PISMA IZ TUĐINE LL deo

 

PISMA IZ TUĐINE LL deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

100. 

NEPODNOŠLJIVA LAKOĆA LUDILA

AO. Haksli [U1] je ovaj svet nazvao – vrlim. Mi ćemo ga, slaveći stoto izdanje ovih  komentara, nazvati ludim, i time reći isto što i engleski pisac. Svet jeste lud, ali tu je i njegova najveća vrlina. Njen smisao još ne znamo, ali ako u mahnitanju budemo istrajni i produžimo dovoljno dugo da ludimo, brzo ćemo ga saznati. A ako prežive našoj će deci biti vrlo O. K.

Primeri ludačke vrline su nebrojeni. Nažalost, retko originalni. Kad sam čuo da je imam Homeini spreman da isplati vemiku verniku milion dolara ako ubije gospodinag. Ruždija[U2] , pisca Satanskih stihova, a neverniku, meni ili vama, čak i tri puta toliko, ponadao sam se da je to ta prokleta inovacija koju sam, sit dotrajalih sumanutosti i manijačkih klišea, očekivao. Onda se setih Divljeg zapada, poternica sa slikama na vratima - saluna [U3] i premija lovaca na ljudske glave, i moje oduševljenje spade. Opet smo bili u gustoj, masnoj, sivoj glini istorijskog modela, samo smo teksaški Teksaški kalup malko rastegli i, umesto nekoliko profesionalnih ubica, u posao uvukli milijardu diletanata. I sad u ovu kompilatorsku aferu jedinu originalnost može uneti sam gospoding. Ruždi[U4] . Može se ubiti i sam pokupiti pare. Rešenje odgovara ludim vrlinama sveta u kome živimo i umiremo a da između ta dva procesa ne vidimo nikakvu naročitu razliku.

Britanska vrla ludila su delikatnija. Ona su kao virus besnila koji vas poludi i dvadeset godina pošto se u vas smestio. Ono što je drugde dvadeset godina, ovde je, naravno, sto. Pre više od stoleća je, naime, za Hajland [U5] i Šetland [U6] u atlantskoj nedođiji, donet zakon koji je štitio zakupce od nepravednog iseljavanja od strane novih zemljoposednika. Ono što je nekad bilo mudro postalo je sa vremenom glupo, ali je pametnim ostalo da se zakon ne menja, i glupim da čini one koji za njega ne znaju. Zbog toga u tim krajevima možete kupiti kuću koja neće biti vaša. Vaša će biti samo zemlja ispod nje, u kojoj možete stanovati ako ste krtica, i ako od drugih krtica dobijete pristanak.

Naša domaća vrla ludila imaju humora, gotovo kao engleska. (Još da nam je i njihov parlament!) Revolucija, kako je jednom rečeno, ne zna za šalu. Izgradnja socijalizma je težak, ozbiljan, pa i sumoran poduhvat. Kad smo do smeha došli, može to značiti samo da je s poduhvatom gotovo, pa da se sada možemo smejati. Tema je, međutim, kao i do sada u ovom komentaru, tužna, ali u ludom, vrlom svetu samo tužne teme mogu da nas nasmeju. Reč je o našim političkim izbeglicama. Imamo mi njih poodavno i iz svih razdoblja naše srećne povesti. Iz 1941, 1944, 1948. godine. Ranije i kasnije. U moje vreme, u kome ste lakše dobijali velike boginje nego pasoš, izbeglice su preko granice  stizale bez isprava, često i bez kože. S nekoliko metaka u mesu lako je bilo dokazati da se s ove strane granice na vas dobro ne gleda.

Naše današnje političke izbeglice su, za moj konzervativni ukus, ponešto bizarne, ako se ima u vidu istorijat ove večne ljudske nesreće. Albanci su preko najopasnije granice u Evropi godinama prelazili u Jugoslaviju sa familijama, imovinom i stokom. Jugoslovenski građani u Nemačkoj traže politički azil takođe u familijarnom sastavu, s našim urednim ispravama, prevoženi preko granice našim vozovima i autobusima i pomagani ljubaznosćšću naših turističkih eksperata. Razlozi za bekstvo nalaze se na licu mesta, tamo gde se azil traži, a ne na mestu zbog kojeg se traži. Pošto ovde teškoća nema, prave teškoće nastaju tek tamo, umesto da bude obrnuto. Ponekad se ne zna šta se najbolje kotira. Odbegli ste kao proganjani demokrata, a prime vas kao ugroženog Albanca. Predlažem zato da i to u svoje ruke uzmemo. Da naše ambasade organizuju službe koje će naše nove političke begunce informisati o stalno promenljivom stanju na političkom tržistu tržištu – da li je bolje biti Tamil iz Varšave, Tunguz iz Beograda ili Srbin sa Tibeta?

Prema „NIN“-u od 26. 2. 1989. novoimenovani je predsed-nik vlade izjavio da „nijedan socijalizam nije postigao ekonomsku efikasnost i političku demokratiju“. To je saopšteno s tribine Socijalističkog saveza, pa sam u trenutku uobraženosti poverovao da je gospoding. Marković slušao moj protekli komentar i pristupio preobražaju Saveza u našu prvu zvaničnu opoziciju. Ali, ako pri mišljenju da je socijalizmu odzvonilo ostane i u skupštinskoj inauguracionoj besedi, gospoding. Marković je očigledno rđavo razumeo predlog da komunisti iz vlade vladaju, a iz Socijalističkog saveza vladi, odnosno sebi, oponiraju. Ja nisam mislio da to čine i u vladi[U7] . To bi i za naše balkanske paradokse bilo suviše. (Možda jednom, kada se novi sistem ustali.) To je kao kada bi samrtniku lekar rekao da ni njegovi lekovi ni njegovo umeće nikog dosad nisu izlečili, da uopšte ne zna da leči i da, ako bolesnik hoće da živi, ide drugom lekaru. Čovek bi ga možda iz radoznalosti, ako od umiranja ima vremena, zapitao – zašto ordinaciju ne zatvori? Ako već ništa ne radi, ili radi pa mu ništa ne uspeva, zašto se ćorava posla ne mane?

Jer, kad predsednik jedne socijalističke vlade javno priznaje neuspeh doktrine na osnovu koje je mandat dobio, šta ostaje njegovim sledbenicima? A šta tek onima koji socijalisti nikad nisu bili, koji su se nadali da će, zahvaljujući gospodinug. Markoviću i njegovim državničkim sposobnostima, to tek postati?

 

---