obuhvati mnoge
faktore društvenog razvoja. Političko, premda osiromašeno, jasno
je. Na vlasti je novi konzervativizam. Ukoliko je političar mlađi,
utoliko je desniji. A prema nekima iz Unije mladih konzervativaca,
Čerčil je bio uzor liberalnih ideja. Mladoturci partije Tori, učeći se
na greškama Evrope, nastoje da od njenih istorijskih mana naprave savremene
vrline. Od bezosećajnosti – efikasnost. Od ekonomske nepravde – prosperitet.
Od sve dublje podeljenosti – zajednički cilj onih koji gube i onih koji
dobijaju.
Ovi primeri rehabilitacije inspirisali su me na pitanje
kako da se rehabilituje naš Fikret Abdić, ako se, naravno, kod njega
postigne osećaj da je za nešto kriv. Moram priznati da mi se Parkinsonov
primer ne sviđa. Po uzoru na njega, g. Abdić bi morao još intenzivnije
da radi za partiju koja mu je preko svojih uglednih članova omogućila
da nas opljačka. Drugi je način Profjumov. Nažalost, mi smo u naponu istorijskog
optimizma, privatno dobročinstvo, svaki lični čin na tom polju, proglasili
klasnom uvredom.
U uličnom prevodu to znaci da vređam samobitnost nesrećnika kome
udelim novac. (U međuvremenu, klasnom uvredom ne smatramo navalu prosjaka
na naše ulice.) U odbijanju da pomoć dolazi iz srca koje je lično, u želji
da dolazi iz razuma koji jedino država može organizovati, i zato
kontrolisati, zaboravili smo da srce traje duže od razuma. Država će
davati dok može, a onda, pošto je razumna, prestati kad više ne može.
Srce će davati uvek.
1 sada više nemamo šta da ponudimo g. Abdiću da bi, uprkos svemu,
za izvestan broj godina bio pozvan k predsedniku Republike na čaj.
Moj je predlog da se vratimo ličnom dobročiniteljskom radu i da mu damo
priliku. Jer, ako to ne učinimo, opet ćemo ga videti kako pokušava da
se učlani u partiju.
2 comments:
Hvala za sve silne poklonjen knjige teta Ljiljana... Vasa velicina je dostojna veliko prezimena Vaseg. Odanost uz koju vodite legat ovaj na internetu nesebicno podseca na vanvremensku vernost nekog lika iz Borislavljevog romana. 🙏❤️
Dragi Igore,
veliko je zadovoljstvo kada ljudi čitaju Borisavljeve knjige i kada u njima uživaju. Mene sav rad na Pekićevim delima i na blogu održavaju u dobrom raspoloženju i daju mi energije da se nosim sa mojim poodmaklim godinama. Njegova dela su rudnik blaga i svakog dana pronađem po neki grumen koji zasija i obraduje me neizmerno. Nadam se da ćemo možda jednog dana i da se sretnemo.
Post a Comment