PISMA IZ TUĐINE LLXXXXIII deo

 

PISMA IZ TUĐINE LLXXXXIII deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

143.

HO­ME­O­PAT­SKE ČARI

AN­GLO­SAK­SON­SKE ULJ­UD­NO­STI

Kad mi je o pro­šloj emi­si­ji g. Džons, ljut zbog mog ne­shva­tan­ja eks­klu­ziv­no­sti en­gle­ske eks­cen­trično­sti, re­kao da ne bu­dem „ta­kav prokle­ti ma­ga­rac“, nije to bio tipično en­gle­ski ko­men­tar moje za­pu­š­te­ne kon­ti­nen­tal­ne in­te­li­gen­ci­je. Pa­si­o­ni­ra­ni istraživač div­lji­ne, on je veći deo vre­me­na pro­vo­dio van zem­lje. Na En­gle­ze dugo stran­stvo­van­je kob­no de­lu­je. Najgo­re što im se dešava je da počnu shva­ta­ti dru­ge, a onda re­dov­no gube sebe i pre­sta­ju biti En­gl­e­zi u onom smi­slu u kome ih po­zna­je­mo, pa ih zbog toga vo­li­mo ili mr­zi­mo. Oda­ju se umet­no­sti, pre­l­a­ze u pra­vo­slav­lje, pod­u­pi­ru op­skur­ne re­vo­l­u­ci­je u zabačenim zemlja­ma, žive po prašuma­ma ili se, avaj, žene stran­kin­ja­ma.

Ta­ko­ je i g. Džons ste­kao svo­ju eks­cen­tričnost. Nije više bio savršen En­glez, a to je već i po sebi eks­cen­trično. Od stra­na­ca je naučio kako čovek val­ja da go­vo­ri ako želi da bude ja­san. Pošto En­gle­zi ma­hom ne žele da budu ja­sni, naše su im psov­ke­ su­vi­šne. Da ­u ­lu­tan­ju ­sve­tom, u du­go­m izbivan­ju iz „ostrv­skog ka­lu­pa“, nije oš­te­tio en­gle­ski od­goj, Džons bi mi, po svoj pril­ici, re­kao: „To što ste ka­za­li sa­svim je originalno, ali, bojim se, bar u ovom slučaju možda ne­pri­men­lji­vo“. „Pro­kle­ti ma­ga­rac“ bi ostao u lin­gvi­stičkom bub­nju.

En­gle­zi­ su ­strpljiv­ na­rod, ob­zi­ran, učtiv ­svet sa­mo, ne uo­bražavajte da je po­vod nji­ho­vom ci­vi­li­zo­va­nom po­na­šan­ju u na­klo­no­sti pre­ma dru­gi­ma, vama re­ci­mo. On je pre u od­bra­ni od tih dru­gih, od vas, re­ci­mo. Učti­vo­st je, u principu, oba­zrivo kre­tan­je po naj­o­se­tlji­vi­jim, naj­ne­ran­ji­vijim tan­gen­ta­ma međuhu­ma­nih od­no­sa. Ne po­vre­đu­je se tuđ in­te­gri­tet da se od re­pre­sa­li­ja zaštiti svoj. Učti­vošću En­glez čuva sebe, vas ­tek us­put.

Do­bar en­gle­ski od­goj pret­po­stav­lja ope­ri­san­je eu­fe­mi­zmi­ma, dvosmis­le­no­sti­ma, lin­gvi­stičkim ši­fra­ma ume­sto iskre­nim, ja­snim mi­sli­ma. Učti­vo­st je prećutna građan­ska laž; do­puš­te­na, često požel­jna po­l­u­istina; čak i pot­pu­na ne­i­sti­na. Ako vas En­glez „al­bi­on­ski“ li­ce­mer­no slaže da sjaj­no iz­gle­da­te, ume­sto da vam, kao „iskre­ni“ Sr­bin, otvo­re­no sa­o­pš­ti isti­nu kako iz­gle­da­te za­grob­no, shva­tićete pred­no­st tih ma­lih i ne­vi­nih ci­vi­li­zo­va­nih laži.

En­gle­zi su u nji­ma maj­sto­ri. Kao što su, ako žele, ve­šta­ci da ­vas ­za ­sr­ce uje­du, a bol da­ o­seti­te ­tek kad su­ o­ni već na dru­goj­ stra­ni uli­ce. Us­pe­la en­gle­ska kon­ver­za­ci­ja je spoj tra­di­ci­o­nal­nih idi­o­ma i konven­ci­o­nal­nih fra­za koje ni­š­ta ne ­znače, onih što­ znače ali ih ne raz­u­me­te, uvredljivog la­skan­ja, ono­ma­to­pe­je i udob­nih ćutan­ja. Ona je, takođe, umeće obi­laženja sva­ke ozbil­jni­je teme. Teme se ne iz­be­ga­va­ju uvek­ za­to što se o nji­ma ništa ne­ zna, prem­da se često i ne­ zna. 

Ako ­je ponižava­juće o nji­ma baš ništa ne zna­ti, još je gore zna­ti sve. Po­go­to­vu znan­je bez­ob­zir­no de­mon­stri­ra­ti. Sve o nečemu zna­ti znači u tome biti pro­fesi­o­na­lac. A u ma čemu pro­fe­si­o­na­lac biti nije en­gle­ski. Nije en­gle­ski što nije go­spod­ski, go­spod­ski nije što nije en­gle­ski, kako hoćete. En­gle­ski go­spodin može biti samo pri­sto­jan ama­ter. A to, bez šte­te po re­pu­ta­ci­ju go­spo­di­na, može biti u svemu, pa i u nečemu što n­i­je baš sa­svim go­spod­ski.

Bi­zar­ni psi­ho­so­ci­o­lo­š­ki re­ci­div ­fe­u­dal­nih vre­me­na, u ko­ji­ma su psi jeli s tr­pe­ze go­spo­da­ra a znan­je se hra­ni­lo s po­slu­gom, kad su samo na­jam­ni­ci sme­li i mo­ra­li biti sa­vr­še­ni a go­spo­da se raz­li­ko­va­la isključivo po ma­na­ma, vid­no ­je uti­cao na d­ruštve­ni sta­tus i psi­ho­so­ma­ti­ku ovdašnjih in­te­lek­tu­a­la­ca. Ov­de ­je ne­u­viđavno, sko­ro ne­pri­stoj­no biti in­te­lek­tu­a­lac. Po­go­to­vu eks­pert, osim, možda, za po­prav­ku kućnih apa­ra­ta i jav­nog mi­šl­jen­ja. što ste veći zna­lac, sve više se stidi­te.

Po­go­to­vu ako od toga vi­di­te vaj­du, ako ste, sa­klo­ni Bože, prinuđeni od pa­me­ti da živi­te. Pa­met kao hobi en­gle­ska ­je­ tra­di­ci­ja, pa­met ­ka­o­ za­ni­man­je kon­ti­nen­tal­na. Le­ka­ri su ovde sva­ka­ko pro­fe­si­o­nalci, čak i kad nisu stran­ci, kad su En­gle­zi, ali to pom­no kri­ju. Kad ste im u or­di­na­ci­ji ne stičete samo utisak da o bo­le­sti­ma zna­te više od njih, već i da im je to milo. Gal­ski pom­pe­znu iz­ja­vu De Gola da Fran­cu­ska ne hap­si svo­je Vol­te­re, datu po­vo­do­m jed­ne od hroničnih epi­zo­da Sar­tro­vog le­vog eg­zi­bi­ci­o­ni­zma, po­nov­lje­nu povodom domaćeg ge­ni­ja, niko ovde ne bi raz­u­meo. Malo bi ih re­klo: „Uhap­si­te man­gu­pa!“, većina ne bi zna­la o čemu je reč.

Tra­di­ci­o­na­lan iz­u­ze­tak od en­gle­ske učti­vo­sti su pro­fe­si­o­nal­ni političari, naročito na­rod­ni po­sla­ni­ci. Hro­ni­ka bri­tan­ske par­la­men­tar­ne ne­ul­jud­no­sti obi­luje raskošnim (ali, pa­zi­te, i ra­fi­ni­ra­nim!) eg­zem­pla­ri­ma uvre­da, grd­nji, ga­dosti i pod­me­tan­ja, koja u građan­skim od­no­si­ma nisu za­mi­sli­va, jer ­vas, ako ­im ­ne­o­pre­zno­ pri­be­ga­va­te, vode ­na­ su­d i­li­ društveno one­mo­gućuju.

Vođa opo­zi­ci­je Nje­nog veličan­stva g. Ki­nok re­dov­no je i bi­ra­no grub pre­ma Predsedniku vlade Nje­nog veličan­stva gđi Tačer, što je, kažu, tek jed­nim de­lom zva­ničan po­sao, a dru­gim, možda pre­težni­jim  - ne­zva­nična, lična sklo­nost. Na tur­ne­ji po SAD, u te­le­vi­zij­skom raz­go­vo­ru, Ki­no­k je umeće u vređanju pre­mi­je­ra i „vrlo po­što­va­nog člana...“ (Skup­štine) do­veo do umet­ničkog kli­mak­sa. Šoki­ra­ni in­ter­vju­er je naj­zad pla­nu­o: „Mislim da val­ja zna­ti, go­spo­di­ne, da je ona kod nas veoma pošto­va­na“ „O. K.“, - odgo­vo­rio je g. Ki­nok bez dvo­um­ljen­ja, „možete­ je od­mah uzeti!“

Endemske po­li­tičke ne­ul­jud­no­sti pod­se­ti­le su me na ape­le naših vla­da­jućih pse­u­do­de­mo­kra­ta opo­zi­ci­ji da bude ci­vi­li­zo­va­na, de­li­kat­na, ot­me­na, fina, naročito tolerant­na. Dir­nuo me je no­stal­gičan, vapaj za go­spod­stvom, po­la­ ve­ka ­od istih lju­di, nji­ho­vih ide­o­loških o­ta­ca, ili, učitelja program­ski rui­ni­ra­nim, ali pošto sam obećao da ću se uzdržavati od na­ših tema, sa žal­jen­jem ovde ko­men­tar za­vrš­a­vam.

 

 

 

PISMA IZ TUĐINE LLXXXXII deo

 

PISMA IZ TUĐINE LLXXXXII deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić 

142.

O JED­NOJ RUPI, DVA SVE­TO­NA­ZO­RA I SLAV­NOJ EN­GLE­SKOJ NA­STRA­NO­STI

Po­sto­je dva sve­to­na­zo­ra: kad u rupu upad­nu, je­dan će se pi­ta­ti ot­kud rupa; dru­gi, kako u njoj naj­bol­je žive­ti, ili, ako je moguće, iz nje naj­brže izaći. Prvi je sve­to­na­zor me­ta­fi­zički, dru­gi en­gle­ski. Oni što, u ru­pu kad upad­nu, od­mah kre­nu da je pre­ma svo­jim po­tre­ba­ma uređuju, ili, ako šan­sa po­sto­ji, iz nje izađu - En­gl­e­zi su. Oni što čame na nje­nom dnu, pi­ta­jući se oda­kle rupa i kako u nju, maj­ku mu, upa­do­še - mi smo. 

Pi­tan­je „zašto smo na sve­tu“ od vaj­ka­da muči um. Um je često pro­sečan. Po­ne­kad i en­gle­ski, ali tada nije pro­sečan. Tada je ili nat­pro­sečan, ili u sebi ima tuđe krvi, ili je tr­peo tuđ uti­caj. Pro­sečan en­gle­ski um uvek će se pi­ta­ti kako u ta­kvom sve­tu, ma od kuda bio i zašto je tu, naj­u­spe­šni­je žive­ti. Prak­tičnost je ključna od­li­ka an­glo­sak­son­skog uma.

Za zemlju s tolikim brojem ekscentrika i to ih, u načelu, prak­tičnost baš i ne sme da od­li­ku­je, to je čudno. No, ako u pri­ro­du en­gle­ske eks­cen­trično­sti du­blje uđemo, uvi­đa­mo da to­li­ko čudno i nije.

En­gle­ska eks­cen­tričnost lor­da N.N. ma­ni­fe­sto­va­la se, na pri­mer, u lu­do­van­ju za dečjim vo­zo­vi­ma; prak­tičnost, ko­li­ko mu je od na­stra­no­sti pre­o­st­a­lo, u tome što­ je po­se­do­vao i vo­zo­ve za od­ra­sle. Nje­go­vo lordstvo se uveče igra­lo mo­de­li­ma bri­tan­skih železnica a pre­ko da­na ­je uprav­lja­lo bri­tan­skom tran­sport­nom im­pe­ri­jom. Lord je, da­kle, naj­pre bio prak­tičan egocen­trik, pa tek po­tom po­stao ne­prak­tičan eks­cen­trik. Obr­nut re­do­sled nije moguć. Lord nije mo­gao biti naj­pre ne­prak­ti­čan eks­cen­trik, pa tek onda praktičan ego­cen­trik. Na taj se način do ego­cen­tri­zma ne do­spe­va. 

Pre toga se ban­kro­ti­ra. Mi­ni­ja­turne železnice su đavol­ski sku­pe. Da se ima to­li­ki broj nji­ho­vih bes­pre­kor­nih mo­de­la i da ih, ode­ve­ni u železničarsku uni­for­mu, po meri kro­je­nu kod elit­nog maj­sto­ra, na per­sij­skom ćili­mu ležeći, sa­ti­ma pu­šta­te pa­tul­ja­stim ši­na­ma između pig­mej­skih maketa po­sto­jećih en­gle­skih sta­ni­ca i kroz sin­te­tičku ko­pi­ju au­ten­ti­čnih en­gle­skih­ pej­zaža, morate prethodno imati i neke od onih veliki­h i ­pra­vih.

En­gle­ska eks­cen­tričnost košta. Bez en­gle­ske prak­tično­sti da joj obez­be­di budžet, ne može se upražnja­va­ti. Zato si­ro­ma­šnih eks­cen­tri­ka u Bri­ta­ni­ji nema. Lju­di u kar­ton­skim ku­ti­ja­ma po en­gle­skim me­tro­i­ma, st­a­ni­ca­ma ­i ­pa­sažima­ ni­su­ en­gle­ski ­ek­sce­n­tri­ci. To su en­gle­ski ne­srećnici.

U to me je uve­rio pri­ja­telj g. Džons, i sam eks­cen­trik s ne­iz­ve­snim kon­tom u ban­ci i iz­ve­snim na­stra­no­sti­ma, od ko­jih, videćemo, druženje sa mnom kao stran­cem i nije naj­man­je. Šeta­jući Hajd par­kom, raz­go­va­ra­li smo o eks­cen­trično­sti. Smer­no sam ga za­pi­tao, jer o tome sam tada malo znao, šta raz­li­ku­je domaćeg eks­cen­tri­ka od sva­kog dru­gog. „Dru­gih eks­cen­tri­ka nema.“ Od­go­vo­ri­o ­je uvre­đe­no. „Opro­sti­te“, re­ka­o ­sam, „i na Kon­ti­nen­tu se sreću lju­di koji se ne­o­bično, da ne kažem na­stra­no, ponašaju.“ „To nisu eks­cen­tri­ci“, re­kao je, „to su stran­ci. Even­tu­al­no lu­da­ci.“ 

Kraj nas su, pe­sko­vi­tom sta­zom, en­gle­ska deca u en­gle­skim jahaćim odećama en­gle­zi­ra­la na en­gle­skim kon­ji­ma. „Eks­cen­trično!“ Pri­me­tio sam, ima­jući u vidu nji­ho­ve sit­ne go­di­ne. „Ne. Jako zdra­vo,“ od­go­vo­ri­o je. Proš1i smo kraj­ ve­š­tačko­g je­ze­ra. En­gle­zi su ­vo­dom pu­šta­li mi­ni­ja­tur­ne mo­tor­ne čamce, je­drili­ce, gli­se­re. Među nji­ma je bilo i dece i s­ta­ra­ca. „Eks­cen­trično?“ upi­tah opre­zni­je. „Ne. ­Ja­ko ­za­bav­no“, od­go­vo­rio je g. Džons. Na Hyde Park Cor­ne­r-u smo za­sta­li da čuje­mo ulične be­sed­ni­ke. Op­kol­je­ni tu­ri­sti­ma­ go­vo­ri­li su o sve­mu i svačemu, sve i sva­šta. “Eks­cen­tri­ci­?“ up­ita­o ­sam ­s na­dom. '“Koješta!'“ re­ka­o ­je g. Džons. 

„Za ta­kve bu­da­laštine ima­mo parlament, a ovo su bes­po­sličari koje opština plaća da za­bav­lja­ju vas stran­ce dav­no umr­lom ­tra­di­ci­jom. Je­dan od­ go­vor­ni­ka je iz sve sna­ge gr­dio En­gle­sku i nje­nu kur­vin­sku po­liti­ku. U mojoj zem­lji ja bih ga bez dvo­um­ljen­ja pro­gla­sio pa­tri­o­tom. Ovde sam bio si­gu­ran da sam naj­zad sreo svog pr­vog pra­vog en­gle­skog eks­cen­trika. „Ka­ka­v ek­scentrik! To je neki la­bu­ri­stički idi­ot, po svoj pri­li­ci pro­pao na iz­bo­ri­ma.“ Na po­vrat­ku, po­sle en­gle­ske krčme, u me­tro­u, pod­zem­lju en­gle­ske zem­lje, za­te­ko­smo ne­ko­li­ko En­gle­za, na­lik strašili­ma za pti­ce, kako se spre­ma­ju na otpočinak u po­stel­ja­ma od kar­ton­skih ku­ti­ja. Iskre­no sam se ob­ra­dovao. „Ovo sva­ka­ko mo­ra­ju biti ti en­gle­ski eks­cen­tri­ci.“ „Šta je vama, čoveče?“ re­kao je. „Ta, to su nor­mal­ni en­gle­ski pro­sja­ci.“ „Ni naj­man­je ne­o­bični?“ „Ne­što drukčiji, svaka­ko, nego kod vas u Evro­pi.“

Onda mi je po­tan­ko ob­ja­snio što i ja vama na početku emi­si­je. Ras­tu­mačio mi je kako na­sta­ju en­gle­ski eks­cen­tri­ci i šta je sve nužno da ovde bu­de­te na­str­a­ni. Sve u sve­mu, ko­li­ko to ko­šta. Dovršio mi je i priču o pla­vo­krv­nom oso­ben­ja­ku N.N., obožava­te­l­ju vo­zo­va-igračaka. Kad je ban­krotirao, za­po­sli­o ­se­ na­ držav­noj železnici. Radeći na­ ve­li­kim, i dal­je se ma­lim, de­čim vo­zo­vi­ma za­bav­ljao, ali ga više niko nije sma­trao eks­cen­tri­kom. „Za­šta su ga držali?“ „Uglav­nom za bu­da­lu.“ Re­kao je g. Džons.

Na­j­zad se i ja raz­be­sneh: „Pa gde su onda, do­vra­ga?“ „Ko gde je?“

„Gde­ su ti slav­ni en­gle­ski oso­ben­ja­ci?“ „Ne bu­di­te ta­kav pro­kle­ti ma­ga­rac!“ re­kao je g. Džons sažal­ji­vo. „Zar bih ceo dan pro­veo s jed­nim stran­cem da ni­sam oso­ben­jak?“

En­gle­ski lu­dak pro­šao bi kod nas kao eks­cen­trik; eks­cen­trik, jamačno, kao lu­dak. Ako se naš lu­dak pre­seli u Bri­ta­ni­ju, u nadi da če ovde slo­vi­ti za eks­cen­tri­ka, vara se. I ovde će ga sma­tra­ti lu­da­kom. Ali, po­što je već stra­nac, to mu ne mora mno­go sme­ta­ti.

 

 

PISMA IZ TUĐINE LLXXXXI deo

 

PISMA IZ TUĐINE LLXXXXI deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

141.

 

AKO PREŽIVE, DECI ĆE BITI O.K. ILI PRIČA O NE­HA­JU I

CE­PI­DLAČENJU

 

Ima u po­na­šan­ju En­gle­za go­spod­skog ne­ha­ja koji im­po­nu­je i kad mu po­sle­di­ce ni u živo­tu građana ni u po­ve­sti na­ci­je nisu slav­ne, pa i gor­de do­sled­no­sti u tom ne­ha­ju. Su­vi­šno je na­vo­di­ti uzor­ke po­li­tičke ne­bri­ge iz pred­i­sto­ri­je Dru­gog svet­skog rata. Go­spod­ska je in­do­len­ci­ja ovo Ostr­vo, a s njim i „osta­tak sve­ta“, koštala više od čuve­ne ger­man­ske ra­di­no­sti, pred­u­zim­lji­vo­sti, čak i naci­stičke su­ro­vo­sti. Za ovu je pri­li­ku do­vol­jan od­nos Whi­tehal­l-a pre­ma po­ra­stu kri­mi­na­li­te­ta u zem­lji.

Na kon­fe­ren­ci­ji Kon­zer­va­tiv­ne par­ti­je, pre tri go­di­ne, on­da­šnji je mi­ni­star unu­tra­šnjih po­slo­va g. Da­glas Hard, po­vo­dom pli­me op­sce­nih lo­ka­l­ni­h u­bi­sta­va, sa­mo­u­ve­re­no ­o­bećao: „Na­por­no­ sam ­tražio ­put­ da­ bez dra­stičnih iz­me­na u za­ko­nu za­do­vol­jim in­te­res i po­li­ci­je i jav­no­sti. Po­lo­vične mere su bes­ko­ri­sne. Zbog toga ću od Par­la­men­ta tražiti da kri­vičnim­ de­lom pro­gla­si ­po­se­do­van­je­ noža na ­jav­nom ­me­stu ­be­z do­brog raz­lo­ga ili le­gi­tim­nog au­to­ri­te­ta“.

Po­mi­slićete da su ubi­stva, koja su pro­vo­ci­ra­la mi­ni­stra na ova­ko „ra­di­kal­ne“ mere, počin­je­na nožem, našim na­ci­o­nal­nim sred­stvom za rešavan­je ne­spo­ra­zu­ma. Nisu. Sva su izvršena va­tre­nim oružjem. Je­dan En­glez je ušetao u jed­nu bri­stol­sku fa­bri­ku i pu­škom sma­kao dvo­ji­cu rad­ni­ka. Ni­ka­kav raz­log­ za ovaj pri­vat­ni građan­ski rat nije ob­na­ro­do­vao.

Ako ga je i bilo, ostao je on, kraj zve­zda­n­og neba i mo­ral­nog za­ko­na, du­bo­ko za­pre­ten u nje­go­vom eg­zo­tičnom umu. Tome je pret­ho­di­lo, takođe ne­mo­ti­vi­sa­no, sad već le­gen­dar­no, ma­sov­no mi­tral­ji­ran­je u Hanger­for­du i vi­še­stru­ki po­kolj što ga je samo iz nje­mu zna­nih raz­lo­ga i opet va­tre­nim oružjem oba­vio iz­ve­sni g. Ra­jan. Od­go­vor vla­de bio je brz i oštar: za­bra­niće se noževi. Kao „do­bar raz­log“ po­se­do­van­ja noža na jav­nom me­stu neće biti to­le­ri­sa­na ni nje­go­va upo­tre­ba za tranžiran­je mesa na po­ro­dičnom iz­le­tu.

U međuvre­me­nu će si­stem iz­da­van­ja dozvo­la ­za no­šenje va­tre­no­g o­ružja, iz­ ko­jeg ­su ­sva ubi­stva izvršena, da naj­zad iza­zo­vu za­bra­nu sa­svim dru­gog i ne­vi­ni­jeg, osta­ti ne­iz­men­jen. Za­kon će bra­ni­ti da sečete hleb na uli­ci ali će dopuštati da pre­ko mi­li­on građana po­se­du­je oružje kod kuće, da po­slu­je 2 400 rad­nji za pro­da­ju re­vo­lve­ra i pu­š­a­ka i da u zem­lji radi 8 000 „pi­štoljs­kih klu­bo­va“, u ko­ji­ma ­se ­En­gle­zi vežbaju da s raz­lo­gom ili bez nje­ga ubi­ja­ju jed­ni dru­ge.

Ako pri­mer do­ka­zu­je en­gle­ski ne­haj, te ga ovom pri­li­kom pre­vo­di i pre­ko ivi­ce ra­zu­ma, u dru­gim, man­je­ značaj­nim, pa i sa­svim fri­vol­nim slučaje­vi­ma, En­gle­zi su ce­pi­dlački pre­o­se­tlji­vi. Te­š­ko ­je de­fi­ni­sati pri­ro­du tog sen­zi­bi­li­te­ta. U krup­nim, sud­bo­no­snim događaji­ma često ne­o­se­tlji­vi, u naj­bol­jem slučaju uzdržljivi, u ma­lim, bez­načaj­nim po­ka­zaće se kao te­ški sit­ničari. Neće pra­viti pi­ta­nje od to­ga ­š­to se pri štraj­ku ru­da­ra da­ni­ma smr­za­va­ju, za štraj­ka elek­tričara žive u mra­ku kao kr­ti­ce ili, dok železničari štraj­ku­ju, sa­ti­ma na vo­zo­ve čeka­ju, ali će neka bez­načajna pra­va sve do suda, gro­ba, a ne­kad i pre­ko nje­ga, fa­natično bra­ni­ti.

Ako se na vrhu be­o­grad­skog ne­bo­de­ra, pošto je lift kao i obično po­kva­ren, sporečkamo s En­gle­zom oko broja pre­val­je­nih ste­pe­ni­ka, onaj ko će sići da ih pre­bro­ji biće sva­ka­ko on. Neće, jad­nik, zna­ti da nam time niš­ta ne do­ka­zu­je, da ćemo i dal­je mi­sli­ti da smo u pra­vu mi. Jer se naš krun­ski ar­gu­me­nt ne na­la­zi u bro­ju ste­pe­ni­ka nego u količini na­š­eg sa­mol­ju­blja.

Do­bar ­de­o ­pi­sa­ma čita­la­ca­ no­vi­na­ma ­sa­drži is­prav­ku ire­le­vant­nog po­da­tka ili ospo­ra­va nevažnu tvrd­nju na bazi ve­ro­do­stoj­ni­jih fa­ka­ta, ot­kri­ve­nih po­sle du­gih i mučnih ko­pan­ja po ar­hi­va­ma. Upr­kos pri­zna­tim me­ta­fo­ričnim uslov­nostima, ra­ci­o­nal­ne ko­rek­tu­re domaćih ma­ni­ja­ka pre­ci­zno­sti nije pošteđena ni po­e­zi­ja. Te­ni­son je 1842. u po­e­mi „Vision of ­Sin“ (Vi­zi­ja gre­ha) is­pi­sao stih:

 

„Every mi­nu­te dies a man,

Every mi­nu­te one is born.“

„Sva­kog mi­nu­ta umi­re čovek,

Sva­kog mi­nu­ta rađa se po je­dan“.

 

Sme­sta je g. Čarls Be­bidž, za koga Eng­le­zi ve­ru­ju - a šta bi oni dru­go? - da je sto go­di­na pre pro­na­la­ska kom­pju­te­ra nje­gov pra­vi pro­na­la­zač, pre­sa­vio ta­bak i na­pi­sao pe­sni­ku pi­smo, u kome je, upr­kos even­tu­al­noj po­et­skoj le­po­ti, uka­zao na be­smi­sle­nost sti­ha. Za novo iz­dan­je po­e­me Te­ni­so­nu je lju­ba­zno ali odlučno sa­ve­to­va­no da za­pe­va:

 

„Sva­kog mo­men­ta umi­re čovek,

Sva­kog mo­men­ta 1 i 1/16 je rođena“.

 

Pri­ložen je ma­te­matički dokaz: da je pe­snik u pra­vu, da nje­gov stih izražava stva­ran sta­ti­stički odnos mor­ta­li­te­ta i na­ta­li­te­ta u sve­tu, čovečan­stvo bi ima­lo uvek isti broj živih lju­di. Pre­ci­zni Be­bidž ni ovom in­ter­ve­nci­jom u Te­ni­so­nov pe­snički mur­dar­luk ­ni­je­ za­do­vol­jan pa ­pi­smo za­vrš­a­va pri­med­bom u Postskriptumu: „Strikt­no rečeno ni to ni­je ­tačno. Stvar­na ci­fra to­li­ko je u raz­lom­ku duga da u je­dan stih ne bi sta­la, ali ve­ru­jem da je broj je­dan i jed­na še­snaj­stin­ka do­vol­jno aku­ra­tan za po­e­zi­ju.“

Kako se ove pro­ti­vrečne oso­bi­ne an­glo­sak­son­skog na­ci­o­nal­nog ka­rak­te­ra slažu? Kako u istom men­tal­nom pro­sto­ru udob­no me­sto na­la­zi ce­pi­dlačka bri­ga oko em­pi­rij­ske tačno­sti bro­ja u jed­nom za En­gle­ze ire­le­vant­nom sti­hu i va­pi­juća ne­bri­ga nji­ho­vih za­ko­na pre­ma bro­ju pu­š­a­ka i re­vol­ve­ra iz ko­jih se na te iste En­gle­ze bez raz­lo­ga puca?

 

 

 

PISMA IZ TUĐINE LLXXXX deo

 

PISMA IZ TUĐINE LLXXXX deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić 

140. 

BRI­TAN­SKA PO­LI­TI­KA

I PAR­TI­JA GOL­FA

Da se po­li­ti­ka kao ve­š­ti­na poređuje s većinom mo­der­nih spor­to­va, nije teško do­ka­za­ti. Nje­ne su mo­tor­ne sile, kao u sva­kom spor­tu - bor­ba, tak­mičenje, grčki agon. Po­li­ti­ka je na­lik šahu po mogućno­sti pred­viđanja stra­te­gi­je pro­tiv­ni­ko­vih po­te­za i tak­tičkoj kom­bi­na­to­ri­ci koja angažuje in­te­li­ge­n­ci­ju, a kad ova otkaže, ako je kor­pu­lent­ni­ji i jači, part­ner u izgubljenoj poziciji jednostavno prevrće ploču. Liči bok­su ili rvan­ju, s tim da po­de­le na ka­te­go­ri­je ne po­sto­je, a svi su udarci, za­hva­ti, tri­ko­vi, čisti kao i prl­ja­vi, do­puš­te­ni. S ma­ra­to­nom ima slično­sti po tome što je trka is­cr­plju­juća.

No, od nje­ga se i raz­li­ku­je. Cilj ma­ra­to­na uvek se vidi, cilj po­li­ti­ke ređe. U sport­skom se učestvu­je peške, u po­li­tičkom se povlašćene na­ci­je voze. Po­li­ti­ka pod­seća i na mačevan­je ali s raz­ličitim ra­pi­ri­ma, na di­zan­je te­go­va ali raz­ličitih te­re­ta i na te­ni­ski meč u kome re­ke­ti nisu isti, ni pro­stor s obe stra­ne mreže pod­jed­nak. Na međuna­rodnoj are­ni po­re­di se s fud­bal­skom utak­mi­com u ko­joj sva­ki igrač igra za sebe ili se po­ne­kad s dru­gi­ma udružuje, pri čemu se pra­vi­la stal­no men­ja­ju a da o tome svi su­de­o­ni­ci nisu pret­hod­no oba­ve­š­te­ni.

Na­šao sam u bri­tan­skoj po­li­ti­ci sve po­bro­ja­ne pa­ra­dig­me, i jed­nu vi­š­e. ­Jed­nu koju ni­sam mo­gao pri­pi­sa­ti dru­gim­ zem­lja­ma. To je poređenje s gol­fom.

Ne­ka­da ­je bri­tan­ska po­li­ti­ka pod­sećala na lov. Lo­vi­le su se pre­komor­ske te­ri­to­ri­je, tr­go­vačke kon­ce­si­je, voj­ne baze, di­plo­mat­ski ustup­ci, pa ako sve to iz­o­sta­ne i državna mreža osta­ne pra­zna – mo­ral­ne prednosti. Mo­ral­ne pred­no­sti same za sebe ni­kad nisu mno­go vre­de­le. One su­ značile ne­što ­je­di­no ­a­ko ­su se ka­sni­je mo­gle raz­me­ni­ti za neku stvar­nu do­bit. Ako se Bri­ta­ni­ja, na pri­mer, mo­ra­la na te­ri­to­ri­ji svo­jih ko­lo­ni­ja odreći rop­stva, stičući njime iz­ve­stan mo­ra­lni imu­ni­tet, vre­de­o ­je ­on ­sa­mo ako ga je mo­gla na­platiti pre­tva­ran­jem bivših ro­bo­va u sl­u­ge. Dok je im­pe­ri­jal­na po­li­ti­ka Bri­tan­skog carstva, pod ge­slom „Uhva­ti ih žive!“, na­li­ko­va­la sport­skom lovu na div­lje zve­ri, ka­sni­je, u ka­ve­zu hrišćan­ske ci­vi­li­za­ci­je pri­pi­tom­lje­ne i naučene cir­ku­skim ve­šti­na­ma građan­skog života, sa­vre­me­na po­stim­pe­ri­jal­na po­li­ti­ka Ve­li­ke Bri­ta­ni­je pod­seća na par­ti­ju gol­fa.

Sve­de­na na suštinu, ova se ­ek­strem­no uz­bu­dlji­va i di­na­mična igra, ugođena en­gle­skom tem­pe­ra­men­tu i pej­zažu, sa­sto­ji od po­ku­š­a­ja da se jed­na lop­ti­ca sa što man­je uda­ra­ca ute­ra u jed­nu rupu. Da bi se zna­lo gde­ je rupa, iz­nad nje ­je po­bo­de­na za­sta­vi­ca. Od­o­zgo ro­min­ja kiša, no nije obavezan deo igre. Ki­ša ­je tipično ­en­gle­ski do­da­tak, čiji je cilj da otme ono malo, inače, sum­nji­vog, za­do­voljstva što ga u golf možete neovlašćeno pro­kri­jumčariti. Naj­požel­jni­je je lop­ti­cu u rupu ute­ra­ti pr­vim udar­cem, pa otrčati kući, osu­š­i­ti se i pre­du­hit­riti ne­iz­bežnu pne­u­mo­ni­ju. 

Tako se nešto ne događa. Možda bi se do­go­di­lo da je te­ren za igru pro­jek­to­vao Evro­plja­nin koji se mučnom pro­bi­jan­ju kroz mra­znu stvarnost nije učio po ­en­gle­skim pri­vat­nim ško­la­ma gde ­je te­le­sna izdržljivost na većoj ceni od izdržlji­vo­sti in­te­l­i­ge­n­ci­je i gde do­bro pogođen kri­ket uda­rac više vre­di od sva­kog la­tin­skog ne­pra­vil­nog gla­go­la. Evro­plja­nin bi ga mo­de­li­rao kao rav­nu pi­stu. Kom­po­no­vao ga je En­glez, pa je zem­lji­šte tako za­mi­šl­je­no da­ vam one­mo­gućuje sva­ki brz uspeh, osim ako se tiče gu­bit­ka zdrav­lja.

Golf igra­li­š­te ­je, kao i te­ren en­gle­ske po­li­ti­ke, puno pre­pre­ka svih vr­sta i ob­li­ka: ja­ru­ga, brežul­ja­ka, ši­pra­ga, močvara, pa se pre­težan, za en­tu­zi­ja­ste naj­za­bav­niji, deo igre sa­sto­ji u tra­ganju za iz­gu­blje­nim lop­ticama. Naj­vi­še­ vre­me­na i bri­tan­ske vla­de pro­vod­e u po­tra­zi za iz­gu­blje­nim lop­ti­ca­ma stra­načkih pro­gra­ma, koje su pre­ci­znim udar­ci­ma šta­pa pogre­š­nih od­lu­ka, ume­sto ka cil­ju, po­sla­te u bes­tra­gi­ju ne­kog po­litičkog ćor­so­ka­ka. Na­rod, na­lik pa­si­o­ni­ra­nim lju­bi­tel­ji­ma gol­fa, pra­ti vla­di­ne igrače kroz du­bo­do­li­ne, ši­pra­ge i močvare s­tra­načkih za­bl­u­da, bi­jen po­ve­snim olu­ja­ma i vlažen isto­rij­skim pro­va­la­ma obla­ka. Par­ti­ja se prekida tek kad svi­ma po­sta­ne očigledno da vla­da za­gu­blje­nu lo­pticu svo­je po­li­ti­ke uo­pšte ne može da nađe. Za­men­ju­je ­je dru­gi igrač, dru­ga vla­da, s lop­ti­com svog pro­gra­ma, ali i ta će ubr­zo ne­stati u gu­stom šipražju domaće ili svetske po­li­tičke kon­fu­zi­je.

Go­lf je, da­kle, eng­le­ski sport koji je po­stao pa­ra­dig­mom za umeće na­ci­o­nal­ne ­po­li­ti­ke. Pi­ta­o­ sam­ se ­ko­ji ­od na­ših na­rod­nih spor­to­va tu čast pri­težava. Po­mo­gao mi je drug Živo­rad dok smo još bili u pri­ja­teljstvu, dok na antivladinim demonstracijama u Beogradu, 13. juna1990, is­pod čet­ničke blu­ze nije iz­vu­kao po­li­cijski pen­drek. Na selu, u ra­noj agrar­noj mla­do­sti, valj­da ­pod uti­ca­jem na­rod­nih pe­sa­ma, naj­ra­di­je­ se­ i­gra­o ­vi­te­ških iga­ra. Ne­kom od dečaka zavežu oči ma­ra­mom pa ga u krug za­vr­te da iz­gu­bi ori­jen­ta­ci­ju. Po­tom ga dru­go­vi, je­dan po ­je­dan, pe­sni­ca­ma sa svih stra­na gru­va­ju. Viteška za­ba­va tra­je dok žrtva ne po­go­di od ko­ga ­je uda­rac do­bi­la.

Po­te­škoće en­gle­skog gol­fa leže pre­težno u ne­po­god­no­stima zemlji­š­ta na kome se igra. Po­te­š­koće sporta kao našeg nacionalnog političkog pra­u­zo­ra, pre sve­ga, su u ne­po­stojano­sti pra­vi­la. Igra s jed­nom žrtvom, na­i­me, može se i pro­dužiti. „Sle­pom dečaku“ se ne mora pri­zna­ti ko ga je udario.

Bri­tan­ska pol­itika slična je gol­fu. Ako u ulo­zi „sle­pog dečaka“ za­mi­sli­mo na­rod, a u su­i­gračima nje­go­ve vođe, po­go­di­ti nije te­š­ko čemu je slična naša.

 

London, 27. I 1991.

 

 

PISMA IZ TUĐINE LLXXXIX deo

 

PISMA IZ TUĐINE LLXXXIX deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

139.

KAKO SE PU­TEM SUDA (ELE­SKOG) OTRE­STI RAD­NIČKE KLA­SE

Da to vi­di­mo mo­ra­mo otvo­ri­ti bri­tan­ske no­vi­ne, što zbog čar­šavskog for­ma­ta, uz znat­nu veštinu, zah­te­va uvek i fizički na­por. Čak i ako vas osta­ve ne­o­ba­ve­šte­nim o većini značaj­nih događaja, na šta ste im kad za njih sa­zna­te za­hval­ni, ni­po­š­to vas neće pre­pu­sti­ti mra­ku u po­gle­du vaše lične i na­ci­o­nal­ne ire­le­van­ci­je. Pro­šle­ je­se­ni ka­d je možda prvi put po­sle 1948. Ju­go­sla­vi­ja za­služiva­la pažnju ko­men­ta­to­ra, o njoj ste u ov­da­šn­joj štam­pi mo­gli naći samo ret­ke, krat­ke, ma­hom smu­še­ne ili sa­svim netačne iz­ve­š­ta­je. Po­gre­šna ge­o­gra­fi­ja mešala se u nji­ma s ne­is­tini­tom isto­ri­jom, ne­in­for­mi­sa­nost sa zlom vol­jom.

Ako nas uopšte ima, mada je najčešće bol­je da nas nema, str­pa­ni smo u fu­sno­tu ru­bri­ke „News di­gest“, u ko­joj „San­dej Tajms“ objavljuje do ko­sti sva­re­ne iz­vo­de iz ­svet­ske i domaće kon­fu­zi­je. 28. ok­to­bra 1990, re­ci­mo, društvo će nam pra­vi­ti po­ku­šaj otva­ran­ja bri­tan­ske am­ba­sa­de u Te­he­ra­nu, za­man­dal­je­ne po­sle Ruždi­je­ve afe­re; na­iv­ni apel se­na­to­ra Edvar­da Ke­ne­di­ja da se ubr­za re­vi­zi­ja pro­ce­sa šesto­ri­ci ne­vi­nih Ira­ca, osuđenih za te­ro­ri­stičke aten­ta­te u Bir­min­ge­mu; ne­zna­nac koji je teško ra­nio dvo­ji­cu lju­di zato što su mu, dok je spa­vao, obri­ja­li obr­ve; šesto­go­di­šn­ji Majkl Vud nađen ubi­jen u po­to­plje­nom­ maj­da­nu i ploča leda ispala iz aviona da probuši krov jedne kuće u Don­ka­ste­ru.

Domaćim no­vi­na­ma ­je ­ta­da ­do­mi­ni­ra­o ­stra­h od nemačkog uje­dinjen­ja, iza­zvan en­gle­skom lju­bav­lju pre­ma pred­no­sti­ma što ih je ga­ranto­va­la raz­je­din­je­na Nemačka kao, za srećnih vre­me­na „rav­no­teže sila“, mržnjom is­par­ce­li­sa­na Evro­pa; kri­za u Zali­vu, iza­zva­na lju­bav­lju g. Sadama Hu­se­i­na pre­ma ku­vaj­tskoj naf­ti i kri­za Evrop­ske za­jed­ni­ce, iza­zva­na lju­bav­lju gđe Tačer pre­ma bri­tan­skom su­ve­re­ni­te­tu. Nemački kan­ce­lar Kol ­je­ ve­ro­vao u sna­gu ger­man­ske rase, irački pred­sed­ni­k u sna­gu ira­č­kog oružja, bri­tan­ski pre­mi­jer, po tra­di­ci­ji, u sna­gu en­gle­skog okle­van­ja i mo­ne­te. Šta ­je jače - rasa, oružje ­ili ­fun­ta ­ko­ja ­o­kle­va­ - vi­dećemo ­u­sko­ro.

U međuvre­me­nu, bri­tan­ske se no­vi­ne bave važni­jim stva­ri­ma. Na pr­vom me­stu to je, raz­u­me ­se, ari­sto­kra­ti­ja. U pri­ka­zu po­svećenom knji­zi Pi­te­ra Akroj­da Pro­pa­dan­je i pad en­gle­ske ari­sto­kra­ti­je, do­zna­je­mo da je ova po­sle Dru­gog svet­skog rata „iz­gu­bi­la sve što joj je još pre­o­sta­lo od po­ve­ren­ja u sebe, svo­ju kla­su, nje­nu svr­hu i nje­nu budućnost“. Do­zna­jemo, takođe, da je erl Nel­zon, po­to­mak Na­po­le­o­no­vog po­bed­ni­ka kod Tra­fal­ga­ra, po­li­ca­jac, lord Norčesk za­na­tli­ja, kon­te­sa od Mara tr­go­vački agent, lord Ka­nin­gem pro­da­vac u de­li­ka­te­snoj rad­nji, lord­ Te­vi­ot konduk­ter au­to­bu­sa.

Ma ko­li­ko ovi pro­le­ter­ski, u naj­bol­jem slučaju malograđan­ski po­slov­ni angažmani, u poređenju sa zem­ljo­po­sed­ni­štvom ili ren­ti­jer­stvom, bi­zar­no zvučali i go­vo­ri­li o kla­snoj de­gra­da­ci­ji en­gle­skog plem­stva, sve­doče oni i o nje­go­voj žila­vo­sti. U sva­kom slučaju, en­gle­ski je pa­tri­ci­jat praktičniji od evrop­skog. Evrop­sko je ple­m­stvo bur­ne, prevrat­ne građan­ske re­vo­l­u­ci­je dočeka­lo na nož i zato je pod nož do­š­lo. Svo­ju tihu, evo­lu­tiv­nu građan­sku re­vo­lu­ci­ju en­gle­sko dočeku­je na ber­zi rada.

S nje, u međuvre­me­nu, rad­ni­ci kao kla­sa odlaze. Reč je o spo­ru po­sto­ji li ili ne po­sto­ji bri­tan­ska rad­nička kla­sa. Ne vode ga rad­ni­ci koji, da bi žive­li, mo­ra­ju da rade, po­sto­ja­la ona ili ne. Te­ra­ju ga bes­po­sle­ni ari­sto­kra­ti­ ko­ji­ pre­ma g. Akrojdu ­pro­pa­da­ju. Ume­sto ­da­ vo­de­ svo­ju­ slav­nu zem­lju, voze nje­ne po­ha­ba­ne au­to­bu­se i pro­da­ju nje­ne gro­zne kolače.

Na ­jed­noj­ je­ stra­ni­ Le­di­ Por­ter, predsednik lon­don­ske­ o­pš­ti­ne­ Ve­smin­ster, po­zna­ta po po­kret­nosti jezi­ka, na dru­goj voj­vo­da od­ Ve­smin­ste­ra, po­znat po ne­kret­ni­na­ma. Reč je o 532 sta­na u elit­nom delu Lon­do­na koje je voj­vo­da 1937. unaj­mio op­šti­ni „kao do­mo­ve ­za rad­ničku kla­su“, a op­šti­na želi da ih pro­da, ne vodeći bri­gu o kla­sn­oj pri­pad­no­sti ku­pa­ca. Tvr­deći da rad­nička kla­sa u Bri­ta­ni­ji više ne ­po­sto­ji, Ledi Por­ter želi da iz ugo­vo­ra o naj­mu uklo­ni kla­u­zu­lu koja je pri­zna­je i tako sprečava pro­da­ju sta­no­va oni­ma što joj so­ci­jal­no ne pri­pa­da­ju (ali im pri­pa­da lova); vojvoda od Ve­smin­ste­ra tvr­di da ona po­sto­ji te je „zaštit­na kla­u­zu­la“ i dal­je nužna.

O tome po­stoji li ili ne po­stoji bri­tan­ski pro­le­ta­ri­jat neće odlučiva­ti, kao u ha­o­tičnoj Evro­pi, ne­pred­vi­dlji­va isto­ri­ja već do­sta pred­vi­dljiv bri­tan­ski sud. Jav­nost se, kao i uvek, po­de­li­la. Lord Te­vi­ot, bivši kon­duk­ter autobusa, drži da rad­ničke kla­se nema od kada su sve kla­se spa­le na dijetalne en­gle­ske se­ndviče za ručak. Dra­ma­tičar Mor­ti­mer drži da je pro­le­ta­ri­jat dra­ma­tično do­ku­su­ri­la Tačerka: „Sre­di­ne nema. Ili pri­pa­da­te sred­njoj kla­si ili spa­va­te u kar­ton­skoj ku­ti­ji.“ Kakvi rad­ni­ci“, uz­vi­ku­je jed­na kon­tesa, „kad nig­de ne mogu da nađem po­slu­gu?“ Od ove će go­di­ne, uo­sta­lom, rad­nička kla­sa i ofi­ci­jel­no ne­sta­ti. U držav­nim do­ku­men­ti­ma kla­snu će pri­pad­nost za­men­iti za­ni­man­je, obra­zo­van­je i „život­ni stil“. Nije rečeno kako će se ovaj de­fi­ni­sa­ti. Kako opi­sa­ti život­ni stil koji pod­razumeva le­to­van­je na Ba­ha­mi­ma, ja­sno ­je. Ali šta ćemo s život­nim sti­lom „umi­ran­ja od gla­di“?

Evan­ge­li­stička­ cr­kva, u me­đu­vre­me­nu, je usta­la pro­tiv ­tra­di­ci­o­nalnog pra­zno­van­ja Za­du­š­ni­ca. Ro­di­tel­ji­ma iz Hem­šaj­ra ni ovo nije do­voljno. Zah­te­va­ju da se iz ško­la pro­te­ra­ju i osta­le teme koje „otva­ra­ju put Sa­ta­ni“, među nji­ma: oste­o­pa­ti­ja, hip­no­za, gra­fo­lo­gi­ja, rat­ne­ veštine, joga, ori­jen­tal­ni ćili­mi, Ci­ga­ni, Bitlsi, učen­je o evo­lu­ci­ji, Fran­cu­ska i Ok­to­bar­ska re­vo­lu­ci­ja, kom­pju­ter­ske igre i aku­punk­tu­ra. Rad­nička kla­sa nije pomenuta. Nije bilo nužno. Vi­de­li smo da ona u Bri­ta­ni­ji više ne po­sto­ji. Kod nas po­sto­ji. Vi­de­li smo je. Osta­je joj samo da je čuje­mo.

 

 

 

PISMA IZ TUĐINE LLXXXVIII deo

 

PISMA IZ TUĐINE LLXXXVIII deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

138. 

DŽON KER­NKROS I EN­GLE­SKA

ŠPI­JUN­SKA NU­ME­RO­MA­NI­JA

Bog nije uho­di­o ­A­da­ma i tako sa­znao da se on o nje­go­vu za­po­vest u Ede­nu ogrešio. Znao je to i da ga po­taj­no ne pra­ti, da mu, u pro­fe­sional­nom špi­jun­skom žar­go­nu rečeno, ne bude „rep“. Je­vre­jin Jošua Ben Na­vin, iako bo­gom obil­no na­dah­nut, već nije tu moć po­se­do­vao: u Ha­nan je sa Si­na­ja oda­slao agen­te da pre na­pa­da iz­me­re de­blji­nu je­ri­hon­skih grad­skih zi­di­na. Od Iz­ra­iljca Jo­šue Ben Na­vi­na do Engle­za Džona Ker­nkro­sa proš1o je hil­ja­de go­di­na a pri­ro­da se naj­sta­ri­jeg za­na­ta na sve­tu, dru­gog po­sle pro­sti­tu­cije, nije iz­me­ni­la. (Ni pro­sti­tu­ci­je, uo­stalom.) Nje­gov je cilj istina. Ako je fi­l­o­sof­ska, kad do nje dođe So­krat, tako je i zo­ve­mo; zo­ve­mo je isti­nom. Ako se nje do­ko­pao Zor­ge, zo­ve­mo je špi­jun­skom in­for­ma­ci­jm.

Do fi­lo­sof­ske isti­ne stiže se obično pu­tem dru­ge isti­ne. Do špi­jun­ske uvek pu­tem neke laži. Šta smo iz­ve­snim fi­lo­sof­skim isti­na­ma do­bi­li, ne­iz­ve­sno ­je. Ali­ je ­i­zve­sno­ da­ su mno­ge ­bit­ke do­bi­je­ne blagodareći pret­hod­nim oba­ve­šten­ji­ma uho­da. Mno­gi su prego­vo­ri uspe­li samo zato što je pre­ko špi­ju­na jed­na stra­na zna­la do­kle je kon­ku­rent­ska sprem­na da ide u po­pu­š­tan­ju. Ia­ko­ je cilj fi­lo­so­fi­je i špi­junaže, kao po­sred­ni­ka isti­ne, po­du­da­ran, fi­lo­so­fe sma­tra­mo časnim, povre­me­no pa­met­nim, po­ne­kad na­stra­nim, pa i su­lu­dim, a špijune, takođe pa­si­o­ni­ra­ne tra­gače za isti­nom, uvek pa­met­nim i ni­kad lu­dim, ali ih uvek po­ma­lo pre­zi­re­mo.

U En­gle­skoj fi­lo­so­fi nisu na ceni, osim ako im shva­tan­je sve­ta nije eks­tra­va­gant­no ili bar du­ho­vi­to. Cene se špi­ju­ni, čak i kad su tuđi. Pre sve­ga svo­ji koji za tuđe rade. Sto­ga ­je špi­jun­ska nu­me­ro­ma­ni­ja (pa­to­lo­ška ne­spo­sob­nost da se sta­ne u nji­ho­vom bro­jan­ju) i lov na špi­ju­ne ma­so­van na­rod­ni sport. Ni­š­ta man­je po­pu­la­ran od do­stav­ljan­ja u So­vjet­skom Sa­ve­zu pred­gor­bačov­lje­ve ere. Raz­li­ka je što Evro­plja­ni za oba­ve­štaj­ci­ma jure dok još de­lu­ju a En­gle­zi kad su ovi u pen­zi­ji, neki već i u gro­bu. Evro­plja­ni love sa­da­šn­je, En­gle­zi isključivo biv­še špi­ju­ne. Dru­ga je raz­li­ka što se evrop­ska kon­tra­špi­ju­naža bavi eli­mi­na­ci­jom tuđih špi­ju­na, a britan­ska, kad je uspe­la, nji­hovom se­rij­skom pro­iz­vod­njom. Udruženi, ovi pa­ra­dok­si tvo­re našu temu.

Vla­da uve­ren­je da je en­gle­ska viša sred­nja kla­sa između ra­to­va ga­ji­la bi­zar­nu po­tre­bu da s pod­jed­na­kom ažur­nošću ma­nu­fak­tur­no pro­du­ku­je ­i­zdajni­ke ­i ­he­ro­je. Ne­ zna ­se ­je­su ­li­ he­ro­ji ­i­z re­do­va džentl­me­na tu da po­pra­ve obes­hra­bru­jući uti­sak što su ga na mo­ral na­ci­je ostav­lja­li iz­daj­ni­ci iz bol­jih kuća, ili su go­spod­ski iz­daj­ni­ci do­la­zili da po­kva­re ma­lo­građan­sko za­do­voljstvo En­gle­za­ svo­jim he­ro­ji­ma. U sva­kom slučaju, uz ma­zo­hi­stičko sla­do­strašće, je­dan za dru­gim, ot­kri­va­na su, po en­gleskom pra­vi­lu sa­svim slučajno, u domaćim taj­nim službama zlat­na deca razočaren­ja u ka­pi­ta­li­stičku ci­vili­za­ci­ju; među oni­ma, da­kle, oni koji su, ima­jući od nje naj­vi­še ko­ri­sti, naj­bol­je­ zna­li n­je­ne mo­ral­ne ne­do­stat­ke. Re­dom su pali Bardžes, Ma­klin, Fil­bi, Blant. Prvi, dru­gi, treći i četvr­ti čovek ru­ske oba­ve­štaj­ne omče oko vra­ta Ve­li­ke Bri­ta­ni­je.

Ma­kar i zbog na­cio­nal­nog po­no­sa dru­gi ovde sta­ju. Ne traže pe­tog. Zna­ju da po­sle nje­ga do­la­zi šesti, sed­mi, i da tome kra­ja nema. Peti, dva­de­set­pe­ti, zar je važno kad je neko bio prvi? Za En­gle­ze je­ste. Lov na­ do­maće špi­ju­ne go­di­na­ma se na­stav­ljao i u nje­mu je s naj­mor­bidni­jim pret­po­stav­ka­ma, kao na na­rod­noj lu­tri­ji, učestvo­va­la cela na­ci­ja, ia­ko­ je prak­tičan­ značaj even­tu­al­no­g ot­krića dav­no­ bio is­cr­pljen. Ni­je­dan od hi­po­te­tičnih iz­daj­ni­ka nije više mo­gao biti u službi; ni Ru­si­ma, ni bilo kome, do gro­ba­ri­ma, od ko­ri­sti. En­gle­zi­ma to nije sme­ta­lo. Ko­ri­stan po­sao male gru­pe En­gle­za pre­tvo­rio se u zaba­vu svih.

Kad je Gor­bačov, 1984, prvi put kon­fe­ri­sao s go­spođom Tačer za­pan­jio se ko­l­i­ko je do­bro in­for­mi­sa­na o stan­ju u So­vjet­skom sa­ve­zu. Na­rav­no da je bila in­for­mi­sa­na kad su nje­na oba­ve­šten­ja po­ti­ca­la iz istog špi­jun­skog iz­vo­ra kao i nje­go­va. Tvr­du damu en­gle­ske po­li­ti­ke je za sa­sta­nak s me­kim vođom so­vjet­ske pri­pre­mio funk­ci­o­ner KGB-a Oleg Gor­di­jev­ski, već tri­na­est go­di­na na bri­tan­skom plat­nom spi­sku.

On je u knji­zi KGB - Priča iz­nu­tra otvo­rio novu se­zo­nu lova na Pe­tog ru­skog čove­ka u bri­tan­skoj tajnoj službi. Po­š­to su u pret­hod­nim lovačkim se­zo­na­ma fi­gu­ri­ra­li broj­ni ve­le­i­zdaj­nički kan­di­da­ti, on je za ovu run­du opš­te­na­rod­ne špi­jun­ske tom­bo­le pred­ložio g. Džona Ker­nkro­sa, osamde­se­to­go­di­šnja­ka koji na Jugu Fran­cu­ske kre­še ruže, del­je ama­ter­ske po­e­me, mi­sli da pre­vo­di Ra­si­na i u slo­bod­nom vre­me­nu umi­re.

Zna li Gor­di­jev­ski u ko­joj je meri nje­gov iz­bor po­go­dio bri­tan­ske na­ra­vi i na­vi­ke, ko­li­ko mu je zva­nična En­gle­ska za­hval­na? Ot­kri­ve­ni, Bardžes i Ma­klin pa­tri­ot­ski su ute­kli i spa­sli vla­du ne­vo­lje da po­vo­dom njih ne­što pred­u­zi­ma. Fil­bia se, usled na­iv­nog en­tu­zi­ja­zma ne­ko­li­ci­ne mla­dih idi­o­ta u službi, za dla­ku nisu do­ko­pali i po­no­vo se u ne­kom sud­skom mul­ju na­šli. Pro­kle­tog Blan­ta mo­ra­li su uhva­titi, nisu ima­li kud! Ma­ga­rac nije hteo da beži! Na sreću, spo­ra­zum­no sa Dvorom, za koji je mimo Rusa ra­dio, na vre­me su ga pod ćilim gurnu­li. Kernkros je hva­la mi­lo­sti­vom Bogu, van zem­lje i van do­ma­ša­ja prav­de.

Gor­di­jev­ski nije bio na­i­van. Znao je kako će ugo­di­ti sport­skom duhu po­slo­da­va­ca, a ne za­po­sli­ti ih više nego što žele. Znao je, takođe, da se u en­gle­skom lovu na špi­ju­ne zver ne ubi­ja, samo za al­bum fo­to­gra­fi­še. Mi smo u tom po­gle­du na kon­ju, mada je pi­tan­je za koga i taj radi. Kod nas su, iz­gle­da, svi za ne­kog ra­di­li, sa­mo ­je pi­tan­je gde, kada, kako. I ko će im štam­pa­ti is­po­ve­sti.