PISMA IZ TUĐINE LLIII deo

 

PISMA IZ TUĐINE LLIII deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

103.

COVER-UP ILI GURANJE

ĐUBRETA POD ĆILIM

Domaćica ima dva načina da prikladno dočeka goste. Kuća joj uvek može biti čista, te je poseta neče neće iznenaditi, ili je ona dovoljno spretna da u kratkom razmaku između zvona i vremena do koga učtivost dopušta da se vrata ne otvore, sve neugodne dokaze o svom karakteru i navikama skemba u ormane ili pod ćilime gurne. Između neurednih a spretnih domaćica i naših vlada nema razlike. Veština im se manje sadrži u sposobnosti da se kuća uvek u redu drži, nego u umetnosti da izgleda uredna kad im na vrata neočekivano zazvoni javno mnjenje.

Na vrata Dauning strita  10 najpre su zakucali teroristi, pa tek pošto su oni posao obavili zalupala je javnost. Kad su zakucali teroristi, vlada se pravila da ih ne čuje i ništa nije preduzela da posetu dostojno dočeka. Izvinjavala se učestalim kucanjem na vrata njenih ustanova. Objašnjenje je razumno, osim ako na ulazu ne kuca tempirana bomba. Tada je razumnije kucanje čuti. Tek kad je bomba eksplodirala, vlada je čula lupanje novih neželjenih gostiju – štampe i javnosti. Smesta je, kao svaka u neredu zatečena domaćica, uradila ono što je jedino preostalo –- strpala je prljavo rublje svoje nekompetencije u orman, a otpatke svoje indolencije pod ćilim. Kad su vrata otvorena, kuća je blistala –- ali i smrdela. Bio je to klasičan cover-up, kojim se vlade bave bar pola radnog vremena, jer su u drugoj polovini zauzete omaškama zbog kojih i moraju da ih po ormanima i pod ćilime kriju.

U međuvremenu sakrivene su i žrtve nesreće kraj sela Lokerbija ; 270 putnika boinga 747 „Pan-Amovog“ leta 103, na liniji Frankfurt–-London–-SAD, sahranjeno je pod zemlju. Ljudi su otišli pod zemlju, istina pod čilimćilim. Ljudi se iz zemlje neće vratiti, istina ispod ćilima proviruje.

Upozorenje o mogućem atentatu na američki avion stiglo je Englezima na vreme da ništa ne preduzmu. Sadržalo je sve nužne elemente –- ime ugrožene kompanije, tip aviona, rutu leta, vreme napada, vrstu bombe –- sve osim dovoljno ubedljivosti da probudi Engleze iz administrativne letargije njihove civilne službe. Koreći ih, Amerikanci iz kompanije „Pan-Am“ tvrde da je jedan alarm prim-ljen 18, a prvi još 10. novembra, pet nedelja pre nesreće, pa je jasno da i pod njihovim ćilimom bazdi. Nemci ćute. Priča se da je eksploziv u avion unet u Frankfurtu i dok se ne otkrije da je ipak unet u Londonu svi su pod ćilim otišli.

Najengleskija je činjenica, a priznao ju je  ministr za transport gospoding. Čenon] a, da je na bazi upozorenja ono zainteresovane, ili pre nezainteresovane, aerodromske službe obavestilo o opasnosti 19. decembra, dva dana pre nesreće. Kako? Jednim pismom. Kakvim pismom? Običnim pismom . Zbog božićnih praznika, međutim, pismo je u londonski „Pan-Am“ stiglo 17. januara 1989. Dvadeset šest dana posle eksplozije. So sorry, žalimo, veli vlada, kriva je pošta što je spora, u krajnjoj liniji građani jer ne znaju meru kada su u pitanju božićne čestitke. Pišu ih na milione, gušeći poštanske kanale i onemogućujući da spasonosne poruke stignu na vreme. U međuvremenu, za Englesku nije neverovatno da u doba teleksa vladine službe za poverljive dostave koriste javnu poštu. Da su goluba pismonošu poslali, taj bi svakako stigao na vreme, pa se očekuje da će od sada, bar za urgentne pošiljke, Britanija uvesti brže, sigurnije i valjda bistrije golubove.

U Parlamentu nije prihvaćen zahtev za hitnom debatom slučaja Lokerbi[U6] . Čemu, zaista, sva ta kontinentalna nervoza i hitnja? Hitati je trebalo ranije. Što se tiće tiče mrtvih, čekati se može do Sudnjeg dana. Pitanje je samo koliko mogu čekati budući mrtvaci, putnici na letećim bombama XX veka.

Na aerodromu je 21. decembra bilo ovako – uvek je tako – svi oko vas, oni koji ne putuju, znaju da ste u opasnosti, samo vi koji putujete to ne znate. I to je u redu. Ako iko bude o bombi iz prvog izvora obavešten, to ćete biti vi. Gospodin Botvud , direktor Komiteta za vazduhoplovni transport, mudro veli: „Nije razumno upozoravati putnike. Ništa se ne postiže blagovremenim upozorenjem“. Ništa, osim što se možda spasava nekoliko života. Ali pri prenatrpanim linijama za gospodina Botvuda  to i nije važno. Nesreće rasterećuju avione od beslovesnih putnika koji nemaju pametnija posla nego da se voze bombama, iako znaju da ove ponekad eksplodiraju. Torijevski poslanik, gospodin. Makrindli , žuri korak dalje. Ne samo da putnike ni o čemu ne treba obaveštavati, veli on, već se ni javne istrage ne smeju voditi. Javna je istraga za sigurnost aerodroma gora od deset bombi. Pogotovu za sigurnost vlade s mnogo neprirodno debelih ćilima u svom kabinetu.

Naša vlada je u prednosti nad britanskom. Ova svaku omašku mora posebnim ćilimčetom pokrivati. Mi u socijalizmu za sve imamo jedan jedini ćilim. To je sam socijalizam.

Post scriptum. Ako posle ovog još imate volje da se smejete leteći na bombi dok mislite da ste u avionu ~ – evo vam najsvežiji razlog. Da uvežba nalaženje eksploziva, policija trenira u domaćim avionima. Eksploziv se sakrije, pa se, uz olfaktivnu asistenciju policijskih pasa, traži. I nalazi, pretpostavljate, zar ne? E pa, ne nalazi. Ne nalazi, izgleda, čak ni kad ga policija sakrije. Doznaje se, naime, da je posle takvog treninga britanski avion leteo tri meseca pre nego što je neki putnik, nipošto policajac ili policijski pas, bombu pod sedištem našao. (I lično, a ne poštom, obavestio nadležne vlasti.)