PISMA IZ TUĐINE LXXXXIV deo

 

PISMA IZ TUĐINE LXXXXIV deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

94.

 

KUDA IDE EN­GLE­SKA?

 

Živi­mo u vre­me­nu re­formi. Neke od njih žive, neke ne žive, ali ih svi tražimo. Zem­lje koje su prošle kroz re­vo­lu­ci­ju, jed­nim su za­ma­hom za­do­vol­ji­le sve svo­je stra­sti za pro­menom i sada su ih sve­le na je­di­nu po­tre­bu da pro­me­ne re­vo­lu­ci­ju. Zem­lje koje su je iz­be­gle, pro­la­ze kroz mu­ko­trpan pro­ces nove re­for­ma­ci­je. En­gle­ska je bila po­sled­nja među nji­ma i zato mi se svi­đa­la. Da li se do ovih dana i u njoj ne­što pro­me­ni­lo, ne može se na­zre­ti. 

I kad se pro­me­ni, En­gle­zi se po­na­ša­ju isto. Oni ne vole pro­me­ne, čak ni na­bol­je. Da li sto­ga što nisu si­gur­ni da im je bol­je, sve dok nije ka­sno, ili je ka­sno za sva­ku pro­me­nu, ne umem reći. U po­sled­nje vre­me, me­đu­tim, i u njih je de­mon re­for­me ušao. Jed­ni vele da je to uti­caj Evro­pe, dru­gi da je to iz do­sa­de. Ne ve­ru­jem. Evro­pe ovde nema ni za lek, osim Bajerovih aspi­ri­na, a ni do­sa­de sve dok je čovek sam sa so­bom. Do­sa­da po­čin­je tek kad ste pri­nuđeni da bu­de­te s dru­gi­ma. Ukrat­ko, sve češće se čuju zah­te­vi da se ovo ili ono pro­me­ni i za­me­ni onim ili ovim.

Ova su raz­mišljan­ja po­svećena na­po­ri­ma da ih od toga od­vra­tim, da ih uve­rim kako je ovde sve tako do­bro da bi sva­ka pro­me­na samo upro­pa­sti­la pred­no­sti koje već ima­ju, i da ih upo­zo­rim na naša bal­kan­ska is­ku­stva: sve­tlost ne vre­di upal­je­ne va­tre, po­go­to­vo ako u njoj gori vaša kuća.

Uzmi­mo na pri­mer, težnju tori­jev­ske vla­de da od rad­ničkih štraj­ko­va učini mit u koji usko­ro niko više neće ve­ro­va­ti. Da li je isti­na da se u Eng­le­skoj u dav­na, vrlo dav­na vre­me­na štraj­ko­va­lo i bo­ri­lo za rad­nič­ka pra­va češće nego i u jed­noj dru­goj zem­lji? Ret­ko će ko od mla­dih lju­di u to po­ve­ro­va­ti. Mo­ra­te im čita­ti sta­re no­vi­ne – jer većina je ne­pi­sme­na – ili im pu­šta­ti fil­mo­ve iz vre­me­na la­bu­ris­tičke „stra­ho­vla­de“. I dok se na plat­nu re­đa­ju uz­bu­dlji­ve sce­ne ob­ra­ču­na sa po­li­cijom i štraj­kbre­he­ri­ma, ju­ri­ša na gvo­zde­ne ka­pi­je i baca ka­me­na s ra­me­na, dok od­je­ku­ju za­pal­ji­vi go­vo­ri sin­di­ka­li­sta i po­li­tičara s obe stra­ne, ne možemo a da ne ose­ti­mo no­stal­gi­ju za tim drev­nim, div­nim da­ni­ma! 

Zar više ni­kad nećemo ra­di­ti uz miliherc sveću i gre­ja­ti se tr­čan­jem u klo­zet u kome nema vode, jer isto­vre­me­no štraj­ku­ju elek­tričari, ru­da­ri i službe­nici vo­do­vo­da? Zar nikad više nećemo ki­lo­me­tri­ma peške ići do kan­ce­la­ri­je, jer štraj­ku­je jav­ni tran­sport, ni­kad više srećno od pro­kle­tog stra­nog sve­ta biti odsečeni, jer štraj­ku­ju po­šta­ri? Zar više ni­kad nećemo da­ni­ma spa­va­ti na po­do­vi­ma ae­ro­drom­skih čeka­o­ni­ca, jer štraj­ku­je va­zdu­ho­plov­no oso­blje, ili te­gli­ti vla­sti­te ko­fe­re, jer neće da rade nosači pr­tljažnice?

Vra­ti­te nam naše štraj­ko­ve! Nije važno da budu ni oprav­da­ni, ni uspešni! Koga za to bri­ga! Mi se br­ine­mo samo za svo­je duševno zdrav­lje! Uo­sta­lom, ako to vla­di­nom pro­gra­mu ne od­go­va­ra, možemo na­pra­vi­ti en­gle­ski kompro­mis: mi ćemo tra­ži­ti ne­mo­guće, a vi nam nećete dati ni ono što je moguće, i svi ćemo biti za­do­vo­ljni.

Uzmi­mo, na pri­mer, pro­me­nu koja se tiče ula­ska u sta­di­o­ne. Od sada ćemo za to ima­ti na­ro­či­tu le­gi­ti­ma­ci­ju. Ko­rak je pred­u­zet da se fud­bal­skim besprizorni cima spreči da kva­re lepe sport­ske pri­red­be. Pre sve­ga, ko kaže da su one lepe? A za­tim, da ih hrvačke en­tu­zi­ja­ste sa tri­bi­na kva­re? Kva­ri­li su ih len­ji igrači i do­bre su­di­je, pro­tiv kojih se od­lu­ka ni­ste mo­gli bu­ni­ti. Mla­dići, br­zo­ple­to na­zva­ni hu­li­ga­ni­ma, uno­si­li su život na uč­ma­la igra­lišta. Zaštit­ne će mere ima­ti bar dve ne­srećne po­sle­di­ce. Pot­pu­no će od­stra­ni­ti pu­bli­ku, koja ako tuče nema, nema šta da vidi, i one­mo­gućiće mla­de En­gle­ze, koji pra­te svo­je ti­mo­ve po ino­stran­stvu, da u kon­ti­nen­talnim za­tvo­ri­ma pro­šire svo­ja so­ci­jal­na is­ku­stva i pro­du­be Pan evropsko osećanje na vre­me do 1992, da u Evro­pu ne bi pali kao da do­la­ze s Me­se­ca.

Zato nam vra­ti­te vaše tuče! One nas pod­sećaju kako i za­što smo bili im­pe­ri­ja!

Traži se i uki­dan­je kla­snih raz­li­ka. Pa ­je­ste li vi nor­mal­ni? Vi koji ste se od svih nor­mal­nih lju­di raz­li­ko­va­li, i time bili po­no­sni, na­jed­nom hoćete da se iz­jed­načite i među so­bom i s nama? Zar ne zna­te da je vaš kla­sni si­stem, po­red vre­me­na, vaš je­di­ni pre­o­sta­li šarm ot­kad ste ne­o­pre­zno do­pu­sti­li da vam umre kral­ji­ca Vik­to­ri­ja? Ne daj­te svo­je kla­se! Da sam na va­šem me­stu, ja bih kla­sne raz­li­ke i povećao. Vra­tio bih za­kon prve brač­ne noći, uko­li­ko se neki En­glez još seća kako se is­pun­ja­va­ju nje­ni za­mor­ni zah­te­vi. 

Pro­gla­sio bih uli­ce sa­o­braćaj­nim fe­u­di­ma i za pro­la­zak uda­rio dažbinu, a za pre­kršaj od­se­cao nogu. Uki­nuo bih sa­o­braćajne zna­ke, koje sada ne po­štu­je samo po­li­ci­ja gazeći sve oko sebe. Po­no­vo bih isključio na­rod iz par­la­men­ta. On najčešće i ne zna šta hoće. Stal­no gla­sa za ne­kog dru­gog, za raz­li­ku od moje zem­lje gde zna, i gla­sa uvek za iste lju­de. Ako raz­li­ke do­ve­de­te do po­de­sne du­bi­ne, možda ćete upriličiti, po­red one ne­u­spe­le, Kromvelove i jed­nu uspešnu re­vo­lu­ci­ju. Ona bi učini­la da nas naj­zad shva­ti­te.

Ju­go­sla­vi­ja je ima­la to­li­ke re­forme, niš­ta osim re­for­mi i nije ima­la, i vi­di­te do­kle nas je to do­ve­lo. Ne pra­vi­te re­for­me! Ne me­njaj­te se! Osta­ni­te ona­kvi ka­kve vas je Bog stvo­rio i ka­kve vas gore očeku­je.

Ta­kve vas vo­li­mo da ne tr­pi­mo!