PISMA IZ TUĐINE LL1 deo

 

PISMA IZ TUĐINE LL1 deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

101.

GLAS VAPIJUĆIH IZ LIMBA[U1] 

Godinama, dragi slušatelji, pažnju posvećujem njima.[U2]  Dozvolite mi da je i sebi jednom posvetim.

Šta je raj, ne zna se. Šta je pakao, to se zna. Ne zna se samo gde je. Optimisti od njega strahuju. Pesimisti se nadaju da su ga več već iskusili. Između raja i pakla, ma gde da su, prostire se limb[J3] [U4] o, ničija zemlja, po kojoj lutaju duše ako ni za raj ni za pakao nisu. Svojstvo limba [U5] je da nema realnosti. Ako neku realnost i poseduje, duša je nemoćna da do nje dopre i kao svoju je oseti. U limbu [U6] se ništa ne oseća, i to je neosećanje, to prazno, pusto proticanje, ali ne i oticanje bezličnog vremena ono što od avetinjskog tesnaca između života i smrti čini užasavajući doživljaj. Do takve nepodnošljivosti doveden je on očajničkim trudom duše da se u nešto ipak uživi, uprkos zabrani nešto da oseti. Stoga je u limbu [U7] najteže iskustvo tragično saznanje da je bilo kakvo srođavanje s njim nemoguće. Biće u limbu[U8] , kao u komi da je, ne može ni onamo, ni ovamo. Nije mrtvo, ali ni živo; ni već s one strane, ni još s ove. Nesposobno da umre –- živi, a život da koristi ne može. Ako zamislimo život u komi, znaćemo šta je život u limbu[U9] .

I šta –- život u tuđini.

Na ova tužna razmišljanja naveo me je susret s ovećom grupom naših mladih ljudi koji odskora rade u Velikoj Britaniji. Sve su to muškarci i žene u tridesetim godinama, a neki i znatno mlađi. Sve su to intelektualci i dobri profesionalci. I svoj poziv vole, a nijedan nije mogao njime da se bavi u zemlji koja ih je školovala, gde su odrasli; koju, ma kakva da je, vole više od drugih. Primorani su da žive u iznajmljenim sobama, da se hrane po jeftinim restoranima, da žive usamljeno –- ili se među sobom druže –- kao i većina privremenih iseljenika, čija sudbina, nažalost, može ostati trajna. I što je najpresudnije, oni su lišeni profesionalne afirmacije. Sve u svemu, u Velikoj Britaniji oni su zloupotrebljena radna snaga.

Izdani od vlastite zemlje, i ovde su žrtve izdaje.

Za sada, razume se, oni to ne vide. Tek su u limbo [U10] stupili. Ne osećaju njegovu pustoš tako bolno kao ja koji sam u njemu dvadeset godina. Sećanje na protekli život još je snažno, nada neozleđena, iluzije neistrošene. Budućnost im, na izgled, nije zatvorena, tek mutnom neizvesnošću zamrljana i oni misle da je sunđer u njihovim rukama, u njihovoj volji, u njihovom daru.

Ali u limbo [U11] se silazi postepeno, neosetno. S početka vama vlada, kao i njima sada, radoznalost. Sve je novo, ponešto i neočekivano. Za poljsku emigrantkinju, graditelja, novi su i arhitektonski razmernici, pogotovu kompjuteri koji umesto vas iscrtavaju planove u boji. Nove su prepune radnje i ljubaznost kojom vas u njima dočekuju. Nova je pažnja s kojom vas vozači automobila na uličnim prelazima propuštaju. Nove su neograničene mogućnosti kredita, mada će teškoće u njegovom otplaćivanju ostati stare. Nova [U12] je čak i klima, iako je, u stvari, to ono staro, jezivo englesko vreme koje vam teče kroz kosti, tek uzgred dotičući mehanizam vašeg časovnika. Sve ovo, uz druga, nova iskustva, gladno koristite, ali će doći čas kad ćete razumeti da to nije vaše, da ste gost koji se trpi iz potrebe i dok potreba traje, da ste u limbu[U13] .

Nezaposleni Englezi, pa i oni što ih vodi tradicionalni Duh pustolovine, odlaze u Kanadu, Australiju, Sjedinjene Države, na Novi Zeland. Ali, zapamtite, to nije isto. Sve su to zemlje rođaka, njihovog jezika, njihove tradicije i kulture. Prethodili su im moreplovci, pa istraživači, potom vojnici i najzad robijaši iste krvi, istog imena, istog podneblja. I opet, razume se, iste tradicije.

Naša Mladost ulazi u pravu, kristalisanu tuđinu, pesma kako veli: „U daljine neznane i sive, gde ne znaju ni mrtve, ni žive.“ I najčešće ne odlazi što želi, nego što mora. Ne ide da nauči kako se bolje radi i bolje živi. Ide da preživi[U14] .

Nenaplativa odgovornost za takvo stanje leži na vladajućem jugoslovenskom poretku. Uprkos enormnim inostranim zajmovima i takođe enormnoj nepovratnoj finansijskoj pomoći, on nije bio kadar da svom narodu u njegovoj zemlji obezbedi odgovarajući rad i snošljiv život, nego je širenjem demokratskih sloboda tumačio prinudan proces u kome je taj narod poslao da nasušni hleb potraži u tuđini. I još je zadovoljan bio kad je iz tog rada, tog kuluka za druge, iz tog limba [U15] za kulučare, mogao izvlačiti koristi za sebe.

Najpre su nam oduzeli škole, pa onda školovane Ijljude. Kad nam, opet pod prinudom, škole vrate, za njih više neće biti školovanih ljudi. Opet će nas usrećiti priučenim đacima koji drže da je pamet u volji a sposobnost u pravičnosti cilja.

Stoga je jedna od prvih dužnosti demokratske obnove da stvori razumne uslove za povratak u zemlju naše svetom rasejane inteligencije. Bez nje je dovršetak nacionalne renesanse nemoguć. U postindustrijskoj budućnosti neće mnogo mesta ni razloga biti za radničku klasu kako je definisana u XIX veku, stoleću rađanja socijalističkih ideja. Ljudski će rad promeniti svoju prirodu. Krajnje je vreme da je promene i projektanti naše budućnosti.

U protivnom ostaće u uspomeni jedino kao projektanti naše

p propasti. Ostaćemo evropski muzej starina. A u njemu oni najslavnijt najslavniji eksponati.

 

London, 25. VI 1989.                                    

 

 

---

 

PISMA IZ TUĐINE LL deo

 

PISMA IZ TUĐINE LL deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

100. 

NEPODNOŠLJIVA LAKOĆA LUDILA

AO. Haksli [U1] je ovaj svet nazvao – vrlim. Mi ćemo ga, slaveći stoto izdanje ovih  komentara, nazvati ludim, i time reći isto što i engleski pisac. Svet jeste lud, ali tu je i njegova najveća vrlina. Njen smisao još ne znamo, ali ako u mahnitanju budemo istrajni i produžimo dovoljno dugo da ludimo, brzo ćemo ga saznati. A ako prežive našoj će deci biti vrlo O. K.

Primeri ludačke vrline su nebrojeni. Nažalost, retko originalni. Kad sam čuo da je imam Homeini spreman da isplati vemiku verniku milion dolara ako ubije gospodinag. Ruždija[U2] , pisca Satanskih stihova, a neverniku, meni ili vama, čak i tri puta toliko, ponadao sam se da je to ta prokleta inovacija koju sam, sit dotrajalih sumanutosti i manijačkih klišea, očekivao. Onda se setih Divljeg zapada, poternica sa slikama na vratima - saluna [U3] i premija lovaca na ljudske glave, i moje oduševljenje spade. Opet smo bili u gustoj, masnoj, sivoj glini istorijskog modela, samo smo teksaški Teksaški kalup malko rastegli i, umesto nekoliko profesionalnih ubica, u posao uvukli milijardu diletanata. I sad u ovu kompilatorsku aferu jedinu originalnost može uneti sam gospoding. Ruždi[U4] . Može se ubiti i sam pokupiti pare. Rešenje odgovara ludim vrlinama sveta u kome živimo i umiremo a da između ta dva procesa ne vidimo nikakvu naročitu razliku.

Britanska vrla ludila su delikatnija. Ona su kao virus besnila koji vas poludi i dvadeset godina pošto se u vas smestio. Ono što je drugde dvadeset godina, ovde je, naravno, sto. Pre više od stoleća je, naime, za Hajland [U5] i Šetland [U6] u atlantskoj nedođiji, donet zakon koji je štitio zakupce od nepravednog iseljavanja od strane novih zemljoposednika. Ono što je nekad bilo mudro postalo je sa vremenom glupo, ali je pametnim ostalo da se zakon ne menja, i glupim da čini one koji za njega ne znaju. Zbog toga u tim krajevima možete kupiti kuću koja neće biti vaša. Vaša će biti samo zemlja ispod nje, u kojoj možete stanovati ako ste krtica, i ako od drugih krtica dobijete pristanak.

Naša domaća vrla ludila imaju humora, gotovo kao engleska. (Još da nam je i njihov parlament!) Revolucija, kako je jednom rečeno, ne zna za šalu. Izgradnja socijalizma je težak, ozbiljan, pa i sumoran poduhvat. Kad smo do smeha došli, može to značiti samo da je s poduhvatom gotovo, pa da se sada možemo smejati. Tema je, međutim, kao i do sada u ovom komentaru, tužna, ali u ludom, vrlom svetu samo tužne teme mogu da nas nasmeju. Reč je o našim političkim izbeglicama. Imamo mi njih poodavno i iz svih razdoblja naše srećne povesti. Iz 1941, 1944, 1948. godine. Ranije i kasnije. U moje vreme, u kome ste lakše dobijali velike boginje nego pasoš, izbeglice su preko granice  stizale bez isprava, često i bez kože. S nekoliko metaka u mesu lako je bilo dokazati da se s ove strane granice na vas dobro ne gleda.

Naše današnje političke izbeglice su, za moj konzervativni ukus, ponešto bizarne, ako se ima u vidu istorijat ove večne ljudske nesreće. Albanci su preko najopasnije granice u Evropi godinama prelazili u Jugoslaviju sa familijama, imovinom i stokom. Jugoslovenski građani u Nemačkoj traže politički azil takođe u familijarnom sastavu, s našim urednim ispravama, prevoženi preko granice našim vozovima i autobusima i pomagani ljubaznosćšću naših turističkih eksperata. Razlozi za bekstvo nalaze se na licu mesta, tamo gde se azil traži, a ne na mestu zbog kojeg se traži. Pošto ovde teškoća nema, prave teškoće nastaju tek tamo, umesto da bude obrnuto. Ponekad se ne zna šta se najbolje kotira. Odbegli ste kao proganjani demokrata, a prime vas kao ugroženog Albanca. Predlažem zato da i to u svoje ruke uzmemo. Da naše ambasade organizuju službe koje će naše nove političke begunce informisati o stalno promenljivom stanju na političkom tržistu tržištu – da li je bolje biti Tamil iz Varšave, Tunguz iz Beograda ili Srbin sa Tibeta?

Prema „NIN“-u od 26. 2. 1989. novoimenovani je predsed-nik vlade izjavio da „nijedan socijalizam nije postigao ekonomsku efikasnost i političku demokratiju“. To je saopšteno s tribine Socijalističkog saveza, pa sam u trenutku uobraženosti poverovao da je gospoding. Marković slušao moj protekli komentar i pristupio preobražaju Saveza u našu prvu zvaničnu opoziciju. Ali, ako pri mišljenju da je socijalizmu odzvonilo ostane i u skupštinskoj inauguracionoj besedi, gospoding. Marković je očigledno rđavo razumeo predlog da komunisti iz vlade vladaju, a iz Socijalističkog saveza vladi, odnosno sebi, oponiraju. Ja nisam mislio da to čine i u vladi[U7] . To bi i za naše balkanske paradokse bilo suviše. (Možda jednom, kada se novi sistem ustali.) To je kao kada bi samrtniku lekar rekao da ni njegovi lekovi ni njegovo umeće nikog dosad nisu izlečili, da uopšte ne zna da leči i da, ako bolesnik hoće da živi, ide drugom lekaru. Čovek bi ga možda iz radoznalosti, ako od umiranja ima vremena, zapitao – zašto ordinaciju ne zatvori? Ako već ništa ne radi, ili radi pa mu ništa ne uspeva, zašto se ćorava posla ne mane?

Jer, kad predsednik jedne socijalističke vlade javno priznaje neuspeh doktrine na osnovu koje je mandat dobio, šta ostaje njegovim sledbenicima? A šta tek onima koji socijalisti nikad nisu bili, koji su se nadali da će, zahvaljujući gospodinug. Markoviću i njegovim državničkim sposobnostima, to tek postati?

 

---

PISMA IZ TUĐINE LXXXXIX deo

 

PISMA IZ TUĐINE LXXXXIX deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

99.

MAJ­KA PAR­LA­MEN­TA I

MAĆEHA NA­RO­DA

Iz­gle­da da su građan­ske pred­ra­su­de opet po­sta­le po­pu­larne. U zem­lja­ma koje su ih se otre­sle, iz­ba­cu­jući ih uz grd­nu pom­pu na đubrište re­vo­lu­ci­je, sve više se go­vo­ri o nji­ho­vim čari­ma s no­stal­gi­jom, kao o an­ti­kvi­te­ti­ma sa isto­rij­skog ta­va­na, od ko­jih se, kad za­gu­sti, i sve osta­lo se proćerda, može do­bro žive­ti. Na­rod­na skupština je među nji­ma. En­gle­sku zovu Maj­kom par­la­men­ta. Možda zato što je sa­zi­dan kao mi­ni­ja­tu­ra en­gle­skog, mađar­ski će, u Bu­dim­pešti, prvi po­vra­ti­ti svo­ju pri­rod­nu funk­ciju i od maćehe na­ro­da opet po­sta­ti nje­go­va maj­ka. Šta ćemo mi ura­di­ti, osta­je da se vidi.

Mi ima­mo nešto zamršeni­ju skup­štin­sku tra­di­ci­ju. Hr­va­ti su par­la­men­ta­rni nauk učili u pro­svećenoj bečko-peštan­skoj školi, mi Srbi naj­pre oko usta­ničkih bukava, a po­tom u Srp­skoj na­rod­noj skup­šti­ni koja bi čini­la čast sva­kom na­ro­du. Da op­štu stvar ove „pred­ra­su­de“ po­mognem, go­vo­ri­ću o nje­noj Maj­ci, en­gle­skom Par­la­men­tu. A da se neko od domaćih Živo­ra­da od­mah ne pre­stra­vi, reći ću za sada malo i, prem­da ­je stvar na­da­sve ozbil­jna, i to malo biće s nje­go­ve smešnije stra­ne.

Ot­ka­ko je Si­mon de Mont­fort prvi put sa­ku­pio iz­ve­stan broj En­gle­za pod jed­nim kro­vom da po­sa­ve­tu­ju Kru­nu u držav­nim po­slo­vi­ma, bri­tan­ski je pa­rla­ment imao 700 godina vre­me­na da raz­vi­je tra­di­ci­ju koja će po­sta­ti te­melj nje­ne parla­men­tarne de­mo­kra­ti­je. Mno­gi dru­gi na­ro­di nisu s njim izdržali ni jed­nu de­ce­ni­ju. Čim su ga skr­pi­li, od­mah su ga ras­tu­ri­li ili pre­tvo­ri­li u ma­u­zo­lej sa­mo­vlašća. En­gle­zi su bili str­plji­vi­ji. Pu­sti­li su ga da živi, da se muči, da muči vla­da­o­ce, da od njih biva mučen, da ga neki put muči na­rod i od nje­ga mučen da bude, ali su izdržali.

Pro­to­kol mu ni­kad nije pro­pi­san. Pro­ce­du­ru ­je dik­ti­rao slučaj, pa i po neka oma­ška. Sto­ga ćemo, za­jed­no sa Živo­ra­dom, za koga je skupština skup lju­di koji isto mo­ra­ju da mi­sle, požuri­ti da kažemo kako su pra­vi­la nje­go­vog pro­to­ko­la za­sta­re­la, pa i ne­ko­risna, čak i be­smi­sl­e­na, ali će sva­ko od njih ima­ti svoj zve­zda­ni čas oprav­dan­ja kad shva­ti­mo da bez nje­ga, pa i samo bez nje­ga, en­gle­ski par­la­ment ne bi bio ono što je­ste, a en­gle­ska bi de­mo­kra­ti­ja po­sta­la ono što nije.

Sva­ko­ga dana uveče, na pri­mer, kral­ji­ca se pi­smom oba­veštava šta je ovde re­še­no a u čemu ona ne sme da učestvu­je. Vre­me u kome en­gle­ski su­ve­ren sa­zna­je šta je u nje­go­vo ime odlučeno ne­po­treb­no je krat­ko, ali samo ako po­mi­sli­mo da ima su­ve­re­nih na­ro­da koji ni po­sle pe­de­set go­di­na ne zna­ju šta su nji­ho­ve vođe u ime njih do­ko­na­le.

Bri­tan­ska bro­do­gra­di­li­šta, na pri­mer, na­ci­o­na­li­zo­va­na su uz pomoć so­ci­ja­li­stičke za­bl­u­de, na­rav­no, ali i spra­ve koja meri život. La­bu­ri­sti su u to doba u Vest­min­ste­ru ima­li samo je­dan glas većine, pa i on je bio na sa­mr­ti. Na­rod­ni po­sla­nik je u skup­šti­nu do­ve­zen am­bu­lant­nim ko­li­ma i u oda­ju za gla­san­je unet na no­si­li­ma. To je naša veći­na, vi­ka­li su la­bu­ri­sti. Ne­u­tral­ni pred­sed­nik Don­jeg doma sum­nji­ča­vo je pri­m­e­tio: „Ali, go­spo­do, da li je ta većina živa?“ Pri­ti­snut je merač uključen u po­sla­ni­ko­vo za­mi­ruće srce. Pla­nu­la je ze­le­na sve­tlost živo­ta. Po­sla­nik je gla­sao, a po­tom mirne par­la­men­ta­rne sa­ve­sti umro. Umr­la je, doduše, i sa više griže, na­cio­na­li­zo­va­na bro­do­grad­nja, ali to nije ni naša bri­ga, ni naša tema. Pri ma­loj ra­zli­ci u bro­ju po­sla­ni­ka većine i man­ji­ne, vlade i opo­zi­ci­je, lov na po­sla­ni­ke pri­li­kom gla­san­ja liči na lju­dožder­ske haj­ke. Ali i to je bol­je nego par­la­me­nt u kome je pot­pu­no sve­jed­no ko­li­ko lju­di gla­sa, jer će svi gla­sa­ti na isti na­čin.

U go­rnjem pri­me­ru pred­sed­nik Doma je bio la­bu­ri­sta, jer je nje­go­va stran­ka ima­la glas većine. Ima­la bi dva da i on gla­sa. Ali on nema pra­va gla­sa. Onog mo­men­ta kad na pred­sed­nič­ku sto­li­cu sed­ne, pre­sta­je biti član svo­je stran­ke i po­sta­je – ne­u­tra­lan. Da li bi naš Živo­rad pri­stao da se od­rek­ne svo­jih ubeđenja samo zato da bi bio ne­pri­stra­san su­di­ja u bor­bi tuđih ubeđenja?

Pro­tiv­ničke stran­ke sede na su­prot­nim klu­pa­ma. Ali, da one nisu oba­ve­zno i ne­pri­ja­teljs­ke, uve­rio se i mla­di ne­is­kusni kon­zer­va­tiv­ni po­sla­nik koji je, prvi put na za­se­dan­ju, uz­vik­nuo: „Ka­ko ­je čudno neprijatelju gle­da­ti u oči.“ Kolega iz stran­ke, is­ku­sni par­la­men­ta­rac, re­kao je: „Ne, dra­gi moj. Pre­ko puta su tvo­ji opo­nen­ti. Tvo­ji su ne­pri­ja­tel­ji oko tebe.“ A po­što su, kad iz po­sla­ničke klu­pe go­vo­re, čla­no­vi Doma zaštićeni od sva­ke kri­vi­ce za po­vre­du tuđe građan­ske časti, skup­šti­na je isto­vre­me­no i jed­na od naj­i­skre­ni­jih zona en­gle­skog jav­nog živo­ta.

Po­sla­ni­ci pro­vo­de više vre­me­na u radu po ko­mi­te­ti­ma nego u skupštini. Sva­ki za­kon u ple­na­rnoj sali ima samo tri čitan­ja pre nego što se iz­gla­sa i po­sta­ne za­kon zem­lje, ili od­ba­ci i po­sta­ne hra­na kan­ti za đubre. U ko­mi­te­tu koji ga proučava, čita se tri­sta i tri puta. Vla­di koja ga pred­laže, lako je. Te­ško je opo­zi­ci­ji. Jer i nje­ni lju­di u tim ko­mi­te­ti­ma sede i mo­ra­ju una­pređiva­ti za­ko­ne pro­tiv ko­jih su u načelu. Nji­ho­va je dužnost kao stra­načkih lju­di da otežaju ili one­mo­guće sva­ki čin vla­de, ali kao čla­no­va ko­mi­te­ta da usa­vr­še sva­ki njen za­kon. Kako sa tom di­le­mom na kraj iz­la­ze, ne znam. Živo­rad mi o našim is­ku­stvi­ma ništa nije umeo reći. Kao po­sla­nik svog kra­ja bio je od­mah u di­le­mi. Kao i nje­go­vi birači, uo­sta­lom.

On nije znao ko ga je bi­rao, a oni zašto su ga bi­ra­li.

 

PISMA IZ TUĐINE LXXXXVIII deo

 

PISMA IZ TUĐINE LXXXXVIII deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

98.

GO­SPO­DIN MIN­HA­U­SEN I NJE­GOV ČUDE­SNI PERČIN

Ne­dav­no je g. Kinok, šef la­bu­ri­sta, po­nu­dio kon­zer­vativ­ci­ma pomoć u si­la­sku s vla­sti, pošto je očevid­no da su na­po­ri to­ri­jev­ske po­li­ti­ke u tom po­gle­du ne­do­vol­jni. Gđa Tačer ­je od­go­vo­ri­la da će o tome raz­mi­šlja­ti u gro­bu gde će za glu­po­sti ima­ti više vre­me­na. Sličnu po­nu­du ko­mu­ni­stima kod nas iz­neo je g. Ru­pel, pred­sed­nik De­mo­krat­skog sa­ve­za Slo­ve­ni­je. Re­kao je da se samo g. Min­ha­u­sen spa­sao iz mul­ja, vukući sebe za perčin. Ko­mu­ni­sti su odgovo­ri­li da osta­ju pri načinu g. Min­ha­u­se­na. I da će, na po­nov­lje­nu po­nu­du, iščupa­ti perčin g. Ru­pe­lu. Po­što me za­brin­ja­va želja par­ti­je da se men­ja na brži način nego, kao go­spođa Tačer, pri­rod­nim sta­ren­jem, ri­zi­ku­jući perčin, ova­ko raz­mi­šljam.

Ju­go­sla­vi­ja ima vise od 2 mi­li­o­na ko­mu­ni­sta a sta­nov­ni­ka ko­ji­ma Ustav pri­zna­je pra­vo da pred­stav­ni­ke bi­ra­ju među ko­mu­ni­sti­ma, oko 12 mi­li­o­na, šest puta više. Pet­na­est po­sto građana vla­da nad 85 po­sto. Uz pomoć SSRNJ, kome ovde od­go­va­ra an­gli­kan­ska pa­stva, koja u Boga ne mora ve­ro­va­ti ali u cr­kvu ide, osno­va na­rod­ne vol­je se širi. U So­ci­ja­li­stičkom sa­ve­zu su, po­red onih dva mi­li­o­na ko­mu­ni­sta, i ini građani. U nje­mu sam, pre­ko sta­le­škog udruženja, i ja, iako ni­sam so­ci­ja­li­sta. 

Is­ho­di do­sa­dašnjih iz­bo­ra po­ka­zu­ju da je po­sto­tak birača koji gla­sa za vla­du pri­bližno isti. Sve­jed­no da li nam je do­bro ili pro­pa­da­mo. Sve­jed­no i kako se uprav­lja. Uvek ćemo gla­sa­ti za vla­du. Ista vla­da će vo­di­ti drugu po­li­ti­ku, ili će dru­ga vla­da vo­di­ti istu po­liti­ku. Po­stoja­nost do­ka­zu­je sna­gu našeg ka­rak­te­ra, ka­rak­ter naše sna­ge i iz­li­šnost opo­zi­ci­je. Pre­vr­tlji­vost Evro­plja­na ­de­lu­je ne­o­zbiljno. A užas En­gle­za, na iz­ja­vu gvo­zde­ne dame da će na vla­sti osta­ti sve dok pri­rod­nim pu­tem ne zarđa, ma­lo­um­no.

Stvar­na opo­zi­ci­ja, sem per­verz­nim po­li­tičari­ma, ni­ko­me ne tre­ba. Vla­di sme­ta, opo­zi­ci­o­na­ri­ma do­no­si ne­pri­li­ke. Nje­na je vred­nost psi­ho­lo­ške na­ra­vi. Opo­zi­ci­ja za­do­vol­ja­va neke bit­ne a ne­pri­stoj­ne ljud­ske na­go­ne, koje smo u de­tinjstvu upražnja­va­li mo­kre­njem u kre­ve­tu. Ko u opo­zi­ci­ji nije bio, ne zna šta je pra­vi, slo­bo­dan, div­lji život. Na­rav­no, ako ste u njoj stal­no, i kad vam se hoće i kad vam se neće, po­staće ona mora, kao sva­ka slast koja nema kra­ja. Naj­bolje je biti i na vla­sti i u opo­zi­ci­ji. Na vla­sti pod­mi­ru­je­te po­lo­vi­nu na­go­na, onih zdra­vih, u opo­zi­ci­ji osta­tak bo­le­snih, ili obr­nu­to. Nije, međutim, pra­vo da deo na­ro­da, budući uvek na vla­sti, za­u­vek bude lišen uživan­ja u opo­zi­ci­ji. Po­je­di­nač­ni uspe­si na tom pol­ju izraženi u čin­je­ni­ci da ko­mu­ni­sti grde svo­ju vla­du više od onih za koje je ona tuđa, nisu do­vol­jni. Tre­ba ustro­ji­ti si­stem i tom cil­ju teži komen­tar.

Par­ti­ja se užele­la opo­zi­ci­je koja se ne re­gru­tu­je iz kuće du­ho­va. Hoće pra­vu, ali ne pri­sta­je više da iz opšteg ve­sel­ja u plju­van­ju vla­sti bude isključena. Ko vla­da, za­služuje i neku na­kna­du. Ako već u raz­lo­zi­ma za hva­lu ne može biti, nek bar bude u pra­vu na grd­nju. Nažalost, opo­zi­ci­ja u vla­sti­ti­m re­do­vi­ma nije na vre­me to­le­ri­sa­na. Ne dopušta je ni bri­tan­ski pre­mi­jer. 

Ako se sa stran­kom ne slažete, idi­te u dru­gu, kaže. Mi to ne možemo reći. Mi tu dru­gu ne­ma­mo. Re­vi­zi­o­ni­sti su tražili pra­va za par­tij­sku man­jinu, ne bri­nući se mno­go za pra­va većine iz­van par­ti­je. Po­što su je­di­ni ima­li par­ti­ju, hte­li su i pra­vo da se s njom ne slažu. Ni taj pa­me­tan po­ku­šaj nije uspeo. Većina se plašila da ne osta­ne u man­ji­ni, man­ji­na nije bila si­gur­na da bi njen si­stem bio do­bar i da je ona u većini.

Vr­li­na ide­je o So­ci­jali­stičkom sa­ve­zu kao su­ro­ga­tu opo­zicije je u tome što su ko­mu­ni­sti i vl­a­da i opo­zi­ci­ja. Uživa­ju oba bit­na ljud­ska stan­ja. Kao čla­no­vi par­ti­je u vla­di, kao čla­no­vi SSRNJ u opo­zi­ci­ji. U Fron­tu na­pa­da­ju ono što u Par­ti­ji bra­ne. Svo­ja su vla­sti­ta opo­zi­ci­ja. Osim što bi više uživa­li u vla­sti, jer bi mo­gli i da je na­pa­da­ju, bol­je bi vla­da­li, jer ko od tvor­ca bol­je po­zna­je mane svog dela?

Uzmi­mo da Front nije još jed­na do­tra­ja­la par­tij­ska ku­li­sa u po­li­tičkom ma­ri­o­net­skom po­zo­ri­štu zem­lje, nego zbir so­ci­ja­li­sta raz­ličitog soja. Šta ćemo s oni­ma koji nisu levi? U za­blu­di su, da­bo­me, što nisu, što ni po­sle pola veka is­ku­stva sa naj­bol­jim po­ret­kom na sve­tu nisu, ali, eto, đavo ih od­neo, nisu. Oni nisu ne­pri­ja­tel­ji zem­lje, oni su samo nje­ni idi­o­ti. Kako će oni is­ko­ri­sti­ti građan­ska pra­va? Kako slo­bo­du ako je uslov­lje­na pri­pad­nošću apo­stol­skoj ide­ji? 

U Slo­ve­ni­ji su so­ci­jal-de­mo­kra­ti pod­ne­li mol­bu za do­zvo­lu rada. Od­go­voreno je da mogu de­lo­va­ti samo u okvi­ru So­ci­ja­li­stičkog sa­ve­za. Za­vi­sno od pro­gra­ma, možda oni i mogu u Sa­vez ući a da ne lažu i Sa­vez i sebe. Ali, može li to neka samo De­mo­krat­ska stran­ka? Jer ul­a­zeći u So­ci­ja­li­stički sa­vez, au­to­mat­ski po­sta­je so­ci­ja­li­stička, što ni po pro­gra­mu ni po član­stvu nije. I so­ci­ja­li­stički mora de­lo­va­ti što neće i ne može. A ako mimo Sa­ve­za ne može po­sto­ja­ti, na šta se svo­de po­li­tička pra­va nje­nih po­ten­ci­jal­nih pri­pad­ni­ka? I u kome su smi­slu oni rav­no­prav­ni sa svi­ma koji ima­ju sreću da so­ci­ja­li­stički mi­sle (ili se pra­ve da mi­sle) i, shod­no tome, mogu jav­no izražava­ti svo­ju građan­sku vol­ju?

Mana mog rešenja je, da­kle, u tome što ono za­do­vol­ja­va samo ko­mu­ni­ste.

Ali to je i cilj, zar ne?

 

PISMA IZ TUĐINE LXXXXVII deo

 

PISMA IZ TUĐINE LXXXXVII deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

97. 

BERMUDSKI TROUGAO

SOCIJALIZMA

Moj savetnik za engleska pitanja gospodin. Džons mi je rekao:

„Socijalizam u Engleskoj nije moguć, on ovde nikad neće uspeti.“ „Zašto?“, upitao sam ga ljubomorno. „Da li stoga što nigde nije uspeo?“ „Koješta!“, kazao je gospoding. Džons. „To su evropski razlozi. Da i za nas važe, ovde bi uspeo.“ „A vaš, koji je?“ „Sasvim prost. Englezi ga neće.“ Uvredio sam se. „I drugi narodi ga nisu hteli, pa su ga ipak dobili.“ „I to je prosto“, rekao je pitomo. „Dobili su ga jer nisu bili Englezi.“ „Možda će doći vreme“, rekao sam pakosno, „kad ni vi Englezi nećete biti baš takvi Englezi. Onda ćete možda postati i socijalisti.“ „Ali nećemo više biti Englezi, zar ne?“, rekao je. I kazao istinu. Socijalizam će opet biti nečija tuđa stvar, briga rase koja će zameniti englesku. Pokušao sam s druge strane: „U redu. Englezi neće socijalizam. Recimo da je odbijanje, za druge nedovoljno, ovde dovoljno. Ali  zašto ga neće?“ „Vi tražite razlog?“, zapitao me začuđeno. „Ne bi mi škodio.“ „Pa vi živite u njemu.“ „Svoj znam. Želim vaš. Vi ne živite u njemu. Vi s njim iskustva nemate. Koji je vaš razlog?“ Mislio sam da će se pozvati na moje iskustvo. Nije. Nije engleski oslanjati se na pristrasna mišljenja kad se možete oslanjati ni na šta. „Englezi ga neće jer je socijalizam protivan engleskoj prirodi“, rekao je . Džons[  i otišao, ostavljajući me u duhovnoj komi. Tražio sam objašnjenje koje ne bi bilo samo englesko, i našao ga u ovom komentaru.

U Karipskom moru, u blizini Bermuda, okean izgleda kao i svuda. Akvamarinske je boje, neprozirne dubine, vode tihe za halkionskih dana, razdražene kad besne ženstveni tajfuni. Ali nije isti  kao svuda. U tim vodama nestaju lađe. Bez traga i objašnjivog razloga. Tajanstveno područje je nazvano Bermudskim trouglom i ušlo u legendu.

Sve u životu ima svoj Bermudski trougao, misteriozan prostor u kome se bez uzroka tone. Tonu nade koje nisu izneverene, prijateljstva ničim neozleđena, ljubavi koje nisu prestale, dela za koja smo mislili da su uspela, ideje što su nam se činile nepovredivim. Potanjaju rase velike prošlosti i ljudi velike budućnosti. Na površini ostaje poneka olupina. Ona nam veli da se desio brodoloma, ali nikad i zašto, zašto se potonulo. U politici brodolomi su česti, no gotovo uvek plauzibilno objašnjivi. Ponekad su nepotrebni ali objašnjivi, nepravedni ali objašnjivi, dok se zbivaju, možda i nejasni ali kasnije objašnjivi. S krupnim idejama je teže. Većina  uistinu velikih ljudskih ideja potonula je u povesnom Bermudskom trokutu a da prave razloge nikad nismo saznali.

U tom  pogledu, ako ne i u drugim, ideja socijalizma je srećnija. Njen je Bermudski trougao vidljiv, podrucčje njenog brodoloma jasno se ocrtava na nautičkoj mapi ljudskih utopija. Jer to je valjda jedina ideja koja svoj smrtonosni trougao nosi sa sobom i u sebi ga sadrži. Jedina ideja, čiji je Bermudski trougao istovremeno i uslov njene veličine, gde je u poreklu ideje i pravi razlog njene propasti. Koliko to socijalizmu pomaže da duže živi ili što pre umre, još je neizvesno. Izgleda da se obe mogućnosti dijalektički nado-punjuju. A što one propuste, nadoknađuju druge službe.

Bermudski trougao socijalizma je pre i iznad svega u ljudskoj prirodi. Socijalizam se protivi prirodi čoveka. Svi su ostali razlozi sekundarni, i perverzije socijalističke ideje u istorijskoj praksi, i nasilna priroda te prakse, i dijalektička konfuzija njenih ciljeva. Da nije tako, praksa bi se dala prilagoditi. Ali, ako se prilagodi našoj prirodi, onda što nastaje prestaje biti socijalizam i postaje ono što u tzv. civilizovanom svetu jedino uspeva – zakonima i pravilima igre obuzdavana, dobro organizovana i umerenim opštim ciljevima pozlaćena prirodna sebičnost. A šta za utopijski, autentični socijalizam ostaje? Budućnost u njemu nikad i nije bila. Ona je možda u oplemenjivanju nekim od njegovih sub ideja drugih, ljudima, a naročito Englezima, podobnijih društvenih sistema. Socijalizam nije voćka koja će sama dati hranjljiv plod. On je možda tek pelcer koje koji će druge, izdržljivije voćke učiniti manje divljim, a njihove plodove hranjljivijim za što više ljudi. A to je suštinski smisao socijal-demokratije.

Postao mi je shvatljiv i . Džons. Kad je govorio o „prirodi Engleza“, zbog koje ovde socijalizam nema izgleda, mislio je na ljudsku prirodu, samo je držao da joj termin „Englezi“ više odgovara. Da je pojam „Engleza“ ekskluzivniji od pojma „čoveka“, koji u sebi može sadržati svašta, čak i irske teroriste ili pokojne leve laburiste. Ono što je on hteo da kaže je upravo to: socijalizam se protivi ljudskoj prirodi kakva jeste, ma kakva da je.

Sad mi je sve bilo jasno, osim kako je uprkos tome, uprkos fundamentalnoj nesaglasnosti sa mojom prirodom, socijalizam ipak...

Daleko bi me odvelo da misao domislim. Nisam Englez. Samo sam – čovek. A to nije nikakva zaštita.

 

 

---

PISMA IZ TUĐINE LXXXXVI deo

 

PISMA IZ TUĐINE LXXXXVI deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

96.

MUKE S ONI­MA KOJI BI HTE­LI

DA BUDU TREĆI

Ne znam ot­ka­da ­je bi­po­la­rnost odlučujući prin­cip bri­tanskog živo­ta. On­to­log će joj po­re­klo tražiti u ko­smičkom du­a­li­te­tu, gnoseolog u kon­struk­ci­ji uma od­go­je­nog na antino­mi­ja­ma, em­pi­ri­čar u is­ku­stvu zasićenom an­ti­te­za­ma. Etičar, možda, u ma­ni­hej­skom na­če­lu su­prot­stav­lje­nih kraj­nosti. Bi­o­log će ga naći u po­de­li na žene i muškar­ce, koja je ovde, iz­gle­da, na­sta­la pre no igde. An­tro­po­log bi je vi­deo u tre­nut­ku kada je je­dan među bi­ljožder­skim Ostrv­lja­ni­ma oku­sio meso, na­šao da je uku­sno, za novu hra­nu pri­do­bio ne­ko­li­ko sa­ple­me­ni­ka i tako obra­zo­vao prvu opo­zi­ci­o­nu stran­ku mesoždera, od koje će se odvo­ji­ti frak­cija lju­doždera. 

I u po­ve­sti se Ostrv­lja­ni rano počeše de­li­ti bro­jem dva. Po­la­ri­tet Bri­ta i Rim­lja­na za­men­jen je du­a­li­te­tom An­glo­sa­sa i Nor­ma­na. Po­sle etničkog uje­din­jen­ja, ime­ni­telj „dva“ omo­gućava da kao držav­lja­nin Uje­din­je­nog Kra­ljev­stva bu­de­te i En­glez i Bri­ta­nac. Svi su En­gle­zi i Bri­tan­ci, ali ni­je­dan Bri­ta­nac, osim En­gle­za, nije i En­glez. Dvo­pol­nost se pre­se­li­la i u so­ci­jal­ne, po­li­tičke, ver­ske od­no­se. Po­sto­je oni koji ima­ju sve, i oni koji ne­ma­ju ništa, ali to nije en­gle­ski eks­klu­zi­vi­tet. Oni treći, oni „iz­me­đu“, jed­noj od kraj­no­sti teže, a u dru­gu su gu­ra­ni. Faza „trećeg“ u prin­ci­pu je ovde uvek tran­zi­tor­na. Ra­nim dušama su vla­da­li pa­gan­ski Druidi i hrišćani, ali čim su osta­li samo hrišćani, po­de­li­li su se na ka­to­li­ke i pro­te­stan­te.

Bri­tan­skom po­li­ti­kom kr­ma­ni­li su: jed­na ili dru­ga ple­mićka ko­a­li­ci­ja, to­ri­jev­ci ili vigovci, kon­zer­va­tiv­ci ili li­be­ra­li, kon­zer­va­tiv­ci ili la­bu­ri­sti. Ret­ko je ko re­me­tio ovu dvo­polnu idi­lu, a kad bi uspeo, je­dan od po­lo­va je ne­sta­jao, bi­vao za­men­jen no­vim, i klac­ka­li­ca je pro­dužila da se kla­ti u dva sme­ra.

Dvo­pol­nost se spon­ta­no pre­ne­la u sve ob­li­ke jav­nog živo­ta. En­gle­zi se naj­pre dele na mu­škar­ce i žene, a po­tom na one koji su za, i na one koji su pro­tiv, bilo o čemu da je reč. U po­ve­sti su bili za bil­je ili meso; za Stu­ar­te ili pro­tiv Stu­ar­ta; za udo­vol­ja­van­je zah­te­vi­ma po­bun­je­nih severo američkih ko­lo­ni­ja ili pro­tiv njih; za rop­stvo ili pro­tiv; da se ne­gde uđe ili da se ne uđe; da se od­ne­kud iza­đe ili da se tamo osta­ne, osta­jući često tek pošto su izašli. Sad se dele na one koji su za ili pro­tiv kon­tra­cep­cije, žen­skog svešten­stva, Uje­din­je­ne Evro­pe, nu­kle­ar­nog na­o­ružanja, go­spo­di­na Ruždi­ja i meko ku­vanih jaja. Za ili pro­tiv sve­ga pro­tiv čcga ili za šta su dru­gi.

Pra­ve sre­di­ne nema. Za na­rod kom­pro­mi­sa to je za­pan­jujuće. Ali ­je pa­ra­doks pri­vi­dan. Sre­di­ne nema zato što ­je ona u ovom od­me­re­nom i ume­re­nom na­ro­du već sadržana u nje­go­vim kraj­no­sti­ma. Sred­nji­ji se ne može biti od sred­ine koju krajn­ji po­lo­vi za­stu­pa­ju. Sto­ga sred­nje mi­šljen­je nema šanse na po­pu­la­rn­ost. Po­ku­šaj osni­van­ja treće stran­ke nije pro­pao samo zbog mana ne­pro­por­ci­o­nal­nog iz­bo­rnog si­ste­ma, već i zbog vr­li­na du­hov­nog si­ste­ma, koji kraj­no­sti­ma bra­ni da ui­sti­ni budu krajn­je i time ot­kri­ju pred­no­sti sred­njih pu­te­va. (Uo­sta­lom šta će vam i treći za­o­bi­la­zni put kad već ima­te dva?)

U Evro­pi su kraj­no­sti na kra­ju mogućeg, raz­li­ke među nji­ma to­li­ke su da se pre­mošćava­ju ni­zom uza­stop­nih, međusob­no raz­ličitih i ja­sno pro­fi­li­sa­nih „sre­di­na“. U Evropi vam se čini da ste na kra­ju i kad ste u sre­di­ni. Možda ću biti ja­sni­ji ako ovdašnje „muke s nečim trećim“ upo­re­dim s našim mu­ka­ma koje ću, radi ras­po­zna­van­ja, de­fi­ni­sa­ti kao „muke sa onim – dru­gim“.

Za raz­li­ku od bri­tan­ske po­li­tičke dvo­pol­no­sti, naš je si­stem za­sno­van na bol­jše­vičkom kon­cep­tu mo­no­pol­no­sti. Sre­di­ne nema jer se bez su­prot­nog pola ni lo­gič­ki ni prak­tično sre­di­na ne može us­po­sta­vi­ti. Spek­tar po­li­tičkog mišljen­ja je kao ra­zno­boj­na za­sta­va. Ako je na jed­noj mot­ki, za­sta­va, osim na re­vo­lu­ci­o­nar­noj olu­ji, visi, i nje­ne boje se ne vide. Da bi se i na građan­skoj omo­ri­ni mira ras­po­zna­va­le, mora ona biti ra­za­pe­ta između dve mot­ke, po­stav­lje­ne na iz­ve­snoj udal­je­no­sti. Vi­dlji­vost par­tij­ske boje po­sti­za­va­na je tako što se dru­ga kraj­nost, ona dru­ga mot­ka, u ne­do­stat­ku pra­ve – za­mi­šlja­la. 

Opo­zi­ci­ja, na­rav­no, po­sto­ji. Samo, to je uvek neka ave­tin­jska opo­zi­ci­ja, sa­bla­sna mot­ka koju bira par­ti­ja pre­ma po­tre­ba­ma tre­nut­ka. Zakačena pri­vre­me­no za tu dru­gu, fan­tom­sku mot­ku, do tada ne­ja­sna par­tij­ska za­sta­va po­sta­je vi­dljiv tran­spa­rent, a nje­ne boje po­no­vo ras­po­znatlji­ve, sve do dru­ge prili­ke kada se iz fa­ta­mor­ga­ne jav­nog mi­šljen­ja bira dru­ga na­spram­na mot­ka. Po­što svoj jav­ni život nema, ta dru­ga, po­sto­jeća, no ipak ave­tin­jska kraj­nost, ne služi sebi, već onoj pr­voj, da se bol­je vidi. Ali i ta prva, jed­nom stvar­na, upra­vo zbog stal­nog su­prot­stav­ljan­ja izabra­nim fan­to­mi­ma, i sama po­sta­je fan­tom­ska.

En­gle­zi ne pri­zna­ju po­li­tičku sred­inu ­jer, osim nje, dru­go i ne po­zna­ju, nji­ho­ve su kraj­no­sti već ta sred­ina. Mi je ne po­zna­je­mo niti pri­zna­je­mo, jer u od­su­stvu n­e­ke dru­ge, osim vla­da­juće kraj­no­sti, ne možemo ni da je – za­mi­sli­mo. Naj­pre smo ima­li fan­tom­sku opo­zi­ciju, sad nam je i vla­da po­ma­lo sa­bla­sna. A kad su kraj­no­sti fan­tom­ske, ni sre­di­na ne može biti stva­rna. Sve po­sta­je – fa­ta­mor­ga­na.