PISMA IZ TUĐINE LLXV deo

 

PISMA IZ TUĐINE LLXV deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

115.

DE­SET GO­DI­NA ZNO­JA, SUZA, KRVI

I PO­MA­LO GVOŽĐA

„Ob­ser­ver“ je ova­ko pro­ko­men­ta­ri­sao de­se­to­go­di­šn­ji­cu vla­de gđe Tačer: „Mar­ga­ret Tačer je do­mi­ni­rala bri­tan­skim živo­tom de­set go­di­na u ratu i miru. Prežive­la je bom­be i skan­da­le da osta­ne naj­du­go­traj­ni­ji pre­mi­jer ovog veka. Fi­lo­so­fi­ja koja je uti­cala na po­li­ti­ča­re od Va­šing­to­na do Mo­skve nosi nje­no ime. Oni koji su is­kori­sti­li prili­ku što im je pružila nje­na vlada, vole je; oni ko­ji­ma je to us­kraćeno sa istom je strašću mrze“. List će je­ o­be­ležiti ka­o­ po­li­tičara instinkta a ne intelekta i time joj polaskati u ze­mlji g­de je učenost jednog Majkl Futa ostavila za sobom lepe političke mi­sli, ali rđave po­li­tičke uspo­me­ne, u zem­lji čijoj je vla­di Ed­mond Berk još u doba Fran­cu­ske re­vo­lu­ci­je sa­ve­to­vao da se pri­la­gođava ljud­skoj pri­ro­di a ne l­jud­skom ra­zu­mu. 

Gđa Tačer­ je s­hva­ti­la ljud­sku pri­ro­du, pa time možda i ne­što od en­gle­ske. Udo­vol­ja­va­la je urođenom po­sedničkom na­go­nu su­građana na račun stečenog, ar­ti­fi­ci­jel­n­og so­ci­jal­nog ko­li­ko god je mo­gla, pa možda i više no što je ­sme­la. Iako su kon­zer­va­tiv­ci uve­li Bri­ta­ni­ju u Evro­pu, nju su iza­bra­li da isto­rij­skoj od­lu­ci obez­be­di onu meru en­gle­ske dvo­smi­sle­no­sti koja će im do­pu­stiti da u Evro­pi i budu i ne budu, da, stal­no iz nje iz­la­zeći, po­ma­lo u nju ula­ze, i da, la­ga­no ula­zeći, iz nje uvek po­ma­lo iz­la­ze. Prvi man­da­t u­troši­la ­je na de­mo­li­ran­je so­ci­ja­li­stičkih pro­mašaja, na­sleđenih od la­bu­ri­sta; dru­gi i po­lo­vi­nu trećeg na pom­nu iz­grad­nju vl­a­sti­tih, koje će osta­vi­ti u na­sleđe la­bu­ri­sti­ma. Ali, to je sud­bi­na svih en­gle­skih vla­da, valj­da i svih vla­da uopšte, osim onih ko­je­ za na­sled­ni­ke ­svo­jih gre­ho­va uve­k i­ma­ju ­sa­mo ­se­be. 

Go­di­ne 1982. pro­gla­še­na ­je naj­ne­po­pu­lar­ni­jim po­rat­nim pre­mi­je­rom, da je pu­ri­tan­ska ne­po­pustlji­vost i vi­kin­ška okrut­nost u su­ko­bu s Ar­gen­ti­nom vra­ti na počasno me­sto svih an­ke­ta i u en­gle­sko srce. Preživl­ja­van­je ir­skog atentata 1984. i aten­ta­ta što su ga na n­je­nu vla­du i na nju lično četr­na­e­stomesečnim štraj­kom izvr­ši­li ru­dari def­ini­tiv­no ­joj obez­beđuje ­ti­tu­lu „gvozdene dame“ bri­tan­ske i međuna­rod­ne de­sni­ce, u ko­joj će gvo­zde­ni go­spo­din­ bi­ti pred­sed­nik­ SA­D Ro­nald Re­gan. Tekuće an­ke­te­ ta­kođe tu­ku re­kord. Kon­zer­va­tiv­ci su za 28% gla­so­va iza la­bu­ri­sta. Sva­kog bi pre­mi­je­ra ova ne­po­pu­lar­nost­ za­bri­nu­la, osi­m ju­go­slo­ven­skog, raz­u­me ­se, ko­ji­ za­vi­si od po­ve­ren­ja ­ju­go­kom­par­ti­ja, a ne od na­klo­no­sti na­ro­da. Ni nju ne bri­ne. Opre­znost, ob­zir­nost i po­li­tički takt nisu u nje­nom ma­ni­ru, mešavi­ni sj­ajne gla­di­ja­tor­ske, osred­nje di­plo­mat­ske i očaj­ne tu­tor­ske ško­le.

Njen­ je stil hi­brid između voj­no­ bol­ničar­skog dri­la Flo­rans Naj­tin­gel iz Krim­skog rata i krvožedne ge­ril­ske tak­ti­ke ko­man­do­sa iz ple­me­na Gur­ka. Makmilan je vladinu mašineriju upoređiva­o s Rols-Roj­som: “Samo takne­te kon­tro­le i on sam vozi“. Gđa Tačer, međutim, tre­ti­ra mi­ni­star­ski ka­bi­net kao izan­đa­li zid­ni sat koji se, da bi ot­ku­ca­vao, stal­no mo­ra ­gru­va­ti pe­sni­com, uda­ra­ti no­gom i čis­ti­ti od di­si­dent­skog trunja. Is­tre­blji­vački is­hod nje­nih ka­bi­net­skih re­kon­struk­ci­ja je im­po­zan­tan: od 21 mi­ni­stra prve vla­de, 21 zupčani­ka u nje­nom uprav­nom satu, u sa­da­šn­joj se, ri­ba­jući, škri­peći, krc­ka­jući, obrću još samo dvo­ji­ca, a i nji­ma (Hau i Voker) ne pred­vi­đa se dug mašin­ski život.

De­se­to­go­di­šn­ji­ca joj, međuti­m, nije srećna. Na­vi­ka da se vla­sti­ta vla­da trešen­jem i is­tre­san­jem nepoćudnih uteruje u red, pre­ne­ta na međuna­rod­no pol­je, na dr­man­je tuđih držav­ni­ka i po­li­tičara, ne daje domaće re­zul­ta­te. Samo ove go­di­ne ­za­me­ri­la se Ko­mon­vel­tu, Evrop­skoj za­jed­nici i Sitiju, ostav­lja­jući u ne­po­ko­le­ba­nom div­ljen­ju samo ju­go­sloven­ske so­ci­ja­li­stičke an­ke­te, prem­da bi se pod njom većina učesni­ka, na­ših tačeri­ja­na­ca, ubr­zo na­šla i bez po­sla i bez gaća.

U Ku­a­la Lum­pu­ru­ je 48 čla­no­va Ko­m­on­velta pot­pi­sa­lo de­kla­ra­ci­ju o pro­duženju an­ti­a­per­he­d pri­ti­ska na Južnu Afri­ku. Od­mah po­sle svečanog čina dala je iz­ja­vu koja njen pot­pis u pot­pu­no­sti anu­li­ra. A da sum­nje ne bude u ni­štav­nost tog, ofi­cijel­nog, uos­ta­lom, pot­pi­sa, do­da­la je: „Ako je četr­de­set osam pro­tiv jed­nog, žalim če­tr­de­set osmo­ri­cu“. Mo­ram pri­zna­ti, i ja.

Po­tom je jav­no obe­lo­da­ni­la od­vrat­nost pre­ma Evro­pi i ot­por ula­sku Bri­ta­ni­je u evrop­ski mo­ne­tar­ni si­stem, sve ­dok se ne is­pu­ne iz­ve­sni uslovi koji, u međuvre­me­nu, kao pad in­fla­cije ili učvršćenje fun­te, ne mogu biti is­pun­je­ni sve dok Bri­ta­ni­ja u taj si­stem ne uđe. Iz­o­sta­vi­la je da kaže: „Ako je tri­na­est pro­tiv je­dnog, žalim tri­na­e­sto­ri­cu“. Uzdržala se. Pred­sed­nik­ Mi­te­ran nije: „Go­spođi Tačer“, re­ka­o­ je, „neće biti do­piš­te­no da u Stras­buru upri­liči još je­dan Ku­a­la Lam­pur“.

Naj­zad­ se ra­zi­šla sa svo­jim mi­ni­strom fi­nan­sija Najdžel Lo­­so­nom, po­sled­njim ve­li­kim tačeri­jan­cem u vla­di, pre­pu­šte­noj od sada mlađanim ap­sol­ven­ti­ma nje­ne do-it-your­self (ura­di sam) viktori­jan­ske ško­le vla­danja. Raz­lo­zi su, na­rav­no, du­blji od pod­zem­nog de­lo­van­ja ličnih gu­rua, za koje mi­ni­star drži da je u su­prot­no­sti s njego­vom eko­nom­skom po­li­ti­kom, ako se ona može de­fi­ni­sa­ti. Jer taj je Lo­­son još 1981. u Ci­ri­hu re­kao: „Vlada nema mo­ne­ta­rnu po­li­ti­ku kao ta­kvu. Po­sto­jan­je određene mo­ne­ta­rne po­li­ti­ke kom­pli­ku­je io­na­ko težak za­da­tak da se vodi zdra­va“. 

Raz­lo­zi za ras­kid tumače se man­je kao kri­za sti­la nje­ne upra­ve, a više kao kri­za ide­o­lo­gi­je na osno­vu koje se uprav­lja. Ta­čerizam, kako se u Brita­ni­ji iz­vo­di nije ve­le ­znal­ci, kompatibilan s dominantnim svetskim ekonomskim si­ste­mom. I gvo­zde­noj dami, ako do no­vih iz­bo­ra ne zar­đa na ki­se­lom ot­po­ru vla­sti­te stran­ke, ne osta­je dru­go nego da se tom si­ste­mu po­vi­nu­je ili da se opre­de­li za Stal­ji­no­vu po­li­ti­ku: tačeri­zma u jed­noj zem­lji.