PISMA IZ TUĐINE LLIII deo,
Laguna Copyright
© Borislav Pekić
103.
COVER-UP ILI GURANJE
ĐUBRETA POD ĆILIM
Domaćica ima dva načina da prikladno dočeka goste. Kuća joj uvek može
biti čista, te je poseta neče neće iznenaditi,
ili je ona dovoljno spretna da u kratkom razmaku između zvona i vremena do koga
učtivost dopušta da se vrata ne otvore, sve neugodne
dokaze o svom karakteru i navikama skemba u ormane ili pod ćilime gurne. Između
neurednih a spretnih domaćica i naših vlada nema razlike. Veština im se manje
sadrži u sposobnosti da se kuća uvek u redu drži, nego u umetnosti da izgleda
uredna kad im na vrata neočekivano zazvoni javno mnjenje.
Na vrata Dauning
strita 10 najpre su zakucali teroristi, pa tek pošto su oni posao obavili zalupala
je javnost. Kad su zakucali teroristi, vlada se pravila da ih ne čuje i ništa
nije preduzela da posetu dostojno dočeka. Izvinjavala se učestalim kucanjem na
vrata njenih ustanova. Objašnjenje je razumno, osim ako na ulazu ne kuca tempirana
bomba. Tada je razumnije kucanje čuti. Tek kad je bomba eksplodirala,
vlada je čula lupanje novih neželjenih gostiju – štampe i javnosti. Smesta je,
kao svaka u neredu zatečena domaćica, uradila ono što je jedino preostalo –-
strpala je prljavo rublje svoje nekompetencije u orman, a otpatke svoje indolencije
pod ćilim. Kad su vrata otvorena, kuća je blistala –-
ali i smrdela. Bio je to klasičan cover-up,
kojim se vlade bave bar pola radnog vremena, jer su u drugoj polovini zauzete
omaškama zbog kojih i moraju da ih po ormanima i pod ćilime kriju.
U međuvremenu sakrivene su i žrtve nesreće kraj sela Lokerbija ; 270 putnika boinga 747 „Pan-Amovog“
leta 103, na liniji Frankfurt–-London–-SAD,
sahranjeno je pod zemlju. Ljudi su otišli pod zemlju, istina pod čilimćilim.
Ljudi se iz zemlje neće vratiti, istina ispod ćilima proviruje.
Upozorenje o mogućem atentatu na američki avion stiglo je Englezima na
vreme da ništa ne preduzmu. Sadržalo je sve nužne elemente –-
ime ugrožene kompanije, tip aviona, rutu leta, vreme napada, vrstu bombe –-
sve osim dovoljno ubedljivosti da probudi Engleze iz administrativne letargije
njihove civilne službe. Koreći ih, Amerikanci iz kompanije „Pan-Am“
tvrde da je jedan alarm prim-ljen 18, a prvi
još 10. novembra, pet nedelja pre nesreće, pa je jasno da i pod njihovim
ćilimom bazdi. Nemci ćute. Priča se da je eksploziv u avion unet u Frankfurtu i
dok se ne otkrije da je ipak unet u Londonu svi su pod ćilim otišli.
Najengleskija je činjenica, a priznao ju je ministr za transport gospoding. Čenon] a,
da je na bazi upozorenja ono zainteresovane, ili pre nezainteresovane,
aerodromske službe obavestilo o opasnosti 19. decembra, dva dana pre nesreće.
Kako? Jednim pismom. Kakvim pismom? Običnim pismom . Zbog božićnih praznika, međutim, pismo je u londonski „Pan-Am“
stiglo 17. januara 1989. Dvadeset šest dana posle eksplozije. So sorry, žalimo,
veli vlada, kriva je pošta što je spora, u krajnjoj liniji građani jer ne znaju
meru kada su u pitanju božićne čestitke. Pišu ih na milione, gušeći poštanske
kanale i onemogućujući da spasonosne poruke stignu na vreme. U međuvremenu, za
Englesku nije neverovatno da u doba teleksa vladine službe za poverljive
dostave koriste javnu poštu. Da su goluba pismonošu poslali, taj bi svakako
stigao na vreme, pa se očekuje da će od sada, bar za urgentne pošiljke,
Britanija uvesti brže, sigurnije i valjda bistrije golubove.
U Parlamentu nije
prihvaćen zahtev za hitnom debatom slučaja Lokerbi[U6] . Čemu, zaista, sva ta kontinentalna nervoza i hitnja? Hitati je trebalo
ranije. Što se tiće tiče mrtvih,
čekati se može do Sudnjeg dana. Pitanje je samo koliko mogu čekati budući
mrtvaci, putnici na letećim bombama XX veka.
Na aerodromu je 21. decembra bilo ovako – uvek je tako – svi oko vas,
oni koji ne putuju, znaju da ste u opasnosti, samo vi koji putujete to ne
znate. I to je u redu. Ako iko bude o bombi iz prvog izvora obavešten, to ćete
biti vi. Gospodin Botvud ,
direktor Komiteta za vazduhoplovni transport, mudro veli: „Nije
razumno upozoravati putnike. Ništa se ne postiže blagovremenim upozorenjem“.
Ništa, osim što se možda spasava nekoliko života. Ali pri prenatrpanim linijama
za gospodina
Botvuda to i nije važno. Nesreće rasterećuju avione od beslovesnih putnika koji
nemaju pametnija posla nego da se voze bombama, iako znaju da ove ponekad
eksplodiraju. Torijevski poslanik, gospodin.
Makrindli ,
žuri korak dalje. Ne samo da putnike ni o čemu ne treba obaveštavati, veli on, već
se ni javne istrage ne smeju voditi. Javna je istraga za sigurnost aerodroma
gora od deset bombi. Pogotovu za sigurnost vlade s mnogo neprirodno debelih
ćilima u svom kabinetu.
Naša vlada je u prednosti nad britanskom. Ova svaku omašku mora posebnim
ćilimčetom pokrivati. Mi u socijalizmu za sve imamo jedan jedini ćilim. To je
sam socijalizam.
Post scriptum. Ako posle ovog još imate volje da se smejete leteći na bombi dok mislite da ste u avionu ~ – evo
vam najsvežiji razlog. Da uvežba nalaženje eksploziva, policija trenira u
domaćim avionima. Eksploziv se sakrije, pa se, uz olfaktivnu asistenciju
policijskih pasa, traži. I nalazi, pretpostavljate, zar ne? E pa, ne
nalazi. Ne nalazi, izgleda, čak ni kad ga policija sakrije. Doznaje se, naime,
da je posle takvog treninga britanski avion leteo tri meseca pre nego što je
neki putnik, nipošto policajac ili policijski pas, bombu pod sedištem našao. (I
lično, a ne poštom, obavestio nadležne vlasti.)
No comments:
Post a Comment