Možda ćemo pre pada na zemlju naučiti da letimo

 

Možda ćemo pre pada na zemlju naučiti da letimo 

Razgovor vodio Jug Grizelj, Intervju, broj 62,

Beograd 14. oktobar 1983. godine 

Besnilo je ove jeseni medu najčitanijim knjigama u Jugoslaviji.

Posle više od deset godina provedenih u Londonu vratiću se u Jugoslaviju,

— kaže Borislav Pekić, jedan od naših najplodnijih pisaca.

Ne brinu me, pri tom, oskudice o kojima sam čuo. Neko je u oskudici kada mu dete nema šta da jede, a drugi već kad mu auto nema benzina. Ja saosećam sa ljudima koje ekonomska kriza dovodi na granicu bede na kojoj se gubi dostojanstvo i nada. Ali, ne mogu da saosećam sa Ijudima kojima tako dramatično nedostaje kafa ili benzin. Saosećao bih i sa njima jedino kada bih bio uveren da bi jednako bili zabrinuti i zbog nedostatka slobode, morala, časti, odgovornosti, tolerancije, istine, samilosti i dužnosti.

Velikom broju čitalaca knjiga, pozorišnih gledalaca i slušalaca radio-drama ime Borislava Pekića je vrlo blisko. Književna kritika ga, gotovo bez izuzetka, svrstava u sam vrh jugoslovenske posleratne književnosti, posebno ističući da se radi o piscu izuzetnog znanja i obrazovanja, raskošnog jezika i sposobnosti fabuliranja i retko viđenog smisla za korišćenje istorije i etnologije u čemu se bogato ispomaže još neistraženim arhivima i dokumentima.

Iako se u književnosti javio tek u trideset petoj godini života, potkraj 1965, Pekić se svrstava i u najplodnije jugoslovenske pisce, objavio je sedam romana (Vreme čuda, Hodočašće Arsenija Njegovana, Uspon i pad Ikara Gubelkijana, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Zlatno runo i Besnilo). Ovaj poslednji nedavno je kod nas objavljen i, kao i gotovo svi Pekićevi romani, postao već prve nedelje najbolje prodavana knjiga u nekoliko velikih jugoslovenskih knjižarskih centara.

Da je priča u romanu Besnilo oslobodena ideje, bila bi verovatno zanimljivija, da je ideja, lišena priče, bila bi, svakako, dublja, ali se kajgana bez razlupanih jaja ne pravi.

Roman Zlatno runo, planiran u sedam knjiga (do sada objavljeno pet), najreprezentativnije je delo ovog pisca, u njemu se na nekoliko hiljada stranica prati sudbina stotina likova ovog podneblja, u vremenskom rasponu od gotovo hiljadu godina do danas.

U Pekićevu bogatu radnu biografiju, koji je dobitnik gotovo svih velikih jugoslovenskih književnih nagrada, uključujući i NIN-ovu nagradu za roman (1971), valja upisati i sedam drama od kojih se neke još igraju u našim pozorištima. To su „Generali"', „Kako zabaviti gospodina Martina", „Remek delo i sudbina umetnika", „Kategorički zahtev", „Budenje vampira" i „Korešpondencija".

U jednom razgovoru pre dve godine Pekić mi je rekao da je, po njegovom mišljenju, pisanje literature pre svega posao za isposnike i da se bez petnaestočasovnog dnevnog sedenja za mašinom — bez obzira na raskoš talenta — ne može biti pisac. Naši pisci, dodao je, pišu prosečno po jedan roman za pet-šest godina, a kako se od toga ne može živeti izmislili su sistem alibija: pošto malo piše i objavljuje, pisac ne može da živi od pisanja, pa se zaposli u nekom nadleštvu ili kulturnoj instituciji i to mu oduzima toliko vremena da onda može slobodno da kaže —nema vremena za pisanje.

Borislav Pekić živi već više od deset godina u Londonu. Zašto je otišao u London? To je pitanje koje sam mu i direktno postavio u jednom od naših mnogobrojnih razgovora i on je sasvim odredeno rekao da je, posle druge objavljene knjige, počeo da razmišlja o sebi kao piscu, o literaturi kao profesiji i o fenomenu našeg pisca — čija je osnovna karakteristika niska produktivnost. — Kod nas pisac prosto nema vremena da se bavi pisanjem, od tog silnog sedenja po kafanama ili kućama, od tog silnog blebetanja, od „usmene književnosti", i od potrebe da se bavi stvarima koje ga se ne tiču, od želje da gura svoj nos u sve i svašta, da osvanjuje kod Ivice u Klubu književnika, glave pune dima i alkohola. Onda sam rekao: „Boro, čekaj, hoćeš li da pišeš ili sediš u kafani".

Pekić je zatim pre više od deset godina otišao u London. Danas kaže da bi svakako bilo lepše i zdravije da je mogao da ode na Kopaonik, ali je njegova odluka da ode iz sredine koja ga toliko okupira bavljenjem nevažnim stvarima bila povezana i sa željom da se smesti u neki kulturni centar gde bi mogao ,,da oseća miris civilizacije koja je toliko potrebna čoveku rodenom na Balkanu i sa skromnim obrazovanjem". Sticajem okolnosti, Pekićeva supruga, arhitekta, mogla je tamo da radi i zaraduje kako bi svom suprugu pružila predah od dve-tri godine, koliko mu je bilo potrebno da sebe nađe kao pisca, da se osamostali i finansijski obezbedi.

Eto i povoda za ovaj razgovor. U stvari, jednog od dva povoda zašto smo se i Pekić i ja odlučili za ovaj razgovor — jer Pekić nije od onih naših pisaca koji je prisutniji u intervjuirtia po novinama nego u literaturi: za poslednjih petnaest godlna ovaj je samotnik dao svega pet-šest intervjua. Dakle, jedan od povoda da se odlučimo na ovaj razgovor jeste Pekićeva odluka da se uskoro vrati u Jugoslaviju (čini se, u Dubrovnik), dok je drugi povod sadržan u, za sve Ijubitelje i poznavaoce književnosti, a posebno Pekićeve, u izrienađujućoj činjenici što je njegov poslednji roman Besnilo, koji se nedavno pojavio u našim izlozima, vrsta literature koja se od onog što je do sada pisao razlikuje kao nebo od pakla. Roman Besnilo, naime. pripada rodu „globalne katastrofe", fantastičnih romana ili takozvane paraliterature, što se najmanje moglo očekivati od pisca porodičnih i istorijskih fantazmagorija u najboljoj tradiciji takozvanog „centralnoevropskog" klasićnog romana.

Šta je Besnilo?

Ukratko, to je fantastična priča o tome kako nastojnica jednog katoličkog samostana u Nigeriji, nesrećnim slučajem zaražena besnilom, dolazi na londonski aerodrom Hitrou gde će, u strahovitoj panici, u najvećim mukama, zaraženi istom bolešću, umreti oko 250.000 ljudi. Tu, na Hitrou, naći će se, kao žrtve zaraze nesudeni putnici najrazličitijih zanimanja i sudbina, od domaćica do političara, od činovnika do terorista, od profesora istorije do ratnih zločinaca, od američkih do sovjetskih špijuna — celokupni zoološki vrt čovečanstva.

Da ovaj razgovor i počnemo pitanjem Pekiću: kako i zašto se odlućio na ovaj izlet u literaturu kojoi, bez sumnje, ne pnpada ni po svojoj filozolskoj ni po literarnoj vokaciji?

Stari dr Johnson[1] je jednom ovako opisao Škotsku: „Najbolje što se za Škotsku može reći jeste da ju je Bog stvorio sa nekom narnerom. Ali, Bog je stvorio i pakao sa nekom namerom". Moja parafraza bi glasila: „Najbolje što se za svet može kazati to je da ga je Bog stvorio sa nekom namerom, ali Bog je imao neku nameru i kada je stvarao pakao..." Budući, medutim, da o raju ništa ne znamo, mi se u ovom paklu povremeno prilićno dobro snalazimo. Pogotovo ako smo u njemu đavoli. To bi bila prva misaona koordinata romana Besnilo. Druga.je izjava jednog od njegovih junaka koji, pokazujući na obolele na aerodromu, kaže: „Besni smo mi, a oni su samo bolesni". Treću bih definisao kada bih Besnilo opisao kao prirodnu i neizbežnu finalizaciju toka što ga je naša materijalistićka, antropocentrićna, dezorijentisana, samoubilaćka civilizacija uzela još otkako smo napravili prvu alatku, onaj čuveni zašiljeni karnen, koji nam je počeo zamenjivati ruke, pa mozak i najzad dušu. To su otprilike osnovne koordinate u čijoj se mreži dešava priča o epidemiji hidrofobije, ili psećeg besnila na londonskom aerodromu Hitrou. Ona obeležava položaj čoveka u svetu kao karantinski, a njegovo stanje kao stanje alarmiranog ili aktuelnog besnila.

Ako čitalac shvati vaše misaone koordinate, on će morati zakijučiti da ste  Besnilom svojoj filozofskoj viziji iz ranijih dela dodali i jedan nepopravivi pesimizam ...

Činjenica je da je utisak mračan kad se pročita Besnilo. Nade nema. Ili, ako nam je lakše: ima nade koliko i za čoveka koji, padajući sa stotog sprata, raspolaže jedino mogućnošću da se dočeka na noge, a ne da padne na glavu. To ne znači, dabome, da se tokom pada, kome smo izloženi i pojedinaćno i kao vrsta, smemo prepustiti inerciji. Moramo nastojati da kraj bar odložimo. Dobitak u vremenu može nam, možda, doneti priliku: onu što je bolesnici od raka očekuju kada se podvrgavaju blagotvornim odlažućim radijacijama. Pri metafori da ostanemo: mašimo rukama, možda ćemo pre pada naučiti da letimo. Možda, mada sumnjam. 

U svakom slučaju, bićemo mrtvi, ali ćemo u meduvremenu živeti s nekim ciljem. Taj cilj može biti i naša velika zabluda, ali je to nevažno ako on uspešno ispunjava naše živote svrsishodnom delatnošću, a mi ne doživimo otkriće njegove besmislenosti. Pri svemu tome, ne smatram sebe pesimistom (i ja, naime već godinama uporno mašem rukama), već realistom koji se sa realnošću nije pomirio upravo zbog toga što mu je stalo da živi intenzivno, da u svom padu učestvuje. Ne pristajem da me ni ideje ni takozvane lepše strane stvarnosti anesteziraju. Kao što su ratnici sanjali da umru s čizmama na nogama, ja se nadam da ću umreti sa nekim dubljim saznanjem u srcu. To sam otprilike hteo reći romanom, ali u okvirima — da baš ne kažem: pod jarmom — pravila igre, jednog pseudoliterarnog žanra.

 

Kako se pisac, pre svega meditacije i imaginacije a manje pisac opservacije, kakav ste vi, mogao uklopiti u ovakav jedan roman koji traži jasnu akciju a mnogo manje mcditaciju? Hoću da kažem: žanr kojem ste se prikljućili Besnilom ima sasvim jasne zakone gvozdene dramaturgije, gotovo trilera, a to baš nije vaša prevashodna specijalizacija.

 

Za mene, sa mojim srednjeevropskim shvatanjem literature, za mene je teško bilo od Besnila napraviti priču akcija a ne jedan mrtvački venac meditacije. Kao rad svih kompromisa, bio je i ovaj, tu i tamo, na štetu onih mogućnosti koje su bile otvorene na poluklasične beletre i na polužanr-romana današnjice: da je priča oslobodena ideje, bila bi verovatno zanimljivija, da je ideja lišena priče, bila bi, svakako, dublja, ali se ovakva kajgana bez razlupanih jaja ne pravi. Važno je znati koliko ih i koje vrste treba razbiti. Ovakva veština je uvek pomalo i kulinarska.

Naravno da je ovaj prelazak na literaturu sasvim nove vrste i ovo uviđanje da pored pisaca postoje i čitaoci, zahtevalo i jedan ogroman rad, jedan niz priprema, na koje sam ja, medutirn, bio navikao jer ja i svoju tzv. ozbiljnu literaturu pišem na takav studiozan način. Ja sam specijalno za roman Besnilo morao da udem u čitav niz tehničkih pojedinosti, od aeronautike do organizacije aerodroma, a s druge strane da se bavim pitanjima molekularne biologije, genetičkog inženjeringa i medicine, ukoliko se ona specijalno tiče bolesti besnila. Medutim, kažem, sve te pripreme su za mene predstavljale zadovoljstvo, jer su širile horizont mojih saznanja i znanja o stvarima koje me okružuju.

Za mene nema sumnje da je priča o besnilu u svom paraboličnom značenju višestruko duboko korespondirala sa stvarnošću. Otvorite novine: u njima ćete čitati uglavnom o besnilu. Uključite li radio ili televizor, čućete o besnilu ili ćete ga čuti. Izadite na ulicu — osetićete ga ako imate oko i uho.

Upustite li se u poštenu analizu opšte i vlastite istorije, besnilo će vam se, uprkos otporu razuma, savesti i nade, ukazati kao jedna konstanta. To je bolest vrste, to je bolest njene istorije, to je bolest one orijentacije koja nas je u zoru civilizacije ne samo udaljila od prirode, dakle i od nas samih, već učinila i njenim najokorelijim neprijateljima, dakle, neprijateljima sebe samih.

Opasnosti o kojima u romanu govorim dolaze iz dva smera — smera našeg totalnog nesporazuma sa prirodom, kojoj bismo po nasleđu i funkciji morali pripadati, jer mi smo zapravo inteligencija te prirode, njena svest o samoj sebi, u čemu, na žalost, prednjači upravo razum i njegovo najomiijenije ćedo — nauka, i drugog smera, nesporazuma sa nama samima, sa našim smislom i našom svrhom u toj prirodi, a demonstracija toga je celokupna ljudska istorija. Ali, ovo je razdvajanje veštačko, ovakva je istorija nužno stvorila ovakvu nauku, a ovakva će nauka nužno uništiti ovakvu istoriju. Ja lično jedinu pomoć očekujem od nekog mudrog i strpljivog vanzemaljca, nekog „Itija" koji bi nekako uspeo da preživi naše čuveno gostoljublje, da nas nauči novim vrednostima i uputi novim putevima nade i obnove, odnosno da nas vrati onim nasledenim i prirodnim, od kojih nas je prosto fizički odvojilo besnilo, koje mi odnekud volimo da zovemo rad.

Dobro, sada ste probali jedno novo jelo. I, sad, šta: da li ćete nastaviti putevima Besnila ili ćete se vratiti svojim starim motivima i temama? Kakvi su vam literarnl planovi, jer mi je poznato da u svojim beleškama u svakom trenutku imate još bar tri četiri vizije budućih romana?

—- Ono što sam u Besnilu ispričao kao posledicu okolnosti u koje se ne ulazi, pokušaću da objasnim razlozima u novom romanu Atlantis, jednom orvelovsko-hakslijevskom vizionarskom amagamu stvarnosti i fantazije, prošlosti i budućnosti, koji će biti pisan sa ozbiljnim literarnim ambicijama, ali će ipak pokušavati da živom održi i priču. Zadatak je to neuporedivo teži i ozbiljniji ali i zahvalniji od Besnila, jer se bavi fundamentalnim problemima naše civilizacije, a ne tek nekim od simptoma tih problema. Nastojaću da napišem jednu beskompromisnu knjigu, a da uz put ne izgubim većinu novih čitalaca koje sam stekao Besnilom.

U meduvremenu, dovršavam šesti i sedmi tom Zlatnog runa, s nadom da bude gotov u leto 1984. Radim i na sredivanju i redakciji dnevnika od 1945. do 1955. Sa interesovanjem, često uzbudenjem, ali katkad i u polemičnom raspoloženju, čitao sam romane i uspomene iz vremena takozvane obnove i izgradnje. Imam u vidu izvanredne uspomene Žike Pavlovića, uspele romane Selenića[2] i Isakovića[3], Ugrinova[4] i drugih autora. Stekao sam utisak da je sve to pisano iz jedne iste ili podudarne psihoioške perspektive legitimne i razumljive s obzirom na iskustva pomenutih pisaca. Junaci tih uspomena i romana uglavnom su pobednici u građanskom ratu i revoluciji, ako uvek i nisu korisnici te pobede. Naime, uspeli literarni junaci po pravilu nikad se ničim ne koriste, istorijski pobednici u literaturi gotovo uvek ostaju nečim poraženi. Uveren sam da bi slika bi bila potpunija ako bi se videlo kako su vreme revolucionarnog trijumfa doživeli oni, nad kojima se on obavljao, kako su se osećali, živeli, mislili, kako su se ponašali, kakvi su bili zapravo ti, medu njima i ja, koji se po današnjim udžbenicima definišu kao razvlašćene i poražene buržoaske klasne snage.

Kada ste pre desetak godina krenuli u London bilo je dosta komentara o tome, ,,ko vas je poterao", da li je to prekid sa literaturom, da li ste otišli u disidente... i sličnih kafanskih naklapanja. Pokazalo se da vas niko nije oterao, da niste prekinuli sa literaturom, da ste čvrsto vezani za naše tlo, da niste postali nikakav „disident". Dobro, a zašto se sada vraćate — ima li za to nekih neliterarnih ili drugih objašnjenja? Pre svega, da li se zaista vraćate?

Vraćam se, tačno je. Povratak je skopčan sa brojnim tehničkim problemima s kojima se upravo nosim, pa ne verujem da se to može ostvariti pre sredine iduće godine. Razloga za povratak ima više ali medu njima nema ni psihološke ni finansijske prinude. Meni je u Engleskoj bilo dobro, koliko je to uopšte moguće čoveku u tudem svetu. Srećom, izabrao sam zemlju čija je ravnodušnost prema strancima poslovična. Ali, poslovična je i civilizovanost. Možda izmedu ove dve kategorije postoji neka potajna međufunkcionalnost. 

Medutim, čini mi se da upravo to što mi je počelo bivati odviše dobro, zapravo odviše jednolično i rutinizirano, odviše standardno i programirano, to je izazvalo želju za novom promenom, usaglašenu sa osećanjima moje supruge — upravo onakvu istu potrebu koja me je pre nešto više od deset godina iščupala iz korova beogradske rutine i odvela preko Kanala. Moj se život, kao po nekom dekadnom načelu, menjao svakih deset godina, ovo je samo jedna od takvih promena. Obezbedio sam sebi pristojnu doživotnu rentu, naime, prema renti nemam nikakvih predrasuda, i mislim da putujem, pre svega po Istoku, da pišem, a pre svega da živim, pre nego što za prvu i poslednju stvar bude kasno. Za onu srednju, pisanje, uvek ima vrerriena.

Šta je pisanje u vašem životu?

    Ja ne moram da pišem kao neki drugi pisci. To što ja to hoću, to je moj problem, ali ne goni me nikakva „sveta stvaralačka vatra", niti neodoljiva potreba da se izrazim, ne držim to nekom humanističkom misijom, jer kakva je to, dovraga, misija od koje se lepo i udobno živi. Ponajmanjc verujem da je naročito zdravo sedeti po 10 sati nepomlčno za pisaćim stolom, u isključivom društvu duvanskog dima, alkoholnog isparenja i, začudo, teških i traumatičnih dilema oko toga koji ćete od nekoliko raspoloživih prideva upotrebiti da završite srećno svoju prekjuče započetu stranicu. Pisanje meni lično vredi jedino ako je to oblik mog ličnog saznanja, ne izražavanja već uviđanja, mogućenja mog prodiranja u nepoznato. Ako bih našao neki drugi oblik, ili se vratio nekim starim strastima, filosofiji recimo, nijedan roman više ne bih napisao. Kada bi mi život, a ja se tome još nadam, ponudio nešto punije u zamenu, smesta bih bacio mašinu u korpu za đubre. U stvari, ne bih je bacio, prodao bih je, ali toj racionalnosti su me naučili Englezi.

Poznajem dobro način vašeg života i znam da nećete biti očajni što kod nas nema kafe ili ulja.

   Vele mi mnogi da kod nas sada nije lako. To me ne pogada. Meni, osim u detinjstvu, nikad nije bilo lako, ja u teškoćama imam veliko iskustvo. U životu sam bio i bogat i siromašan, uspešan i neuspešan, šrećan i nesrećan, mudar i idiot, i još će se u njemu, ako poživim, mnogo toga promeniti. Ako čovek od života ne očekuje čuda, ako nije tašt, ako zna proporcije vrednosti — privid vrednosti, i veruje u prolaznost svih stvari, pa ponekad i nesreća, onda njemu nigde ne može biti uistinu teško. Teški su mahom uvek Ijudi, okolnosti su uvek podnošljive. Oskudica je u prvom redu stvar shvatanja, tačnije: moralnog osećanja. Neko je u oskudici kada mu dete nema šta da jede, a drugi već kada mu auto nema benzina.

Ja saosećam sa ljudima koje ekonomska kriza dovodi na granicu bede na kojoj se gubi dostojanstvo i nada i tu moje razumevanje prestaje. Prihvatam da budem grub, ali ja jednostavno ne mogu da saosećam sa ljudima kojima tako dramatično nedostaje kafa, koja je uostalom škodljlva, ili meso, jer zdravo ga je jesti samo jednom nedeljno, ili benzin — jer on je zaista neophodan samo bolničkim, vatrogasnim i policijskim kolima, a ovim poslednjima isključivo kada gone kriminalce. Ne mogu saosećati sa ljudima koji su tako brzo zaboravili da se rublje može prati i sapunom, a da za nužnik mogu sasvim lepo da posluže i pročitane novine. Saosećao bih sa njima, iskreno, jedino kada bih bio uveren, a na žalost nisam, da bi jednako tako bili zabrinuti i zbog nedostatka slobode, morala, časti, odgovornosti, tolerancije, istine, samilosti i dužnosti.

---

[1] Samuel Johnson (1709 – 1784), često se pominje kao dr Johnson, a bio je britanski autor čiji se trajni doprinos u engleskoj literaturi ogleda u poeziji, esejima, kritikama i leksikografiji. Često se opisuje kao najčuveniji pisac u engleskoj istoriji. Sastavio je Rečnik engleskog jezika koji se nekad naziva samo Johnsonov rečnik i koji je jedan od najuticajnijih rečnika u istoriji engleskog jezika. (Prim. prir.)

[2] Slobodan Selenić (1933-1995) književnik, profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, član SANU. Završio je Filozofski fakultet. Napisao je više roma, a najznačajniji su mu: Memoari Pere Bogalja, Pismo-glava, Prijatelji, Očevi i oci, Timor Mortis, i dr. Drame: „Knez Pavle“. Dobitnik je značajnih nagrada. (Prim. prir.)

[3] Antonije Isaković (1923) književnik, redovni član i podpredsednik SANU, poslanik u Narodnoj skupštini. Bio je učesnik NOR-a. Završio je Višu partijsku školu u Beogradu. Objavio je 7 knjiga od kojih su najznačajnije zbirke pripovedaka. Glavna dela: Velika deca, Paprat i vatra, Tren 1, Tren 2. Dobio je sve državne i mnoge književne nagrade. (Prim. prir.)

[4] Vasilije Popović (Pavle Ugrinov) (1926-2004) književnik. Diplomirao je na Akademiji za pozorišnu i filmsku umetnost u Beogradu. Urednik u TV Beograd. Objavio je novele i romane: Elementi, Senzacije, fascinacije, i dr. Priredio je Antologiju radio i TV drame. Dobitnik je značajnih nagrada. (Prim. prir.)

Besnilo kao sudbina

 

 

Borislav Pekić u novom žanru

Besnilo kao sudbina 

Razgovor vodio Milo Gligorijević[1],

NIN, Beograd, 24. Juli 1983

 

Borislav Pekić je napisao roman strave o zarazi besnilom na londonskom aerodromu, ne propuštajući da u ovom lakom žanru kaže neke istine o današnjem svetu.

 

U intervjuu za NIN on pita:

 

Nismo li već poprilično besni i bez virusa?

 

Na sto dvadeset prvoj strani svog novog romana, Borislav Pekić, kaže:

 

Besnilo može da počne.

 

          A taj novi roman istaknutog pisca i zove se Besnilo. Začudiće se oni koji su svikli da u Pekiću vide pisca istorijskih fantazmagorija i tako zasnovanih porodičnih storija. Besnilo je roman strave. Od prve njegove stranice Pekić privikava čitaoca na verovanje da će londonski aerodrom bita poprište užasnih dešavanja, a kad postane jasno da je majka Tereza, nastojnica katoličkog manastira ,Isusovo srce" kraj Lagosa, u Nigeriji, donela na Hitrou zarazu imenovanu u naslovu romana, moći će taj čitalac da nasluti veličinu nastupajuće panike. A kad počnu da se odmotavaju događaji biće i sam zaražen strahom. Upoznaće ratne zločince, teroriste i diverzante, špijune i političare, idealiste i čovekoljupce, poslušnike i rođene diktatore, svakojake spodobe, čak i jednu zagonetnu ličnost za koju će poverovati, jer pisac tako hoće, da je izronila odnekud iz srednjeg veka, iz tame istorije. Svi će junaci, osim tog poslednjeg, završiti u kotlu bolesničkog bezumlja, što je Pekić, majstor drugih literarnih vrsta, napisao roman globalne katastrofe?

          Okrenuli smo broj njegovog londonskog telefona, ne verujući nimalo da će ga ta sprava dozvati iz vrta u kome, kažu, ponajčešće boravi. Ali sprava ga je dozvala.

 

          Uspomena koju ću vam ispričati svedoči da doživljaji u životu imaju smisao čija se svrha otkriva ponekad neočekivano, na drugim nivoima opstanka, ali najčešće ostaje tajna.

 

Katastrofa u toku

 

          Tako je počeo taj tipično pekićevski iskaz u kome ćemo dobiti odgovor na postavljeno pitanje. Naravno, iznenađujući.

 

   Neposredno pred rat, veli Pekić, proveo sam sa roditeljima nekoliko dana u kući strica Jovana u Šavniku, a to naselje nije bilo pod snegom za ovu priliku. Na porodičnom skupu, kada su — koliko pamtim — poslednji put bili okupljeni svi Pekići, pre nego što ću nas svetski i građanski rat razdvojili, a izvesne i ubili, saopšteno mi je da je moj pas na Cetinju, zbog sumnje na besnilo, morao biti eutaniziran. Kada sam shvatio značenje izraza, posumnjao sam da je ova hipokritska lingvistička nijansa mome psu bila od bilo kakve koristi.

 

   Priča Pekićeva nastavlja se opaskom da je pas ubijen ne zato što je bio besan, već da bi se traženjem rabdovirusa u njegovom mozgu utvrdilo da li jeste.

   Pekić kaže:

 

          Nisam imao ni sestara ni braće. Možete pretpostaviti šta je pas za mene značio. Bio mi je najintimniji prijatelj, drug u igri. Zadovoljavao je i prirodnu potrebu svakog biće da se o nekom stara i zato sam teško podneo gubitak. Teško i seriju Pasterovih injekcija u trbuh. Injekcije su bile, sada mi se čini, debele i velike kao kolčevi. Nikada više nisam hteo da imam psa.

 

          Sada se približavamo odgovoru, jer Pekić govori da se — u odmoru među pete, šeste i sedme knjige Zlatnog runa odlučio na eksperiment sa takozvanom paraliteraturom. Kasnije će reći zašto.

 

          Valjalo je najpre odabrati temu. Pošto sam se već bio opredelio za roman globalne katastrofe, trebalo je izabrati između njene ekološke, geološke, termonuklearne, parapsihološke i biološke varijante. Odlučio sam se za biološku; ona ima relativno duži dramski razvoj, jer, za razliku od strašne, ali ipak veličanstvene, mitski usavršene violencije jednog zemljotresa, bolest u sebi, u svom ponašanju, ima nešto pritvorno, gnusno, neherojsko, nešto što više liči na naš ljudski način i našu ljudsku prirodu. I najzad, izabrao sam biološku varijantu, jer sam iskreno ubeđen da nas jedino popularna i pameti bliska opasnost od termonuklearnog kremiranja sprečava da uočimo još strašnije, biološko-genetičke katastrofe koje su odavno u toku.

 

U Besnilu postaji mnoštvo različitih scena u kojima se jezovito miče ljudski čopor: izobličeni, sa penom na usnama škljocajući zubima poput pasa, bolesni kidišu na zdrave. Postoji u Besnilu i ovaj pasus:

 

          „Psolikim stvorenjima ponovo upravlja zaštitnički instinkt prašume, što ga je, kao izlišan surogat inteligenciji, civilizacija potisnula u najdublje podrume ljudske podsvesti, ali nikad nije uspela izbrisati iz genetičkog koda vrste, nikad izbrisati iz njene kolektivne memorije. Oni više ne moraju razmišljati o tome gde je lovinu najbolje presresti, kako je i kada napasti, nisu prinuđeni da za svaki svoj lov izrađuju logističke šeme, iscrtavaju karte, konsultuju kompjutere. Oni sve to sada prosto znaju.“

 

Pisac tih zastrašujućih redova govori nam iz Londona:

 

          Odbacio sam sve bolesti o kojima se mnogo pisalo, u prvom redu bubonsku kugu i koleru. Nije mi se dalo da mutiram influencu, a lepra, premda zgodna i jeziva, bila je prespora, nedramatična, a povrh svega nije nam menjala prirodu, mozak i dušu. I dalje, u stvarnosti se užas može razvijati sporo: u romanu. ograničenom stranicama, rapidan je ili ga nema. Tako je uspomena na besnilo moga. psa isplivala na površinu da otkrije svoju svrhu.

 

Najstarija bolest

 

          Naš londonski sagovornik dokazuje zatim da hidrofobija ili pseće besnilo, ima sve osobine bolesti primerene našoj vrsti i njenoj istoriji. Simboliše, veli, jedno vreme, i muku života i muku smrti. Nije ludilo, a daje u furioznom stadijumu najbolju kliničku sliku ludila. Pitanje, Pekićevo, koje se na ovome mestu čini neizbežnim: Zar se i mi, često, iako nismo medicinski ludi, ne ponašamo sumanuto?

   Pekić nastavlja:

 

          Ako je virus dospeo u centralni nervni sistem, hidrofobija postaje neizlečiva, a bolesnikova mučenička smrt neminovna. Ima za opisivanje samo jednu manu: inkubacija klasičnog besnila traje od devet dana do devetnaest godina. a ja sam sa temom i njenim žrtvama hteo da svršim za šest dana, da svet uništim za isto vreme za koje ga je Bog stvorio. Pomoglo mi je uverenje izvesnih autoriteta da se nalazimo u toku biološke mutacione krize, i da se bacili savladanih bolesti regenerišu i razvijaju novu rezistenciju na stare serume. Od influence, „razmaženog“ potomka španskog gripa, koji je posle velikog rata desetkovao Evropu, sada se jedva šmrče, ali to ne znači da već iduće godine nećemo opet masovno umirati. Zato klasičan Pasterov[2] rabdovirus besnila postaje kod mene mutant strahovite virulencije i otpornosti. Svi se simptomi dramatično uvećavaju, sva vremena drastično smanjuju.

 

           Tvorac Besnila uverava nas da je besnilo najstrašnija i najstarija čovekova bolest. Jedina. veli, koja je starija. od čoveka.

 

          Uprkos sve novijim serumima, posle prodora virusa u centralni nervni sistem, prognoza je i dalje fatalna i nepovoljna. Najteži simptomi akutne faze su dezorijentacija, halucinacija, ludačka agresivnost, ubitačne konvulzije, strah od vode, buke, svetlosti, takozvano pseće ponašanje, i najzad pre smrti, duboka koma i opšta paraliza, ukratko radikalizacija našeg normalnog ponašanja.

 

          Romansijer spekulant, domišljač, mudrijaš, razmišljač, kako veli Mihiz u onom čuvenom pismu, Pekić je od ideje da se čovek u izvesnim fazama bolesti ponaša kao pas (ujeda, dakle, i laje) prirodno došao do mutanta sa kojim se u svim slučajevima čovek i pretvara u psa, divljeg i besnog.

          Naglašava Pekić da je drugi problem za njega bila lokacija: gde smestiti zarazu?

 

          Odustao sam od Jugoslavije, jer je besnilo kod nas endemično. Pročitao sam negde da se u Sarajevu besne lisice već i autobusima voze. Potrebna mi je bila zemlja koja uobražava da je u tom pogledu zdrava. Pomislio sam na Englesku, jer Englezi gaje veru da su, za razliku od nas, sirotih Evropljana, oslobođeni besnila: poslednja Engleskinja umrla je od ove pošasti godine 1981, ali naravno — ugrižena je u Indiji, od indiskog psa. Dalje, potrebno mi je bilo da poznajem zemlju, da se o njoj, opet, ne moram obaveštavati iz bedekera. I tako me je spoj dve nužde doveo do Londona a u njemu do aerodroma Hitrou. najveće i najzaposlenije vazdušne raskrsnice sveta. Ona mi je pružila mogućnost da u karantin stavim, a kasnije i „pomorim“ 250.000 ljudi i da pri tom, s obzirom na internacionalnost mesta, budem prema svim rasama, nacionalnostima, ideologijama, verama, polovima, podjednako pravedno nemilosrdan.

 

Razgovor špijuna

 

          Poteškoće su, veli pisac, bile brojne. Priznaje da tehnički nije poznavao temu i zato ga pitamo šta je sve morao pročitati da bi je upoznao.

 

          Morao sam pročitati sve što je o besnilu napisano i no raznim kongresima izgovoreno. S ponosom ističem da sam imena naših naučnika vrlo često sretao i ustanovio da se naš doprinos na polju besnila poštuje i ceni. Zatim sam se upoznao sa problemima mikrobiologije, naročito genetičkog inženjerstva. jer je mutant nekako trebalo ubedljivo napraviti. Najzad, morao sam štošta saznati o avionima.

          Do sada sam znao jedino da se njima vozimo. Trebalo je, dakle, saznati dosta o aeronautici, kontroli letenja, organizaciji života i fizičkim uslovima Hitroa. Išao sam tako daleko da sam nabavio - originalne planove izgradnje aerodroma. Mnogo šta se pokazalo nepotrebno, ali ne pre nego što sam naučio.

 

          Pitamo koliko su trajale pripreme.

 

          Nekoliko puta duže od pisanja, odgovara Pekić. Ali, ja sam se na to navikao. Na isti način pisao sam sve svoje knjige. Veći je problem bio u savladavanju takozvanih pravila igre žanra. Kao strastan čitalac romana strave, trilera i naučne fantastike, pravila sam znao, ali sada ih je valjalo primeniti i podupreti sa onim drugim i drukčijim kojima sam se pokoravao pišući drukčije knjige. To je stvarno bilo naporno. Morate se zaustavljati u opisu neke dramske situacije, nekog psihološkog motiva, neke esejističke digresije, upravo kada ona postaje zanimljiva (za mene, ne obavezno i za čitaoca), i preći na ono što zahteva priča. Izvesne šeme, koje inače ne trpite, morate sprovoditi u delo. Ponegde ste prinuđeni da izbegavate originalnost, ako ne u radnji, u literarnoj egzekuciji svakako. Ono što je važno: ako uspete u priči i nešto pametno reći, to po mogućnosti ne sme da se vidi jako, ne sme da bude upadljivo.

 

          Takvo neupadljivo pametovanje nalazimo u razgovoru špijuna, jednog ruskog i jednog engleskog, koji će takođe skončati od besnila:

 

„Nije li besnilo prirodna finalizacija toka koji je uzela naša samoubilačka civilizacija.

          „Slušaj Anatolij, ne pravi se važan“ rekao je smejući se. „Posle Dostojevskog[3] poznato je da i Sloveni imaju dušu. Bar neki. Taj Dostojevski  svakako."

          „Svi Sloveni imaju dušu. Naročito Rusi. Samo se većina njome ne služi."

          „A šta je sa nama na zapadu?"

          „Vi je, dakako, nemate. Ali vama duša ne treba. Vi imate sjajnu tehnologiju.  Ako vam ikad zatreba, već ćete nešto smisliti."

          ,,Veštački dušu. Poput veštačkih bubrega.“

          ,,Zar je važno kakva je ako funkcioniše?"

          Donovan se nasmejao. „Gade, čim neko drži revolver u ruci, misli da odmah mora iz njega i opaliti. Ugodni razgovori u ovakvim okolnostima prilično su retki. Nedostajaćeš mi."

 

          Ne krije Pekić da je pokušao reći nešto o svetu u kome živimo. Nešto što neće udaviti priču.

 

          S obzirom na sve što se tokom epidemije na Hitrou događalo, izabrao sam pitanje: nismo li mi već poprilično besni i bez virusa? Nije li besnilo tek prirodna i neizbežna finalizacija toka što ga je naša materijalistička, antropocentristička, dezorijentisana i samoubilačka civilizacija uzela još otkako smo napravili prvu alatku, onaj čuveni zašiljeni kamen koji nam je počeo zamenjivati ruke, pa mozak i najzad dušu.“

 

„Vruća" linija

 

          Objašnjava Pekić da se danas, na Zapadu, samo tzv. laka literatura uistinu bavi temeljnim pitanjima čoveka i njegovog opstanka. A šta je sa onom preozbiljnom i zamišljenom književnošću?

 

Ona je, kaže Pekić, opsednuta viktorijanskim temama sa blagim ukusom savremenosti i percepcije.

 

A Istok?

 

Dobra literatura na Istoku još je tamo gde ju je pisac dostojanstveno ostavio kao slobodnu.

          Sve je to u redu, zaključuje Pekić, ali pita: može li se napisati pristojna knjiga o zagađivanju sredine, na primer? Mora li se uvek iznova pisati samo o zagađenju duše? Zar ta zagađenja ne stoje u međuzavisnosti? Zar bolesna priroda ne zagađuje dušu a ova joj većim zagađenjem uzvraća?

          Priznajem i to, kaže Borislav Pekić, da su mi romani Blisha[4], Sturgeona[5], Asimova[6], Lema[7] i Bradburyja[8], a u drugim žanrovima Kinga[9], Herberta[10], pa i Haileyja[11], počesto umeli stanovito govoriti o svetu u kome živimo, bolje nego mnoge ozbiljne knjige, uključujući i moje vlastite. I onda, znajte, da bi se takve stvari ubedljivo ispisale, potrebna je znatna tehnička obaveštenost. Potrebna je ona, rekao bih, i u čitanju, ne samo u pisanju. Meni je, na primer izmakla važna poenta knjige Luciferov ključ, jer u ono vreme, dok se za svoj Atlantis nisam počeo pripremati, ništa nisam znao o tome kako, funkcioniše jedan elektronski mozak. Naravno, ako me sada pitate da li ću ostati u ovom žanru, reći ću vam: ovo je bio izlet.

 

          Čitalac mora znati da je Pekić, na tom svom izletu, bio i duhovit povremeno, u onoj meri u kojoj to sme pisac koji slika masovnu smrt. Dajući izjave političkih ljudi o situaciji na „Hitrou", uvrstio je u povorku zabrinutih i negdašnjeg diktatora Ugande Indija Amina. Idi Amin je, navodno. rekao da „obožava Britance čak i kad su besni".

 

Opasno stanovište

 

          Mnogo više prostora u Besnilu dao je Pekić dijalogu američkog predsednika i sovjetskog premijera, pokazujući kako funkcioniše njihovo dogovaranje u dramatičnim događajima. Premijer je predložio da — ukoliko iz Velike Britanije ne stignu uverljivi dokazi o likvidaciji besnila na „Hitrou" — SAD i SSSR izvrše združeno nuklearno kremiranje epicentra bolesti. Ovo su premijerovi razlozi:

 

          „Znam kako se osećate. Ni nama nije bilo lako kad smo oborili. avion koji je naše drugove vraćao sa Heathrowa. Posao kojim se bavimo nije srećan, gospodine Predsedniče. Ali dobro razmislite šta je važnije - da vas vlastita savest osudi, a potomstvo shvati, ili da vas savest shvati, ali da ne bude potomstva koje bi vas osudilo.“

 

          Imamo još jedno pitanje o Besnilu a ono će, nadamo se, izmamiti od Pekića važan odgovor. Ali da bi razumeo pitanje čitalac mora znati da u romanu postoji izvesni Danijel Leverkin, pisac. Njegov dnevnik „pisan“ za vreme zaraze, Pekić je ugradio u tkivo svoje pripovesti. A taj Leverkin kaže na jednom mestu:

 

„Ovde sam da gledam, slušam, pamtim. NE DA UČESTVUJEM. Da se brinu o stvarnosti, pozvani su drugi. Moja je dužnost da je ovekovečim."

 

I sada pitanje glasi: Ima li u liku Danijela Leverkina malo Borislava Pekića?

 

          Ne oklevajući, Pekić daje potvrdan odgovor.

 

Da, ima nešto. Bez obzira na to što sam ljudima koji me poznaju morao izgledati ponekad kao čovek spoljnih angažmana, ja sam u suštini posmatrač, istoričar i analitičar, onaj koji više voli da razmisli nad stvarima nego da ih pokreće. Međutim, kako se vidi iz sudbine Danijela Leverkina, to stanovište ponekad nije moguće, a ponekad je i opasno.

 

          Postavljamo Pekiću i ono pitanje, izlizano od upotrebe, prastaro, ali nažalost neizbežno: šta radi? Dakle, šta piše u onom spominjanom vrtu, sada kad se oslobodio pomisli na besnilo i hladnoću, onespokojavajući znak da je besnilo u blizini?

          Evo odgovora:

 

          Završavam šestu i sedmu knjigu Zlatnog runa pripremam se za pokušaj da u Atlantis uvrstim negativne utopije orvel-hakslijevskog tipa. Ovo „Besnilo“ bez kompromisa, da podignem na meni dostupne visine. Besnilo je, hteo bih da dodam, izdala Sveučilišna naklada „Liber“ iz Zagreba, blagodareći u prvom redu zauzimanju njenog bivšeg direktora Slavka Goldštajna[12]. Engleski prevod se upravo dovršava. U Francuskoj i Nemačkoj postoji interesovanje za knjigu, ali to nije moj problem, već problem mog agenta ..

 

          Ostalo je još jedno neizgovoreno pitanje:

 

          Šta je sa vašim nameravanim povratkom u Jugoslaviju, o kome se u Beogradu govori?

 

          Pripremam se za povratak. Biće u toku iduće godine, nadam se. Trinaest godina bilo je dosta za Zapad. Možda bi sada trebalo probati sa Istokom, onim pravim. Ili, konačno. shvatiti da ključ nije ni u vremenu, ni u prostoru, ako ga uopšte ima, već da je u nama.

 

Eto, završen je ceo ovaj telefonski razgovor sa Borislavom Pekićem.

Sada treba pobeći iz redakcije. liftom (koji ne radi ili stepenicama sa kojih bije hladnoća. A Pekić se verovatno vratio u vrt, junacima iz .Zlatnog runa. Ako su još tamo.

 

 

---

[1] Milo Gligorijević (1942) novinar, književnik i publicista, urednik u NIN-u. Završio je Filološki fakultet. Autor je romana: Nestor iz vode. Objavio je zbirke pripovedaka kao i knjige intervjua: Odgovor Miće Popovića, Izlazak Srba, Slučajna istorija, i dr. (Prim. prir.)

[2] Louis Pasteur (1822 – 1895) je bio francuski hemičar i mikrobiolog. Njegova glavna otkrića su u pronalaženju uzroka i sprečavanju bolesti. Izmislio je prvu vakcinu protiv besnila i antraksa, pasterizaciju mleka i vina. (Prim. prir.)

[3] Fyodor Mikhaylovich Dostojevski (1821 – 1881)je bio čuveni ruski pisac, esejist i filozof. Najčuveniji romanisu mu Zločin i kazna, Braća Karamazovi, Idiot, i dr. (Prim. prir.)

[4] James Benjamin Blish (1921 – 1975) je bio američki pisac fantazija i naučne fantastike. Najčuvenija dela su : The Star Trek Reader (TV serija), Doktor Mirabilis, Posle takvog znanja, i dr. (Prim. prir.)

[5] Theodore Sturgeon (1918 — 1985) je bio američki pisac naučne fantastike. Poznat je po tehnici poznatoj kao „ritmička proza“, u kojoj prozni teks prelazi u poetiku. Efekat je promena raspoloženja kod čitalaca. Njegov najčuveni roman je Više nego ljudski. (Prim. prir.)

[6] Isaac Asimov (1920-1992) je bio američki autor i profesor biohemije. Čuven je po po svojim delima naučne fantastike i popularne nauke. Napisao je ili uredio više od 500 knjiga. Dobitnik je brojnih nagrada. Glavna dela: Primicanje katastrofa, Roboti i imperija, Kraj beskonačnosti, i dr. (Prim. prir.)

[7] Stanisłav Lem (1921 – 2006) je bio poljski pisac naučne fantastike, filozofijr i satire. Knjige su mu bile prevedene na 41 jezik i prodate su u 27 miliona primeraka. Najčuvenija mu je knjiga Solaris po kojoj je tri puta i smatra se da najčitaniji pisac naučne fantastike u svetu. Dobitnik je brojnih nagrada. Druga dela su mu: Ljudi sa Marsa, Sezam, Invazija sa Aldebarana, i dr. (Prim. prir.)

[8] Ray Douglas Bradbury (1920) je američki pisac fantazija, strave i užasa, naučne fantastike i misterija. Najpoznatije su mu knjige: Fahrenheit 451, Marsovska hronika, Ilustrovani čovek, i dr. (Prim. prir.)

[9] Stephen Edwin King (1947) je američki pisac savremenih knjiga užasa i strave, naučne fantastike i fantazije. Knjige su mu prodate u više od 350 miliona primeraka i od njih su mnoge snimljene kao filmovi: „Salemske veštice“, „To“, „Carrie“, i dr. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada. (Prim. prir.).

[10] Franklin Patrick Herbert (1920 – 1986) je bio hvaljen od kritičara i komercijalno uspešan američki pisac naučne fantastike. Pisao je kratke priče, ali mu je najčuvenija knjiga Dune, saga u pet tomova. Dešava se u dalekoj budućnosti mileniumima godina i tretira pitanja ljudskog opstanka, evolucije, ekologije, religije, politike i moći. To je bestseler svih vremena i smatra se klasikom u tom žanru. (Prim. prir.)

[11] Arthur Hailey (1920 – 2004) je bio britansko-kanadski pisac. Glavna dela su mu: Hotel, Aerodrom, Večernje novosti, i dr. (Prim. prir.)

[12] Slavko Goldstein (1928) filmski režiser, publicista, istoričar. Studirao je filozofiju na Zagrebačkom univerzitetu. Pisao je scenarije za filmove: „Signali nad gradom“, „Nevesinjsa puška“, „Akcija stadion“, i dr. Dugo godina je bio direktor i urednik „Cankarjeve založbe“ u Ljubljani, sada je direktor „Novog Libera“ u Zagrebu. Glavna dela: Holokaust u Zagrebu, 1941. - Godina koja se vraća, i dr. Bio je u NOV. (Prim. prir.)