PISMA IZ TUĐINE LL1 deo

 

PISMA IZ TUĐINE LL1 deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

101.

GLAS VAPIJUĆIH IZ LIMBA[U1] 

Godinama, dragi slušatelji, pažnju posvećujem njima.[U2]  Dozvolite mi da je i sebi jednom posvetim.

Šta je raj, ne zna se. Šta je pakao, to se zna. Ne zna se samo gde je. Optimisti od njega strahuju. Pesimisti se nadaju da su ga več već iskusili. Između raja i pakla, ma gde da su, prostire se limb[J3] [U4] o, ničija zemlja, po kojoj lutaju duše ako ni za raj ni za pakao nisu. Svojstvo limba [U5] je da nema realnosti. Ako neku realnost i poseduje, duša je nemoćna da do nje dopre i kao svoju je oseti. U limbu [U6] se ništa ne oseća, i to je neosećanje, to prazno, pusto proticanje, ali ne i oticanje bezličnog vremena ono što od avetinjskog tesnaca između života i smrti čini užasavajući doživljaj. Do takve nepodnošljivosti doveden je on očajničkim trudom duše da se u nešto ipak uživi, uprkos zabrani nešto da oseti. Stoga je u limbu [U7] najteže iskustvo tragično saznanje da je bilo kakvo srođavanje s njim nemoguće. Biće u limbu[U8] , kao u komi da je, ne može ni onamo, ni ovamo. Nije mrtvo, ali ni živo; ni već s one strane, ni još s ove. Nesposobno da umre –- živi, a život da koristi ne može. Ako zamislimo život u komi, znaćemo šta je život u limbu[U9] .

I šta –- život u tuđini.

Na ova tužna razmišljanja naveo me je susret s ovećom grupom naših mladih ljudi koji odskora rade u Velikoj Britaniji. Sve su to muškarci i žene u tridesetim godinama, a neki i znatno mlađi. Sve su to intelektualci i dobri profesionalci. I svoj poziv vole, a nijedan nije mogao njime da se bavi u zemlji koja ih je školovala, gde su odrasli; koju, ma kakva da je, vole više od drugih. Primorani su da žive u iznajmljenim sobama, da se hrane po jeftinim restoranima, da žive usamljeno –- ili se među sobom druže –- kao i većina privremenih iseljenika, čija sudbina, nažalost, može ostati trajna. I što je najpresudnije, oni su lišeni profesionalne afirmacije. Sve u svemu, u Velikoj Britaniji oni su zloupotrebljena radna snaga.

Izdani od vlastite zemlje, i ovde su žrtve izdaje.

Za sada, razume se, oni to ne vide. Tek su u limbo [U10] stupili. Ne osećaju njegovu pustoš tako bolno kao ja koji sam u njemu dvadeset godina. Sećanje na protekli život još je snažno, nada neozleđena, iluzije neistrošene. Budućnost im, na izgled, nije zatvorena, tek mutnom neizvesnošću zamrljana i oni misle da je sunđer u njihovim rukama, u njihovoj volji, u njihovom daru.

Ali u limbo [U11] se silazi postepeno, neosetno. S početka vama vlada, kao i njima sada, radoznalost. Sve je novo, ponešto i neočekivano. Za poljsku emigrantkinju, graditelja, novi su i arhitektonski razmernici, pogotovu kompjuteri koji umesto vas iscrtavaju planove u boji. Nove su prepune radnje i ljubaznost kojom vas u njima dočekuju. Nova je pažnja s kojom vas vozači automobila na uličnim prelazima propuštaju. Nove su neograničene mogućnosti kredita, mada će teškoće u njegovom otplaćivanju ostati stare. Nova [U12] je čak i klima, iako je, u stvari, to ono staro, jezivo englesko vreme koje vam teče kroz kosti, tek uzgred dotičući mehanizam vašeg časovnika. Sve ovo, uz druga, nova iskustva, gladno koristite, ali će doći čas kad ćete razumeti da to nije vaše, da ste gost koji se trpi iz potrebe i dok potreba traje, da ste u limbu[U13] .

Nezaposleni Englezi, pa i oni što ih vodi tradicionalni Duh pustolovine, odlaze u Kanadu, Australiju, Sjedinjene Države, na Novi Zeland. Ali, zapamtite, to nije isto. Sve su to zemlje rođaka, njihovog jezika, njihove tradicije i kulture. Prethodili su im moreplovci, pa istraživači, potom vojnici i najzad robijaši iste krvi, istog imena, istog podneblja. I opet, razume se, iste tradicije.

Naša Mladost ulazi u pravu, kristalisanu tuđinu, pesma kako veli: „U daljine neznane i sive, gde ne znaju ni mrtve, ni žive.“ I najčešće ne odlazi što želi, nego što mora. Ne ide da nauči kako se bolje radi i bolje živi. Ide da preživi[U14] .

Nenaplativa odgovornost za takvo stanje leži na vladajućem jugoslovenskom poretku. Uprkos enormnim inostranim zajmovima i takođe enormnoj nepovratnoj finansijskoj pomoći, on nije bio kadar da svom narodu u njegovoj zemlji obezbedi odgovarajući rad i snošljiv život, nego je širenjem demokratskih sloboda tumačio prinudan proces u kome je taj narod poslao da nasušni hleb potraži u tuđini. I još je zadovoljan bio kad je iz tog rada, tog kuluka za druge, iz tog limba [U15] za kulučare, mogao izvlačiti koristi za sebe.

Najpre su nam oduzeli škole, pa onda školovane Ijljude. Kad nam, opet pod prinudom, škole vrate, za njih više neće biti školovanih ljudi. Opet će nas usrećiti priučenim đacima koji drže da je pamet u volji a sposobnost u pravičnosti cilja.

Stoga je jedna od prvih dužnosti demokratske obnove da stvori razumne uslove za povratak u zemlju naše svetom rasejane inteligencije. Bez nje je dovršetak nacionalne renesanse nemoguć. U postindustrijskoj budućnosti neće mnogo mesta ni razloga biti za radničku klasu kako je definisana u XIX veku, stoleću rađanja socijalističkih ideja. Ljudski će rad promeniti svoju prirodu. Krajnje je vreme da je promene i projektanti naše budućnosti.

U protivnom ostaće u uspomeni jedino kao projektanti naše

p propasti. Ostaćemo evropski muzej starina. A u njemu oni najslavnijt najslavniji eksponati.

 

London, 25. VI 1989.                                    

 

 

---