ATLANTIS II DEO

 

 

ATLANTIS II DEO

traje moje razmišljanje o Atlantidi i prikupljanje građe za knjigu koja je pod tim naslovom trebalo najpre da, mešavinom legure Huxley-orwelovske vizije budućnosti sa mojim istraživanjima mita u VII knjizi Runa pruži uistini sasvim novo, premda poetsko, tumačenje korena, toka i kraja naše civilizacije, a evo, sada, prestaje to da bude običnom knjigom, jcdnom između mnogih što ih čovek iz ovog ili onog razloga napiše, i lagano postaje pogled na svet, mogućnost samog života.

Ni mi ne dobijamo život; mi ga nasleđujemo. Vreme prođe dok otkrijemo — ako ikada otkrijemo — ono što je u nasleđenom modelu uistini naše, dok u zamršenoj mreži već trasiranih i izgaženih puteva prokrčimo i neki svoj. A kad to obavimo — ako ikada obavimo — isuviše smo stari i iscrpeni da bi tim putem ikuda krenuli, pa i kada krenemo, bilo gde stigli...

Ne priznajući vreme, bežao sam u vreme i pisao knjige o dobu u kome je sve bilo moguće i gde se istorija, poput sumraka, tek ukazivala na obzorju sveta s onu stranu jave. Ne priznajući ni prostor, bežao sam i kroz njega, nadajući se da se udaljavanjem od nasleđenog, zadatog života, od prinudnog klišea postojanja, na nešto što sam nazivao “svojim Tibetom”, približavam nekoj istini, koju sam samo naslućivao iza privida i tog prostora i tog vremena. Znao sam, ali ipak prevideo, da se život ne menja ako se ostane u istom koordinatnom sistemu, pa se samo menja krivulja kojom ćemo kroz njega proći. Nužne su bitnije promene od onih koje ovaj koordinatni sistem dopušta. Život se stvarno menja samo u —drugoj dimenziji, drugoj realnosti, drugom životu .. .

Sartre je rekao da čovek ne postaje pisac zato što je odabrao da kaže izvesne stvari, već što je odabrao da ih kaže na izvestan način. Čovek, takođe, ne ostaje čovek zato što je odabrao da čini izvesne stvari, nego što je odabrao da ih čini na izvestan naročit način ...

Sećam se odlomka starih Dnevnika — neki su, sad mi se čini namerno, u ovaj izvod uvršćeni — koji kao da ukazuju na presudnije i dublje mene koje me čekaju, mada ih ne definišu; čak ni svoje klervoajantnosti sami nisu svesni. Nisam li u odlomku iz 1954. (naslovljenom sada sa “Ostrva i Ostrvljani”) napisao: “A na samom dnu tajne leži — Atlantida. Kad ispliva na površinu opšteg privida, ostrvske opsene izdvojenosti sasvim će nestati.” Zatim, 1955: “Krug je simbol mira, ništavila, savršenstva, Boga, ponavljanja, a iznad svega — uzaludnosti. 

Ali, uzaludnost nije i besmislenost. Srce Atlantisa je kružno, tri koncentrična kruga zemlje i tri koncentrična kruga vode (odlomak koji sam izbacio misleći da neupućenom ništa ne znači). Jer smisao je u krugu.” (Odnosno i jeste u krugu.) 1966: “Vidim sebe kao disk, krug čija je svaka tačka moja, gde me sve tačke solidarno ostvaruju. Ja se samo pomeram iz tačke u tačku, iskorišćavam ovaj ili onaj deo svojih predviđenih mogućnosti. Prosto, izlažem redom izvesne aspekte svojih definitivnosti .. . Biti drukčiji stvarno, znači moći izaći van kruga, van diska.” ... Dnevnik je prepun tih sitnih znakova, poluizbrisanih stopa jedne ideje u pokretljivom pesku realnosti. 

Ali, i oni mogu biti zabluda. U kontekstu mojih ondašnjih razmišljanja, oni, ti znaci, nemaju značenje što im ga pridajem iz sadašnjeg. Pre će biti da misao, kao i sve na svetu, ima svoju cikličnost, da se kao prostor i vreme, i zajedno s njima, u krug savija. U kruženju dolazi misao sebi iza leđa. Kad se krug zatvori, u starim mislima otkrivamo novo značenje i s njim počinjemo novo kruženje ...      Uviđam sada da fantastika mojih knjiga u Vremenu čuda, Kako upokojiti vampira, a naročito VII tomu Zlatnog Runa (Jazonova argonautika s Noemisom-Simeonom čije ime valja čitati unatrag — rađanje kentaura, Elevsinske misterije, pretvaranje Simeona Gazde u crnog konja, potomka onog istog koji se, uzjahan od žene, pretvorio u sto imisi alogo — sto imisi antrops, polukonja-polučoveka), da sve to nije bila puka poetska fikcija, aristotelovska stilska šmira za unapređivanje naracije, s kojom se poslužio Platon kad je “izmislio” Atlantidu, već jedno nesvesno, instinktivno naslućivanje lične istine, konačne spoznaje (?) do koje imam da dođem tek kasnije, spoznaje koja se ne piše nego živi...

(Ovi redovi, znam, uništavaju većinu mojih planova, pripadnosti, obaveza, ideja, interesovanja, naklonosti ali i nesklonosti, pa možda, bojim se, i mojih prijateljstava . . . Sasvim je sigurno da “Crveni i Beli” nikad neće biti napisani i da je njihov sadržaj, uz Komentare, jedino što će ostati, Bedne šanse imaju i Graditelji, premda će njihovo napuštanje žalosno ličiti na prevremeni pobačaj, jer fetus romana već je formiran. Sasvini je sigurno da će Vreme Čuda biti dovršeno i “Srebrna Ruka” napisana — ako se ja budem pitao — jer obe teme imaju unutrašnju vezu sa Atlantisom, koju treba dovesti na nivo nove mene, u novi krug . .. Vremena do 1990. ima još tako malo.)

Tek sada nazirem dan u kome ću se zaista naći napolje. Kad sam, godine 1953. pušten iz zatvora znao sam da ne odlazim nikud napolje, već da iz jednog “unutra” prelazim u drugo. Kod odlaska u London, nisam toga bio svestan. Zamišljao sam da napuštam začarani krug sudbine i da ću konačno biti napolju, izvan nje. Prošlo je više od deset godina, a ja sam tamo gde sam bio, još uvek “unutra”, povremeno dublje nego što sam ikada bio ...

Kucao sam na tesna vrata i ona su se otvorila, ali su to bila pogrešna vrata. Njihovo otvaranje nije mi donelo ništa do razočarenje. U prostoru i vremenu sva su vrata lažna. Prava su van prostora i vremena. Ne mogu se naći “na Tibetu”, a mogu čitavog života čučeći na stubu Alimpija Stolpnika. Kao što nas vreme vara svojim prividnim proticanjem, nemogućim u večnom trajanju u kome ništa ne teče, obmanjuje nas i prostor izgledima na pomeranja koji u njegovoj beskonačnosti ne postoje ...

Osećam hladnoću. Drugi svet teče mimo mene. Treba pružiti ruku i dodirnuti ga.

Treba tvoriti — novo.

 

ATLANTIS (1. SEPTEMBAR 1981)

 

ATLANTIS (1. SEPTEMBAR 1981)

U Platonovim dijalozima Timeju i Kritiji, poslednji saopštava Sokratu “priču čudnu, ali istinitu”. Ona se odnosi na putovanje Zakonodavca Solona, godine 590. pre Hrista, u Egipat, posetu drevnom gradu Saisu u delti Nila, i vest o postojanju i propasti Atlantisa, moćne civilizacije koja je prethodila našoj. U nastojanju da saiske sveštenike boginje Net navede na razgovor o starini, Solon im govori o Deukalionovom potopu, dnu mitske prošlosti helenskog sveta. Najstariji od sveštenika odgovara: “O Solone, Solone, vi Grci ništa niste do deca . . . Bilo je i biče još puno propasti čovečanstva . . . Ti pamtiš jedan potop, a bilo ih je toliko pre njega . . . Ti ne znaš da je tvoju zemlju nekada nastavala najpravednija rasa ljudi koja je ikada živela. A to ti je nepoznato zato što su preživeli Velike propasti davno pomrli, ne ostavljajući iza sebe pisanu reč ... 

Stoga morate započinjati sve iz početka, ne znajući ništa od onoga što se zbivalo pre vas.” Sveštenik Saisa ispričao je tada Solonu priču o propasti Atlantide, sveta na zapadu od Herkulovih stubova (Gibraltara), kontinenta koga je zemljotres odvukao na dno Atlantskog okeana. Taj svet je bio pod patronažom boga mora Posejdona, iz čije je veze sa smrtnom ženom Kleito rođen Atlant, prvi smrtni kralj Atlantide. Bogatstvo ove zemlje beše neizmerno. Neizmerno njeno blagostanje, ali i veliki njen duh. Kritija Sokratu prenosi, zatim, ono što je Solon čuo u Saisu: “Golema beše snaga koju su bogovi dali izgubljenom ostrvu Atlantidi. Kroz mnoge generacije, dok je u njima božanska priroda trajala, oni su se pokoravali zakonima i bogovima, iz čijeg su semena i sami proizašli; jer posedovahu istinit i u svakom pogledu veliki duh, ujedinjenu blagost sa mudrošću... Prezirahu sve do vrline, ne brinući se o sadašnjem životu, o zlatu i posedu, koji im se činio samo teretom; niti su bili razmaženi luksuzom, niti ih je bogatstvo lišilo samokontrole. Jasno su uviđali da je vrlina i prijateljstvo među njima samo uvećavala njihova dobra ... 

Ali kada je božanski deo prirode u njima počeo da bledi, rastvarajući se sve više u smrtnoj mešavini, ljudska je priroda nadvladala, i oni, nesposobni da podnesu svoju sudbinu (sreću?), ponašahu se nedolično, i za onoga ko je imao oko da vidi, sve pokvarenije, jer su gubili svoje najdragocenije darove; ali za one koji nisu imali oko za istinitu sreću, izgledali su Atlantiđani veličanstveni i blagosloveni, baš onda kad behu uprljani ambicijama i moći. ..” Kritija dalje priča kako je Zevs odlučio da ih kazni, i u tu svrhu sazvao savet bogova, ali se manuskript tu prekida, ostatak Platonovog dijaloga za uvek je izgubljen.

Sve od ovog Platonovog svedočanstva ljudi su ili tragali za Atlantidom, ili odricali njeno postojanje. Večni Aristotelo je, razume se, bio među poslednjima. Prvi prorealist je priču držao običnom poetskom fikcijom koja je trebala da osveži Platonovu suvoparnu naraciju. Onako kako je izmišljeni zid, kojim su Ahajci ogradili logor ispred Troje, pomogao Homeru. Ali kao što je Homer taj zid srušio, čim mu više pesnički nije trebao, tako je i Platon, kad je obavila motornu funkciju u njegovom dijalogu, potopio Atlantidu, predviđajući da će je kritičari i pustolovi početi tražiti. “Čovek koji je Atlantidu sanjao, učinio je i da ona iščezne.” Veli Aristotelo s prilično (za njega) uspelim cinizmom. (Strabon.)

Na drugom kraju kantara koji je merio istinitost Solonovog saiskog izveštaja, bio je prvi izdavač Timeja, Krantor. Išao je s poverenjem u Solona tako daleko da je, oko 300. godine pre Hrista, slao ljude u Sais da priču provere; i saznao da je još uvek ispisana na stubovima saiskog hrama.

Na srednjovekovnim nautičkim kartama. (Toscanelli del Pozzo od 1475. koju je koristio Kolumbo), između mnogih ostrva zapadno od Afrike i Evrope, vide se i Antili, čije bi ime moglo poticati od Atlantisa. Portugalski i španski moreplovci su verovali da je potonuli kontinent ostavio za sobom ostrva na kojima bi se još mogli obogatiti. Čak je i Gladstone, premda bezuspešno, 1882, pokušao da inspiriše ekspediciju koja bi tragala za Atlantidom. (J. V. Luce.)

U Timeju govori Platon o Atlantidi kao o divovskom ostrvu zapadno od Herkulovih stubova (po njemu je veliko kao Libija i Azija zajedno, prema antičkoj kartografiji, razume se), civilizaciji što je u zemljotresu i poplavi nestala u toku “jednog jedinog dana i noći”. Stoga su, u početku, oči svih istraživača bile upravljene na Atlantik. Ali, bilo je i ekscentrika. L. Frobenius (The Voice of Africa, London, 1913) stavlja je u Nigeriju. J. Spanuth (Atlantis — The mistery unravelled, London, 1956) je Atlantidu “pronašao” kod Helgolanda. Najozbiljni pokušaji da se ona ostavi na dnu Atlantika potiču od uticajne Donnelyeve škole (I. Donnelly: The Antediluvian World, New York, 1882; L. Spence: The Prohlem of Atlantis, London, 1924 — Atlantis in America. London, 1925 — The History of Atlantis, London, 1926). Jedina druga hipoteza, pored Atlantske, koja ima naučne zasnovanosti je — Minojska. (Moguća tek pošto je Evans. 1900, započeo arheološka istraživanja u Knososu na Kritu.) Ona propast drevne civilizacije, izjednačujući Atlantidu sa minojskim Kritom, vezuje za vulkansku eksploziju otoka Tere, 120 km severno od Knososa. Njeni su najubedljiviji zastupnici prof. Galanopoulos, dr Ninković, prof. S. Marinatos. Izvrstan sumarium ove hipoteze može se naći u knjizi The End of Atlantis, J. V. Lucea, London, 1969 ...

 

BESNILO (JESEN 1981)

 

BESNILO (JESEN 1981)

Završio žanr-roman Besnilo (Rabies). Danas pronašao glavni moto i napisao prolog. Kako obe stvari imaju za mene veći značaj od profesionalnog, zaslužuju da uđu u Dnevnik.

Moto: “Peste si grande viendra a la grand gousse, proche secours, et bien loing les remedes.” (Velika će pošast u velikoj ljusci doći, olakšanje blizu, ali spasenje vrlo daleko.”

                                                (Nostradamusova Proročanstva)

Moto za prolog: “Prodirući u živu ćeliju stranog tela, virus njenu sadržinu zamenjuje svojom i pretvara je u fabriku za proizvodnju novih virusa. Promene koje na taj način izaziva u životnoj sredini ćelije neuporedivo su dublje i dramatičnije nego što se čovek sme nadati ikad da postigne u svojoj. Virus je najsavršenije stvorenje u kosmosu. Njegova biološka organizacija nije ništa drugo nego mašina za proizvodnju života u njegovom najčistijem smislu. Virus je vrhunac prirodne stvaralačke evolucije. Vrhunac veštačke je inteligentni virus. Tvorevina koja ima formu čoveka, a prirodu virusa; vitalnost virusa i inteligenciju čoveka. Simbioza virusa lišenog besciljnosti i čoveka oslobođenog ograničenja vladala bi prirodom, kojoj oboje služe sada samo kao đubrivo.” (Iz predavanja profesora dr Fredericka Liebermana, jedne od ličnosti romana Besnilo).

Prolog: “Kada je u VIII Pevanju Ilijade, kroz usta Ahajca Teukra, Homer opisao Trojanca Hektora kao 'Kion lisitira', ili 'besnog psa', čovek za Njega još nije znao. Kad ga je, godine 1962, pod elektronskim mikroskopom, prvi put ugledao, imao je oblik metka, izdubljenog u podnožju, ispupčenog pri vrhu. Merio je 180 milimikrona po dužini, 75 u prečniku. Bio je šezdeset miliona puta manji od životinje u kojoj se rodio, trista miliona puta manji od čoveka koga će ubijati. Živeo je u kosmosu koji se zvao Neuron i bio pet hiljada puta veći od Njega. Sve što živi, uostalom, bilo je od Njega veće. Ali Ga ova nepravda nije brinula. Jer — bio je jači od svega što je živelo. 

Bio je Čudo prirode, čije je poreklo obavijeno misterijom, kao i poreklo svih čuda. Ali mu je delo bilo iznad sumnje, i izvan nade. Pustošio je svoju rodnu sredinu s podmuklom, svirepom, bolesnom bezobzirnošću, s kojom čovek zloupotrebljava svoju. Bio je ubitačno crno sunce svog kosmosa, zapaljeno da bude sunce i svih ostalih. Dok ih je progonio, čovek je Njegove pretke krio pod nevinim imenom helične ribonukleoproteinske kiseline u lipoproteinskoj membrani i glikoproteinskom plaštu. Za Njega u tom ratu nije bilo bojazni. Došao je na svet s drugim omotačem, koji još nije imao ime, ali kad ga dobije, znaće se da je neprobojan i neuništiv. Jer mutant je bio, prvi u svom soju. Iako sam, nije se usamljenim osećao. Irnao je usađen instinkt Velikoj broja. 

Za dvadeset četiri ljudska časa bilo bi njegovih predaka 6.000, za devedeset šest sati 200.000, za dve nedelje — 20.000.000. Takvih kao On, za dvadeset četiri ljudska časa, biće 40.000.000. Njegovim je razmnožavanjem carovala progresija koja se gubila u neizračunljivoj beskonačnosti. On će tada biti već ko zna gde. Putovaće kroz mikrokosmos kao što čovek putuje kroz makrokosmos. Lutanja će ga voditi kroz mesta sa tajanstvenim imenima, kao što su za čoveka današnjice Gorje Hindikuš, pustinja Karakum, prašume Amazona, i kao što bi, da mu je trajanje obezbeđeno, za čoveka sutrašnjice bile magline Andromede, sazvežđa Aldebarana, zvezda Proxima Centauri. Njegove kosmičkc luke biće Nervus sciaticus, Amonov rog, Cerebellum, Hyppocampus, Salivarna glandula. Njegov transgalaktički put — Kičmena moždina. Njegov cilj — Mozak. 

Svuda gde bude prolazio, svetovi će se preobražavati u kataklizmi, strašnijoj od svakog zemljotresa koji je od Postanja pogodio Planetu. Svuda gde bude prolazio predavaće strah, mržnju, bes onima koji budu imali nesreću da od Njegovog dodira odmah ne polude. Poludelima će predati saznanje u čiju prirodu niko nikada neće moći da pronikne. Opet će biti ono zašta je stvoren i što mu je oholi uzurpator prirode — Čovek, na kratko osporio: najopasniji, najmoćniji, najnemilosrdniji stvor u Vaseljeni, nedokučivoj uniji svetova, kojoj je pripadao i Njegov Neuron. Rođen da umre tek kad ostane sam, kad ne bude više smrti od koje bi živeo. Ovoga puta čovek mu se ne može odupreti. Mogao bi to jedino Aresteus, sin boga Apolona, ali se u stare bogove više nije verovalo. Zato je mirno krenuo da ispuni sudbinu: da mori i umre.”

 

 

TABLA OD PLUTE I USPOMENA

 

*

TABLA OD PLUTE I USPOMENA

Napisao još dve Utvare iz Starog i Novog Beograda: pod 23. „Terazijski vukovi nekad i sad“; pod 24. „Konzularna Evropa i muda gospodina predsednika Državnog sovjeta Kneževine Srbije“.

Prepisao izvestan broj naslova iz naše dnevne štampe u svesku “Kurioziteti javnog mnjenja”: Sve su bitke dobijene, ali se borba nastavlja! Ispadanje radnika iz brzih vozova! Pooštreni kriterijumi za dobijanje ugandskog državljanstva! Republička vlada protivu pucnjave!...

Menjam tablu od plute iznad mog pisaćeg stola (apsolutni znak da će se nešto dogoditi). Sad su tu, pod slikom Njegoša i Vuka, prikačene tri fotografije (dve Simonide i jedna Kosančićevog venca 17, koje takođe moraju da idu, jer mi više ništa ne znače); Grafički prikaz temporalnosti u Zlatnom Runu; Kalendar za 1980. godinu; Crveno plavi letak SDP, Socijaldemokratske partije Velike Britanije (koji se takođe sprema na odlazak u arhivu); Spisak mojih magnetofonskih traka sa klasičnom muzikom; Tlocrt CTA, Central Terminal Areae Heathrow Airporta (spreman za pogreb); 

Vizitkarta Mrs. Frances Aldridge, aerodromskog Public Relations Officera; Krupna grčka azbuka; Mapa Istanbula dok se zvao Konstantinopolj; Porodično stablo Njegovana iz Hodočašća; Tlocrt imaginarnog Turjaka, J.U.B.-a i Gradščine; Slika jednog kentaura; Fotografija naslovne strane R.G. Wassonove knjige The Road to Eleusis (centralne teme oko koje će se okupiti nove ideje; Kompozicija VI, VII knjiige Zlatno Runo; Parola: “Sve su bitke dobijene, ali se borba nastavlja!” (Oko nje imam izvesne dileme) ...

ZAŠTO LJUDOŽDERI NISU PATILI OD DUŠEVNIH KRIZA?

 

ZAŠTO LJUDOŽDERI NISU PATILI OD DUŠEVNIH KRIZA?

Svaki je sistem teorijski izvodljiv. Načelno uzev, svaka se konzistentna ideja može projektovati u stvarnost. U praksi, međutim, tamo gde se okolnosti nikad ne mogu baš sasvim predvideti, i one ometajuće eliminisati, nastaju teškoće kojima zahvaljujemo za ono malo prirodnog, spontanog, slobodnog života što ga, s vremena na vreme, uživamo. Našem načinu života nedostaje doslednost i otuda potiče većina duhovnih, duševnih i društvenih kriza. Antropofagos, ljudožder, nije ipatio od tih kriza jer mu moral nije bio u sukobu sa ukusom, a naš strogo osuđuje bar polovinu onoga što osećamo, činimo ili mislimo. Preostala polovina, u srećnom skladu s ličnim merilima, u nesrećnom je protivrečju s nekim opštim. Tako je nesklad opšti i potpun.

 Njegova apsolutnost, pretvorena u Prirodan Poredak Stvari, u Pravila Igre, kojima se povinjujemo ako sebe smatramo građanima, ako držimo do pripadnosti tzv. građanskoj civilizaciji Razuma i Mere, onemogućuje svaki slobodan izbor u okvirima datog životnog klišea. (Izbor van njega je bekstvo.) O nekakvoj racionalnosti, o nekakvom uistini razumnom životu, ne može ovde biti ni reči. Niko, naime, ne može racionalno živeti ako njegovim ponašanjem diktiraju dva oprečna, neprijateljska sistema vrednosti. Od toga se može jedino pošašaviti. Kao Buridanov magarac između dva plasta sena.

Takvim magarcem osećaće se i advokat Leonid Njegovan kad na temu ove dihotomije bude razmišljao 1941, prilikom porodičnog božićnog skupa u Turjaku kraj Ljubljane. Ali mu to neće smetati da sa generalizaeijom produži: saznanje da je čovek magarac pomaže da se to bude lakše. Razmišljaće, dakle, i o tome da su Revolucije kolektivne racionalizacije ovih dilema. Krvlju se savlađuje protivrečnost građanskog bića. Između morala i čina opet se stvara korespondencija. Novi moral iziskivaće i odgovarajuće, druge činove. Kad se otpočnu preduzimati treći, točak dihotomije počeće da se ponovo okreće. 

U nastavku će gospodin advokat doći do ubeđenja da se buržoazija, kojoj je po definiciji i sam pripadao, mora odlučiti između neba i zemlje, hrišćanske i akcionarske etike. U protivnom, izgubiće svet u korist klase, koja, bar privremeno, bude uspela da spoji moralni ideal s realnim ljudskim interesom. Tako će dospeti do projekta idealnog buržoaskog svemira. On će se osnivati na jednoj od čuvenih simeonskih poslovica, po kojoj se sve na svetu događa u procentima — En postotis...

Ovo je fantazmagorično razmišljanje jednog građanskog intelektualca razočaranog stanjem društva što mu je 1941. ostavljeno u nasleđe. O čemu bi i kako razmišljao razočarani intelektualac godine 1979? (Pod uslovom da bar približno zna čime je razočaran, i da još uvek ume to da bude.) Bez pravog, iskrenog, a iznad svega dubljeg odgovora na ovo pitanje, odgovora koji je i sam lišen predrasuda razočarenja, nemoguće je napisati savremeni roman o savremenom intelektualcu. Umesto toga, uvek čemo dobijati realističku priču o malograđaninu ili romantičarsku priču o negrađaninu svih vremena.

Ovaj zapis, međutim, ne pišem zbog literature. (Dođavola sa literaturom!) Pišem ga zbog svog života koji opet počinje da klizi tračnicama rutine, na kojima su sve stanice unapred obeležene, i jedina se uzbudljivost može osetiti u povremenim zakašnjenjima da se do njih stigne. Približava se vreme mojih famoznih dekadnih mena i ja se iznova osećam uznemiren i konfuzan kao leta 1968. kad sam na Zlatiboru odlučio da dođem ovamo na Tibet...

Nešto će se dogoditi

KONSTANTINOPOLIS (NA TEODOSIJEVIM ZIDINAMA) 27. 8. 1978.

 

KONSTANTINOPOLIS
 (NA TEODOSIJEVIM ZIDINAMA) 27. 8. 1978.

Lj. i ja se opet izdvajamo od grupe i odlazimo tamo gde niko neće. Većina čarter-hodočasnika juri na Bazar u Kapali čaršiju, a ima ih koji se stidljivo iskradaju da bi uporedili beogradske cene s onima u modernom kvartu Istanbula. Nešto od otomanskog grada će videti prinudno, jedino blagodareći dosadnoj rodoljubivosti vodiča, iseljenika iz Makedonije, obožavaoca Kemala Ataturka (ali i Mehmeda Osvajača),

čiji se pogled i na sam pomen Vizantije i njenih relikta (Hipodroma, mozaika na ulazu u Svetu palatu vasilevsa — do koje jedva da vodi ikakav turistički znak — ili Hagie Sophie, u bednom stanju napuštene fabričke hale), čiji se pogled, dakle, namah gasi u čudu netrpeljivosti i ravnodušnosti. Sve što će mnogi od njih, mimo preplaćenog rđavog zlata, dobiti, sveži su razlozi za ogovaranje nečistoće i javašluka — pojmova za nas potpuno nepoznatih — zakeranja, sitničarenja i birana maltretiranja posluge u hotelu. (Ali i to je neka zabava. Debela žena iz Skoplja, koju je ovamo dovela nagrada na konkursu za skupljanje zapušača od pivskih boca, uglavnom se tim i bavi.) ..

Odlazimo da slikamo Teodosijeve zidove, koji mi trebaju i za Zlatno Runo i za “Srebrnu ruku”. (I od njih, na razglednicama ili snimcima za slajdove, ima tek po koja kula. I to je, naime, vizantijsko.)

Dugo lutamo. Važno je nabasati samo na deo zida, on će nas onda dalje voditi. Niko nam ništa o zidu ne ume reći. A ni mi da pitamo ne umemo. Pet stotina godina pod Turcima prošlo je uzalud, i za njih i za nas. Preduzeta pantomima — igram zid, uzdajući se u svoju visinu — ne pribavlja nam obaveštenje, ali kao da postiže izvesno poštovanje. (Kasnije shvatam zašto. Orijent je oduvek imao razumevanja za jurodive.) . . .

Samo je Bog dovde mogao da nas dovede. Nailazimo na nekoliko metara široku brešu, obraslu korovom. i pošto srećno izmičemo krvoločnim psima — čuvarima bostana, vezanim dugim lancima što zvekeću poput okova, preko dubokog opkopa za vodu, punog kamenja i prašine, stižemo na utrinu, s koje se bedem može videti onako kako ga je gledao slovenski bašibozuk, za koji neki pakosni autori vele da je prvi provalio u grad.

 Želeo bih da imam viziju, da vidim oklopljene glave romejskih branilaca u zupčastim procepima zidina, iznad kojih poput munje proleće “grčka vatra”, da čujem njisak atova i alaukanje napadača, da u nozdrvama osetim smrad prašine i krvi; vidim jedno dete kako sa spoljnog grudobrana mokri, nastojeći da pogodi ravinu (ono što ću, bez tih ambicija, i sam uskoro morati da učinim), čujem lavež pasa i u nosu osećam miris vlastitog znoja. (U cisterni Jarebatan činilo mi se da, između memljivih stubova, u plavičastosablasnoj daljini, na jednom skliskom, kao bazalt crnom platou, vidim Simeona Sigetskog kako se budi iz vampirskog sna, da bi instinktom slepca i čelingasa genosa našao svoj put za Tivaj-Tebe i

tamo produžio da živi od krvi naivnih Grka. Zume! Apolovsome! — Zivimo! Uživajmo!)...

Crtež. Opkop. Otvoren prostor. Spoljni grudobran jedan do tri metra visine. Peribolds, Parateichion. Spoljni zid dva metra debljine, 10 visine. Tornjevi od 24 metra. Unutrašnji zidovi visoki 13, a u bazi široki tri do četiri metra. Tornjevi su ovde pentagonalni, heksagonalni, ali ih ima sa četiri i osam uglova ...

Idemo dugo duž zidova. Penjem se uz odrone. Sada odozgo nastojim da nešto doživim, da svoju imaginaciju probudim. Ništa se ne dešava ...

Slikam. Tražim naročite kutove. Nastojim da nađem očuvane delove, kojima ništa od ovog vremena ne smeta, koji bi mogli biti slikani i 1453 ...

Potpuno smo iscrpeni. Na povratku se gubimo, lutamo. U sumrak se dovlačimo do hotela.

(Primedba od 1979. godine: kad smo kotur sa Teodosijevim zidovima dali na razvijanje, konstatovano je da film nije bio ispravno namotan. Nije se okretao. Snimci su se slagali jedan na drugi kao leševi u masovni grob.)

 

4 APRIL 1977, III NASTAVAK

 

4 APRIL 1977, III NASTAVAK

 

14,00 —15,00

Rad u bašti.

15,00 —18,00

Pisao Zlatno Runo, IV. Sastavio spisak literature za mikrofilmovanje u Narodnoj biblioteci, (dopunska građa za V knjigu).

18,00 — 20,00

Večera. Šetnja sa Lj. po Harrow on the Hillu. Pijanac u prijatnom ćaskanju sa banderom. Bandera ga, očigledno, jedina razume. Šmislio vic. Dva čoveka sede na obali i piju limunadu slamkama. Treći se davi u reci. Jedan od prve dvojice baca mu u vodu slamku. Na pitanje zašto je to učinio, odgovara: “Hteo sam da se uverim koliko je istina da se davljenik i za slamku hvata.” Lj. misli da je vic odvratan. Ja nalazim da je sjajan. Čak i dubok...

20,00 — 22,00

Nastavak rada na Runu. Pred kraj škripi. Odustajem...

22,00 — 23,00

Pismo majci. Nikako da se naviknem da se samo njoj obraćam. Uvek mi se čini da sam iz ko zna kakvog odvratnog nehata zaboravio da u zaglavlju naslovim i oca. I kad god pišem, isti se bol vraća. Poslednji put kad je bio u Londonu ostavio je svoj šešir ovde. Zašto, pitao sam ga? Da bi se iduće godine po njega vratio. Nije se vratio. Ali šešir je tu. I uvek će ga čekati...

Razmišljam o Isidoru Njegovanu i njegovim pismima ocu koji ne postoji...

23,00 — 01,30

Na televizoru se obavlja rutinski večernji masakr. Čitam jednu američku knjigu — Dr. Srasz — o ludilu i pravnim normama ...

“Bolest je uvek dobrodošlo objašnjenje. Uviđanje izvesne hrabrosti u disidentstvu preti našem integritetu. Ako je samostalno mišljenje hrabrost, njegovo je odsustvo kukavičluk. (U nesposobnost za njega, primedba B.P.) I još fundamentalnije: ako su disidenti u pravu, onda je konvencionalno mišljenje pogrešno. Udobnije je u disidentu videti mentalnog bolesnika, i kad se bolest dijagnosticira, olakšanje je to za svakog, uključujući i lekare, koji u mišljenju nisu nekonvencionalniji od običnih građana ...” (Dr Walter Reich).

Osećam žudnju za stripovima iz mladosti...

 

4. APRIL 1977 (II DEO)

 

 

4. APRIL 1977 (II DEO)

12,30 —14,00

Sendviči. Snimao s ploče Šostakovičevu „Symphony N 11, G minor“, (Moskovski filharmonijski orkestar pod upravom Kirila Kondrašina.)

Opasno je za bilo koju partiju da bude u položaju iz koga ne može razlikovati one koji su u njoj iz opredeljenja od onih koji su u njoj iz interesa.

Svaki je pokret u neprilici kad valja da se nosi sa svojom prošlošću. Kakva da je, prošlost neke ideje, stvarna je. S budućnošću se nema neprilika. Budućnost je uvek jasna: nje nema. (Još ili uopšte?)

Problem su dželati istorije; žrtve su stvar statistike. Distinkcija se, kanda, oseća i u umetnosti. Ako je reč o ozbiljnom delu, dželati su i teži i zahvalniji za obradu od žrtava. Žrtve se nekako i same snalaze. Ispomažu se predujmljenim simpatijama čitalaca i našim smislom za pravdu. Na tako nešto dželati ne mogu računati. Oni moraju savladati i nesklone okolnosti priče, i otpor pisca, i averziju čitaoca. Mogu se osloniti jedino na naše sposobnosti da ih logički i psihološki motivišemo. 

U uspelim likovima krvnika, pisac postaje njegov saučesnik. U našim knjigama žrtve su zato uvek ubedljivije od njihovih dželata. Da li time hoćemo da kažemo da je nagon za ubijanjem toliko prirodan da kod počinioca zločina nikad ne izaziva nikakav otpor, pa da jc i svaka psihološka ili intelektualna motivacija za nedelo izlišna? Ili smo jednostavno nesposobni da duboko uđemo u stanje za koje verujemo da nikad ne može postati i naše?...

Postoji tačka gledišta, istina onog koji ubija, i tačka gledišta, istina onog koga ubijaju. U redu, moralna je prednost na strani žrtve, ali estetički mora ona biti ravnopravno raspoređena ...

Tzv. mali ljudi u literaturi imaju već samim sobom prednost. Čim lik budi saučešće, treba prema njemu biti oprezan — ne odbojan, tek rezervisan — sve dok se ne uverimo da je njegova moć izazivanja osećanja estetičke prirode, da potiče od pisca, a ne od popularizovanih svojstava samog lika, da je ono što nas osvaja, pridobija, razoružava, umetnička forma, a ne životna sadržina. (Da je životna sadržina s kojom se svakodnevno suočavamo primila ovde specifičnu i neponovljivu umetničku formu.)

Literatura pisca ( ) je čista formulacija iskustva, gde sam se ja prinuđen baviti razvijanjem odnosa koji će do formulacije tek dovesti. Nikakvo poređenje nije moguće između dela koje je zaključak nepoznatog logičkog i psihološkog procesa, i onog u kome je delo upravo taj proces ...

 

4. APRIL 1977.

 

4. APRIL 1977.

 

07,30.

Pismo od Srpskog P.E.N. Centra — Beograd:

“28. 3. 1977.

Dragi druže Pekiću, veoma nam je drago što možemo da Vas obavestimo da je Upravni odbor našeg Centra, na svojoj sednici, održanoj 25. 3. 1977. godine odlučio da Vas primi u članstvo Srpskog P.E.N. Centra.

S drugarskim pozdravima,

Sekretar Ivan V. Lalić,

Predsednik, Jara Ribnikar.”

 

Od srca hvala! Izvesnim osobama iz P.E.N. Centra Beograd trebalo je ravno tri pune godine — od kako sam akciju za učlanjenje poveo jednim pismom od 20. 2. 1974 — da me, uprkos kvalifikacijama i preporukama Predraga Palavestre i Dušana Puvačića, naših uglednih kritičara, članova P.E.N., prime u jednu međunarodnu profesionalnu organizaciju, u koju se, po svetu, bez ikakve muke učlanjuju i pisci knjiga o podvodnom ribolovu. Ako su tako agilni i hitri u zaštiti Povelje P.E.N., bolje bi bilo da sam se učlanio u pevačko društvo neke Sudbury crkve .. .

08,00 — 08,30

Radio u bašti. Prolećno kresanje žbunja ...

08,30 —12,30

Zlatno Runo, IV. Simeonska prepiska (od 1848.); pisma Ilije Garašanina Jovanu Marinoviću (od 29. marta 1848. do 31. decembra 1858); prepiska Ilije Garašanina (od 1838. do 1849, u redakciji Grgura Jakšića); građa o Vladi Kneza Aleksandra Karađorđevića . ..

 

GDE JE, STVARNO, ĐAVO?

 

GDE JE, STVARNO, ĐAVO?

The Devil in France — My Encounter With Him in the Summer of 1940 (Đavo u Francuskoj — Moj susret s njim u leto 1940.) od Liona Feuchtwangera, čije sam romane Openhajmove, Lazni Neron i Trilogiju o Jozefusu sa zadovoljstvom čitao. Opisuje internaciju u koncentracionom logoru „Les Mille“ na jugu Francuske. (U trenutku nemačke invazije, francuske vlasti su internirale sve nemačke emigrante, bez obzira što se dobar deo javno osvedočio u nepomirljivom antinacizmu.) Opisuje je sa akribijom majstora psihološke opservacije, ali i sa primetnim ogorčenjem građanina čiji je komfor, obezbeđen dotada njegovom kućom u Sonary, njegovom baštom oko te kuće u Sonary, i njegovim knjigama u toj kući u Sonary.

(“Ja sam sedeo u mojoj beloj, mirnoj kući u Sonary, na jugu Francuske, moje su knjige bile oko mene, a masline su se spuštale prema intenzivno plavom moru...”) I premda uslovi u tom francuskom logoru svakako nisu bili pansionski — ali su od nepodnošljivih podjednako bili udaljeni, a najnepodnošljivija je bila misao da se ovamo dospelo nepravedno, uvredljivo nepravedno — ispovest Liona Feuchtwangera bi ostalo samo jedno od mnogih svedočanstava o Zapadu u doba njegove fizičke, duhovne i moralne dezintegracije, i mi bismo čak i da su naša lična iskustva teža, sa njim saosećali mnogo više, da je on takvo razumevanje i takvo saučešće osećao prema žrtvama jedne još čudovišnije dezintegracije, godine 1937, dok mu se Moskva s prozora hotela Metropol činila tako “harmoničnom, veselom i bezbrižnom...”

 Jer, u jeku čistke od 1937, bio je L. F. upravo u Moskvi i izjavljivao da je, u poređenju sa fiktivnim slobodama na Zapadu, tamo otkrio onu — ozbiljnu i pravu. (A zatim je iz Moskve otputovao da u nju više nikada nogom ne kroči.) Te iste godine izjavljuje takođe: “Baš su seljaci ti koji su svesni razlike između mračne prošlosti i srećne, svetle sadašnjice. Njih nikada ne zamara ilustracija tog kontrasta ...” (U međuvremenu, taj se čudesni kontrast, prema The Fellow travellers Davida Coutea, ilustrira s pola do milion streljanih, dva miliona po logorima pomrlih, i krajem 1938, s oko osam miliona logorske populacije!) D. C. se sa pravom pita da li je moguče da zapadnoevropska saputnička inteligencija o svemu tome ništa nije znala?

Orwellova mišljenja već su u opticaju, ali ona su renegatska i bez dokumentovane potpore stvarnih svedoka mogla su se proglasiti ličnim i zlonamernim. A breša je u tom krvavomagičnom zidu ćutanja otvorena tek svedočanstvima Ciligae, Fischera, Buber-Neumannove, Weissberg-Cybulskiog ili Utleyja tek između 1940. i 1952. Smemo li verovati da L. F. baš ništa nije znao? Da baš ni u jednom času nije posumnjao u potemkinstvo vlastite vizije? O, jeste. On to sam kaže, ali dok je, iz perspektive Francuske, svoje bele, mirne, knjigama ispunjene kuće u Sonary, odakle je more bilo tako intenzivno plavo, još i imao neke sumnje u pogledu Zinovjevog procesa 1936, prisustvujući godinu kasnije Radekovom suđenju, nema ih više nikakve. Sad je siguran: ti ljudi su krivi! “Ako je sve to laž i prearanžirano, onda ja ne znam šta je istina!” (I ne znaš, Leone, u svakom slučaju ne onako i onoliko koliko je znaš u svojim romanima) . . .

Razmišljam o Jozefusu u novom, cauteovskom svetlu. Na međi Šezdesetih i Sedamdesetih godina inaše ere, ovaj jevrejski patriot i budući istoričar svog naroda, prilično traljavo vodi Galilejce, i daleko pre završetka Judejskog rata, pre pada Jerusalima i rušenja Velikog hrama, predaje se Rimljanima. Postaje zatim štićenik imperatora Vaspazijana i prijatelj njegovog naslednika Titusa, vitez Drugog reda i pripadnik rimske duhovne elite. Najzad, prihvatanjem helenorimske civilizacije, propovednik njenog ujedinjenja sa judaizmom u univerzalni, kosmopolitski kulturološki koncept.

 Od Jevreja, svojih kao i naših savremenika, označen kao izdajnik, možda je upravo zbog te “izdaje”, kao i ambivalencije svog kosmopolitizma i humanizma, bio najpogodniji književni model, kroz koji će L. F. izraziti sopstvene ideje o naročitoj i etički nadnacionalnoj misiji intelektualaca u istoriji, i sopstvene superiornosti nad nekim od njenih nužno prljavijih asipekata (žalosnih, ali neizbežnih zločina koji prate progres, u smislu kajgane koja se bez razlupanih jaja ne pravi). Možda je Josif Flavije duhovni preteča F. L., možda tek njegov istorijski alibi, a možda oboje. Ali je svakako sigurno da samo književna tema nije. Izvesna razlika, međutim, ipak postoji.

Josif Flavije je ostao kosmopolit i izdajnik, Jevreja, a L. F. je tokom svog, intelektualno prilično metamorfičnog, života napravio pun i savršen krug, te se krajem Pedesetih našao tačno tamo odakle je početkom Dvadesetih krenuo u traganju za svojim istinama. 1930, u Erfolg (Uspeh), optužuje on ruske boljševike za okrutnost i zloupotrebu pravosuđa; pre nego što će 1958. umreti, u poslednjoj knjizi Dezdemonina kuća razvija istoriju s tačke gledišta porazne po lukačevštinu ...

To me seća na jedan vrlo davni i, razume se, jednostrani novinski encounter M. G. sa Krležom. Došao je, naime R. Čolaković, Krleži s uznemirujućim vestima o čistkama u Sovjetskom Savezu. (U međuvremenu je očišćen i izvestan broj miliona seljaka, ali se to, izgleda, nije smatralo posebno čudnim ni uznemirujućim, sve dok se na đubravniku nije našao i predsednik Kominterne.) Krleža je tada, beležim ovo s velikom tugom, rekao: “Ja ne razumijem zašto ih se ubija, što ih se ne šalje u Sibir?” M. G. je tada, mislim u nekom novosadskom listu, napisao, a to opet s izvesnim ponosom beležim, da on ne vidi zašto bi se nevini ljudi ikamo slali? ...

U svojim izveštajima iz Rusije, Anna Louise Strong, 1932. i 1933, nigdc ne pominje glad, deportacije, ubijanja, no 1935, kad je najžešći talas kolektivizacije prošao, nalazi ona da je vreme da se i nešto istine čuje. Ali i tada za glad ona ne optužuje sprovodnike, već žrtve ove blitz-kolektivizacije: nesposobne seljake, saboterske kulake, seoske funkcionere. Sama ideja je sjajna. I ne samo sjajna. Nužna. Prosto se nije dala izbeći. Prema gospođi A.L.S., Staljin je tek izvršavao plebiscitarno izraženu volju ruskog seljaštva. (Za čim? Kolektivnim samoubistvom?) Fabijanci, neizbežni Webbovi (Sidney & Beatrice; mutno je sve to u nama, draga rnoja Beatrice!) nešto su otvoreniji.

 Oni priznaju da je došlo do generalnog štrajka ruskog seljaštva, ali, kao da su se uplašili svog građanskog sentimenta, odmah zatim zaključuju da je to posledica njihove zaositalosti, a kad se ova nađe na putu progresu, s njom se ovako ili onako mora izaći na kraj, isn't it so? Samo kako? Kojim sredstvima? Pa, veli Apton Sinclair, zar ubijanje nije ruska tradicija? (D. C.) Kao da je ubijanje deo narodnih običaja u Slovena, neka vrsta folklora, kazačok! (Zaprepašćuje ležernost s kojom humanisti, zaljubljenl u istorijski progres, prelaze preko sudbine svakog čoveka pojedinačno, ako je u pitanju nešto što oni zamišljaju sudbinom svih ljudi.)

A. Sinclaira je više zabrinjavala izvesna (prirodno za čoveka koji je uredno vodio knjigovodstvo svojih tantijema), nepouzdanost cifara. Njegov je glavni problem u svemu tome bio — statistički. Pet miliona? Koješta! Više od milion ni u kom slučaju! A kad se uzme u obzir da je reč o polu-majmunima, i da se time rešava piitanje gladi za sve ostale (takođe polumajmune?), milion mrtvih i ne izgleda tako mnogo. Tako je mislio pisac The Jungle, jedne od najpotresnijih i najmračnijih slika kapitalističke eksploatacije, situirane u tržnicama mesa Čikaga. No ruska je tržnica bila daleko i uvijena u neproziran omot dogme koja očarava. Što je očarala A. Sinclaira i nije čudno, kad je neko vreme toliko zaludela Andre Gidea, da je, kako veli D. C. taj hiperindividualist, nonkomformist — koji ni jedan manifest nije hteo potpisati ako njegovom rukom nije sastavljan — objavio: “Verujem da, ukoliko je neka individua izuzetnija, utoliko je više obuzeta oduševljenjem kad je apsorbuje masa i oduzme joj identitet.” ...

Evo još nekoliko liberalnih bisera. Harold Laski, 1936: “Postignuća na polju individualne slobode (u Ustavu, primedba B. P.), su široka i značajna, politiički nezamisliva u Nemačkoj ili Italiji. Ruski ekonomski uspeh je proizveo osećanje potpune unutrašnje sigurnosti, a to je, sa svoje strane, prirodno dovelo do popuštanja političke kontrole.” Maurice Hindus: “Diktatura je, u stvari, preplavljena ljubaznošću.” B. Shaw: “Dok u Engleskoj delikvent ulazi u zatvor kao običan čovek, a izlazi kao kriminalac, u Rusiji ulazi kao kriminalac, a izlazi kao običan čovek, ako se uopšte uspe nagovoriti da izađe.” (Ako se, pre će biti, uopšte pusti da izađe.) .. .

Izgnanici carizma uživali su potpunu moralnu podršku prosvećenog, liberalnog Zapada. Staljinovim žrtvama ona je bila odrečena. Dok se po sibirskim koncentracionim logorima umiralo u razmerama koje ni do dan danji nisu izmerene, liberali Zapada su pljuvali po njihovim grobovima, obožavajući njihove krvnike kao spasitelje čovečanstva...

Simptomatično je međutim da su oni listom odbacivali Trockog i njegovu svetsku revoluciju. Revolucija Trockog, naime, mogla bi se dogoditi i u njihovoj zemlji. Staljinova je bila modelirana samo za Rusiju. A Rusija je daleko. Veliki mesijanski eksperiment mogao se obožavati, bez potrebe da se u njemu i živi...