PISMA IZ TUĐINE LXXXXVII deo

 

PISMA IZ TUĐINE LXXXXVII deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

97. 

BERMUDSKI TROUGAO

SOCIJALIZMA

Moj savetnik za engleska pitanja gospodin. Džons mi je rekao:

„Socijalizam u Engleskoj nije moguć, on ovde nikad neće uspeti.“ „Zašto?“, upitao sam ga ljubomorno. „Da li stoga što nigde nije uspeo?“ „Koješta!“, kazao je gospoding. Džons. „To su evropski razlozi. Da i za nas važe, ovde bi uspeo.“ „A vaš, koji je?“ „Sasvim prost. Englezi ga neće.“ Uvredio sam se. „I drugi narodi ga nisu hteli, pa su ga ipak dobili.“ „I to je prosto“, rekao je pitomo. „Dobili su ga jer nisu bili Englezi.“ „Možda će doći vreme“, rekao sam pakosno, „kad ni vi Englezi nećete biti baš takvi Englezi. Onda ćete možda postati i socijalisti.“ „Ali nećemo više biti Englezi, zar ne?“, rekao je. I kazao istinu. Socijalizam će opet biti nečija tuđa stvar, briga rase koja će zameniti englesku. Pokušao sam s druge strane: „U redu. Englezi neće socijalizam. Recimo da je odbijanje, za druge nedovoljno, ovde dovoljno. Ali  zašto ga neće?“ „Vi tražite razlog?“, zapitao me začuđeno. „Ne bi mi škodio.“ „Pa vi živite u njemu.“ „Svoj znam. Želim vaš. Vi ne živite u njemu. Vi s njim iskustva nemate. Koji je vaš razlog?“ Mislio sam da će se pozvati na moje iskustvo. Nije. Nije engleski oslanjati se na pristrasna mišljenja kad se možete oslanjati ni na šta. „Englezi ga neće jer je socijalizam protivan engleskoj prirodi“, rekao je . Džons[  i otišao, ostavljajući me u duhovnoj komi. Tražio sam objašnjenje koje ne bi bilo samo englesko, i našao ga u ovom komentaru.

U Karipskom moru, u blizini Bermuda, okean izgleda kao i svuda. Akvamarinske je boje, neprozirne dubine, vode tihe za halkionskih dana, razdražene kad besne ženstveni tajfuni. Ali nije isti  kao svuda. U tim vodama nestaju lađe. Bez traga i objašnjivog razloga. Tajanstveno područje je nazvano Bermudskim trouglom i ušlo u legendu.

Sve u životu ima svoj Bermudski trougao, misteriozan prostor u kome se bez uzroka tone. Tonu nade koje nisu izneverene, prijateljstva ničim neozleđena, ljubavi koje nisu prestale, dela za koja smo mislili da su uspela, ideje što su nam se činile nepovredivim. Potanjaju rase velike prošlosti i ljudi velike budućnosti. Na površini ostaje poneka olupina. Ona nam veli da se desio brodoloma, ali nikad i zašto, zašto se potonulo. U politici brodolomi su česti, no gotovo uvek plauzibilno objašnjivi. Ponekad su nepotrebni ali objašnjivi, nepravedni ali objašnjivi, dok se zbivaju, možda i nejasni ali kasnije objašnjivi. S krupnim idejama je teže. Većina  uistinu velikih ljudskih ideja potonula je u povesnom Bermudskom trokutu a da prave razloge nikad nismo saznali.

U tom  pogledu, ako ne i u drugim, ideja socijalizma je srećnija. Njen je Bermudski trougao vidljiv, podrucčje njenog brodoloma jasno se ocrtava na nautičkoj mapi ljudskih utopija. Jer to je valjda jedina ideja koja svoj smrtonosni trougao nosi sa sobom i u sebi ga sadrži. Jedina ideja, čiji je Bermudski trougao istovremeno i uslov njene veličine, gde je u poreklu ideje i pravi razlog njene propasti. Koliko to socijalizmu pomaže da duže živi ili što pre umre, još je neizvesno. Izgleda da se obe mogućnosti dijalektički nado-punjuju. A što one propuste, nadoknađuju druge službe.

Bermudski trougao socijalizma je pre i iznad svega u ljudskoj prirodi. Socijalizam se protivi prirodi čoveka. Svi su ostali razlozi sekundarni, i perverzije socijalističke ideje u istorijskoj praksi, i nasilna priroda te prakse, i dijalektička konfuzija njenih ciljeva. Da nije tako, praksa bi se dala prilagoditi. Ali, ako se prilagodi našoj prirodi, onda što nastaje prestaje biti socijalizam i postaje ono što u tzv. civilizovanom svetu jedino uspeva – zakonima i pravilima igre obuzdavana, dobro organizovana i umerenim opštim ciljevima pozlaćena prirodna sebičnost. A šta za utopijski, autentični socijalizam ostaje? Budućnost u njemu nikad i nije bila. Ona je možda u oplemenjivanju nekim od njegovih sub ideja drugih, ljudima, a naročito Englezima, podobnijih društvenih sistema. Socijalizam nije voćka koja će sama dati hranjljiv plod. On je možda tek pelcer koje koji će druge, izdržljivije voćke učiniti manje divljim, a njihove plodove hranjljivijim za što više ljudi. A to je suštinski smisao socijal-demokratije.

Postao mi je shvatljiv i . Džons. Kad je govorio o „prirodi Engleza“, zbog koje ovde socijalizam nema izgleda, mislio je na ljudsku prirodu, samo je držao da joj termin „Englezi“ više odgovara. Da je pojam „Engleza“ ekskluzivniji od pojma „čoveka“, koji u sebi može sadržati svašta, čak i irske teroriste ili pokojne leve laburiste. Ono što je on hteo da kaže je upravo to: socijalizam se protivi ljudskoj prirodi kakva jeste, ma kakva da je.

Sad mi je sve bilo jasno, osim kako je uprkos tome, uprkos fundamentalnoj nesaglasnosti sa mojom prirodom, socijalizam ipak...

Daleko bi me odvelo da misao domislim. Nisam Englez. Samo sam – čovek. A to nije nikakva zaštita.

 

 

---