Pages

Friday, October 27, 2023

PISMA IZ TUĐINE LXXVII. deo

 

PISMA IZ TUĐINE LXXVII. deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

77.

KAKO GREŠITI,

I KAKO SE IS­KU­PI­TI?

Ni­sam imao na­me­ru da i ovaj ko­men­tar po­sve­tim in­kvi­zitor­skom pi­tan­ju re­ha­bi­li­ta­ci­je, ali sam na­i­šao na jed­no za­bo­rav­lje­no ime. Reč je o Pro­fju­mu, mini­stru u dav­noj Makmil­a­no­voj vla­di. Neću vas gnja­vi­ti po­je­di­no­sti­ma afe­re ko­ja ­je vla­du oborila. Pri­ro­da ­joj­ je erot­sko/špi­jun­sko/politička, gde raz­li­ka između sa­sto­ja­ka nije sa­svim ja­sna. Uzi­ma li se ero­ti­ka kao špi­ju­naža, po­ti­ti­ka kao ero­ti­ka, a špi­ju­naža kao nešto što po­li­ti­ku i ero­ti­ku u uzbuđenju uje­di­nju­je, mut­no je. U sva­kom slu­ča­ju, Pro­fu­mo se kom­pro­mi­to­vao i po­vu­kao kon­ze­kven­ce. Iščezao je iz po­li­tič­kog živo­ta i no­vi­na. Ne­stao i sa za­bav­ne sce­ne, društve­ne hronike „Tajms“-a. A onda, po­sle dve de­ce­ni­je, pri­mi­la ga je kral­ji­ca. Da­kle, jav­no je i s naj­višeg me­sta re­ha­bi­li­to­van. Ne znam poređenje, ali pri­bližno je to kao kad bih u „Po­li­ti­ci“ pročitao da je, ne­kog po­po­dne­va da­lje budućno­sti, tekući pred­sed­nik Jugosla­vi­je po­zvao na čaj g. Fi­kre­ta Abdića ili g. Mi­lo­va­na Đila­sa.

Pi­tan­je gla­si: čime je grešnik Pro­fu­mo za­služio oproštaj? On je 20 go­di­na ra­dio za do­bro­tvo­rna društva. Nije samo is­pi­si­vao čeko­ve za si­rot­inju, de­lao je kao do­bro­tvor­ni rad­nik na te­re­nu bede. Dve okol­no­sti uzmi­te u ob­zir. Kad je ovde neko si­ro­ma­šan, on je si­ro­ma­šan na strašan način. Nije to naša bal­kan­ska beda koja uvek neki iz­laz u re­zer­vi ima, samo ga ne ko­ri­sti dok ne vidi šta po­vo­dom toga država pred­u­zi­ma.

Ovde je si­ro­tin­ja bez­re­zer­vno si­ro­mašna. Dru­ga je okol­nost jav­nost Pro­fju­mo­ve lično­sti. Za­mi­sli­te ga tamo gde se sva­ka nada iz­gu­bi­la. I gde čovek koji se načelno rnr­zi prak­tično tu nadu ob­nav­lja. Pro­fju­mo je re­ha­bi­li­to­van, u po­li­tički se život nije vra­tio, i time se nje­go­va priča završava. Ali, to se događa šezde­se­tih, u eri kla­sičnog kon­zer­va­ti­vizma, kada je, ma šta o pri­vat­nim do­bročin­stvi­ma mi­sli­li, biti do­bar pre­ma oni­ma koji ne­ma­ju, građani­na bar malo iskuplji­va­lo što je kao kla­sa do­bar samo pre­ma oni­ma koji ima­ju.

Dru­gi­ je pri­mer iz tekuće, gvo­zde­ne ere bri­tan­ske po­li­ti­ke. Afe­ra nije ima­la špi­jun­ski začin, bi­la­ je po­lit-erot­ska, lak­ša od Pro­fju­mo­ve, ali teža ako se u ob­zir uzmu ne­tom pro­klamo­va­ni vik­to­ri­jan­ski stan­dar­di mo­ra­la. Ju­nak je bio ministar u vla­di gđe Tačer, go­spo­din Par­kin­son. I njen sadržaj je ire­le­van­tan. Tri nas pi­tan­ja in­te­re­su­ju: ko­jom se br­zinom i kako g. Par­kin­son iz­va­dio, i šta je po­sle toga bilo? Mi­sli­te li da je otišao u si­ro­tin­jske kvar­to­ve da ka­ri­ta­tiv­nim ra­dom za­služi opro­štaj? Ko­je­šta! Niti je g. Par­kin­son lično oso­bi­to osećajan, niti je ta­kvo vre­me u kome je zgrešio, prem­da bi iz­raz u gre­hu uhvaćen više od­go­va­rao raz­lo­zi­ma zbog ko­jih je kažnjen. In­dul­gen­ci­ju je za­slu­žio još upornije radeći za stran­ku koju je kom­pro­mi­to­vao. Za re­ha­bi­li­ta­ci­ju mu je tre­ba­lo četi­ri puta man­je vre­me­na nego Pro­fju­mo, a na nju nije po­tro­šio ni je­dan je­di­ni svoj peni. I naj­zad, vraća se u oblast koju je za­ga­dio, vraća se pra­vo u po­li­ti­ku.

A između afe­re Pro­fju­mo i afe­re Par­kin­son pro­šle su samo dve de­ce­ni­je. Da bi se u našim hu­ma­nim po­če­ci­ma mo­ral­ni stan­dar­di ci­vi­li­za­ci­je pro­me­ni­li, bili su po­treb­ni ve­ko­vi (stoleća su pro­šla dok u Rimu Se­nat nije oza­ko­nio glo­bu za ubi­stvo roba), za­tim smo se men­ja­li iz veka u vek, sada se pro­me­ne osećaju iz de­ce­ni­je u de­ce­ni­ju. Usko­ro će se rđavo pro­vo­di­ti onaj koji se uju­tru po­na­ša pre­ma na­zo­ri­ma s ko­ji­ma je le­gao pret­hod­ne večeri.

Objašnjen­je koje hoće da bude uni­ver­zal­no, mora da obuhva­ti mno­ge fak­to­re dru­štve­nog raz­vo­ja. Po­li­tičko, prem­da osi­ro­ma­še­no, ja­sno je. Na vla­sti je novi kon­zer­va­ti­vi­zam. Uko­li­ko je po­li­tičar mlađi, uto­li­ko je de­sni­ji. A pre­ma ne­ki­ma iz Uni­je mla­dih kon­zer­va­ti­va­ca, Čerčil je bio uzor li­be­ral­nih ide­ja. Mla­do­tur­ci par­ti­je Tori, učeći se na greškama Evro­pe, na­sto­je da od nje­nih isto­rij­skih mana na­pra­ve sa­vre­me­ne vr­li­ne. Od bez­o­sećaj­no­sti – efi­ka­snost. Od eko­nom­ske ne­prav­de – pro­spe­ri­tet. Od sve du­blje po­de­lje­no­sti – za­jed­nički cilj onih koji gube i onih koji do­bi­ja­ju.

Ovi pri­me­ri re­ha­bi­li­ta­ci­je in­spi­ri­sa­li su me na pi­tan­je kako da se re­ha­bi­li­tu­je naš Fi­kret Abdić, ako se, na­rav­no, kod nje­ga po­stig­ne osećaj da je za nešto kriv. Mo­ram pri­zna­ti da mi se Par­kinso­nov pri­mer ne sviđa. Po uzo­ru na nje­ga, g. Abdić bi mo­ra­o ­još in­ten­ziv­ni­je da radi za par­ti­ju koja mu je pre­ko svo­jih ugled­nih čla­no­va omo­gućila da nas opljačka. Dru­gi je način Pro­fju­mov. Nažalost, mi smo u na­po­nu isto­rij­skog op­ti­mi­zma, pri­vat­no do­bročinstvo, sva­ki lični čin na tom pol­ju, pro­gla­si­li kla­snom uvre­dom.

U uličnom pre­vo­du to zna­ci da vređam sa­mo­bit­nost ne­srećnika kome ude­lim no­vac. (U međuvre­me­nu, kla­snom uvredom ne sma­tra­mo na­va­lu pro­sja­ka na naše uli­ce.) U od­bi­janju da pomoć do­la­zi iz srca koje je lično, u želji da do­la­zi iz ra­zu­ma ko­ji ­je­di­no država može or­ga­ni­zo­va­ti, i zato kon­troli­sa­ti, za­bo­ra­vi­li smo da srce tra­je duže od ra­zu­ma. Država će da­va­ti dok može, a onda, po­što je ra­zum­na, pre­sta­ti kad više ne može. Srce će da­va­ti uvek.

1 sada više ne­ma­mo šta da po­nu­di­mo g. Abdiću da bi, upr­kos sve­mu, za iz­ve­stan broj go­di­na bio po­zvan k predsed­ni­ku Re­pu­bli­ke na čaj. Moj je pred­log da se vra­ti­mo ličnom do­bročini­teljs­kom radu i da mu damo pri­li­ku. Jer, ako to ne učini­mo, opet ćemo ga vi­de­ti kako po­ku­ša­va da se učlani u par­ti­ju.

 

2 comments:

  1. Hvala za sve silne poklonjen knjige teta Ljiljana... Vasa velicina je dostojna veliko prezimena Vaseg. Odanost uz koju vodite legat ovaj na internetu nesebicno podseca na vanvremensku vernost nekog lika iz Borislavljevog romana. 🙏❤️

    ReplyDelete
  2. Dragi Igore,
    veliko je zadovoljstvo kada ljudi čitaju Borisavljeve knjige i kada u njima uživaju. Mene sav rad na Pekićevim delima i na blogu održavaju u dobrom raspoloženju i daju mi energije da se nosim sa mojim poodmaklim godinama. Njegova dela su rudnik blaga i svakog dana pronađem po neki grumen koji zasija i obraduje me neizmerno. Nadam se da ćemo možda jednog dana i da se sretnemo.

    ReplyDelete