PISMA IZ TUĐINE LLXXV deo

 

PISMA IZ TUĐINE LLXXV deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

125.

ŠTO ZE­MLJI PRI­PA­DA,

ZE­MLJI NE­KA ­SE­ VRA­TI

En­gle­ska je u iz­ve­snom smi­slu čis­tun­ska zem­lja, ali joj to ne smeta da obožava prl­ja­ve afe­re. Naročito ako se nov­ca tiču. Do­vo­ljno ga je mno­go ukra­sti i po­sta­ti čuven. Uko­li­ko je suma veća, veća je i sla­va. Ulični kra­dljiv­ci ili bed­ni­ci što kra­du za život, na­pro­tiv, iz­da­šno se pre­zi­ru i oštro pro­go­ne. Nije u pi­tan­ju nji­hov nečastan po­stu­pak ko­li­ko od­su­stvo, u tim sit­nim kri­mi­nal­nim po­du­hva­ti­ma, sva­ke vi­zi­je, ima­gi­na­ci­je, gran­de­ce, iz­nad sve­ga pi­rat­skog pu­sto­lov­nog duha. Se­ti­te­ se „pljačke sto­leća“ u režiji zna­me­ni­tog R. Big­sa.

Pošto je neko vre­me bila na nje­ga be­sna, više što mu je za­vi­de­la no što ga je osuđiva­la, kad ga je po­sle niza go­di­na iz­be­gl­i­štva iz Rio de Žane­i­ra val­ja­lo eks­tradi­rati u zem­lju nje­go­vog rođenja, držav­lja­n­stva i ne­de­la, i kad je Bra­zi­li­ja tome pra­vi­la ad­mi­ni­strativ­ne smet­nje, ce­la ­je En­gle­ska stala na Big­so­vu stra­nu. Pi­tao sam pri­ja­tel­ja Džon­sa­ za raz­log: “Čove­k je ne­sum­nji­vo po­či­nio ne­što nečasno, zar nije?“ re­kao sam. „Ali se pri tom časno tru­dio“, od­go­vo­rio je g. Džons, „uspeo je. Što da se ne osta­vi na miru?“ Ako ste pri tom bo­ga­ti, pa vam, za­pra­vo, taj no­vac ne tre­ba, ako od nje­ga ne za­vi­si­te nego ste ga uze­li spor­ta ili avan­tu­re radi, sla­va će va­m biti ne­iz­mer­na i počastvo­va­na ­je ­tam­ni­ca ko­joj će biti dano da vas udo­mi.

Od krađe nov­ca ovde se više ceni je­di­no krađa ce­lih država, a u nj­i­ho­vom ne­do­sta­t­ku - dr­žav­nih taj­ni. Za En­gle­sku je ne­po­vrat­no pro­š­lo vre­me osva­jača In­di­je Klaj­va i Afri­ke Se­si­la Roda, koji su za bri­tan­sku im­pe­ri­ju kra­li čita­ve zem­lje. Na ras­po­la­gan­ju su osta­le samo en­gle­ske taj­ne. Sla­vu uspešnog ­do­maćeg špi­ju­na što ­je­ en­gle­skoj obez­be­di­o ­tuđu taj­nu po­mračiće je­di­no sla­va onog koji je tuđinu obez­be­dio neku domaću. Pa­ra­doks en­gle­skih na­klo­no­sti i idi­o­sin­kra­zi­ja u pod­ručju beščašća su­voj evrop­skoj lo­gi­ci ostaće za­u­vek enig­ma.

En­gle­zi su neš­to man­je za­in­te­re­so­va­ni za krađu kao ori­gi­nal­nu ema­na­ciju sport­skog duha kod jav­nih službe­ni­ka. U naj­ne­po­vo­ljni­joj su po­zi­ci­ji u tom po­gle­du čla­no­vi par­la­men­ta i mi­ni­stri. Ne­dav­no je stra­dao na­rod­ni po­sla­nik iako ništa nije ukrao; je­di­no nije pri­ja­vio, na šta ga skupštin­ski pravilnik obavezuje sve svoje poslovne interese, među njima i bli­sko­i­stočne, iz zemlje s kojom se mi ovih dana otimamo o neko „ničije i svačije“ ar­he­o­loško sre­bro. Nje­go­va ­je po­li­tička ka­ri­je­ra, upr­kos na­knadnom jav­nom po­ka­jan­ju, de­fi­ni­tiv­no uni­šte­na.

Kari­je­re na­ših „časnika“ ova­ko­ i­li­ o­na­ko­ u­ple­teni­h u „sre­br­nu ­a­fe­ru“, ni­su­ ni­ o­zleđene. Am­ba­sa­dor na dvo­ru Sent Džems u vre­me ile­gal­nog tran­spor­ta sre­bra iz Ju­go­sla­vi­je, šef mi­si­je u čijoj je di­plo­mat­skoj po­š­ti iz­ne­se­no, nije, do­du­še, više am­ba­sa­dor, ali ne zbog sre­bra već zato što je oti­šao na veću dužnost, oda­kle ­je, opet, pao iz raz­lo­ga koji ima­ju veze s nje­go­vim ne­ple­me­ni­tim men­ta­li­te­tom, a ne s našim ple­me­ni­tim me­ta­lom. Po­ku­šao je, na­i­me, da Srbiji zdi­pi celu po­kra­ji­nu i u tome bio in fla­gran­ti zatečen.

„Sre­br­nu afe­ru“ ot­krio je lon­don­ski „In­de­pen­dent“. Lepo je od bri­tan­skog li­sta što je to­li­ko za­in­te­re­so­van za naš po­sed i naš građan­ski mo­ral. Samo, list, iz­gle­da, zna šta se događa pod našom zem­ljom, no poj­ma nema šta­ se na njoj­ zbi­va. Zna da je kra­de­no sre­bro bi­lo­ za­ko­pa­no u na­šoj zem­lji, ali ne i za­š­to u nju, sad, na Ko­so­vu, ume­sto izvađenog sre­bra, za­ko­pa­va­mo lju­de. Zna, na­vod­no, i ko nam je sre­bro ukrao, ali ne ko na Ko­so­vu sme­ra da nam uzme -  Ko­so­vo. Dok su držali kon­ce­si­ju Trepče, stran­ci su o Ko­so­vu bol­je bili oba­ve­šte­ni. Iz tog vre­me­na im je u sećanju živo osta­lo je­di­no naše sre­bro. Sva su osta­la znan­ja iščezla.

Mo­ram pri­zna­ti da me čudi to­li­ka ro­dol­ju­bi­va ­ga­la­ma oko ne­ko­li­ko do­tra­ja­lih sre­br­nih tan­ji­ra, iz ko­jih, od kad su iz­o­sta­le vi­zi­te na­pred­nih afričkih ca­re­va bi­všem pred­sed­ni­ku Re­pu­bli­ke, kod nas nema ko s umećem da jede. Ko­mu­ni­stička oli­gar­hi­ja pola je veka te­mel­jno i sa­mouprav­no pljačkala ju­go­slo­ven­sku „dru­štve­nu svo­ji­nu“, osta­vl­ja­jući budućno­sti u ama­net ko­rup­ci­o­na­ške afe­re, do­vo­ljno krup­ne i za­mrš­e­ne da se nji­ma bave i naši da­le­ki po­tom­ci, ako od plaćanja pri­vat­nih du­go­va ove oli­gar­hi­je budu ima­li vre­me­na.

Go­di­ne 1944. započelo se do­sta skrom­no s ne­kret­ni­nom lju­di koji su u međuvre­me­nu, od­lu­ka­ma pre­kih „na­rod­nih su­do­va“ po­sta­li i sami ne­po­kret­ni. Po­tom se pre­šlo na na­ciona­lnu isto­ri­ju ­po ­za­dužbi­na­ma i mu­ze­ji­ma, kroz sto­leća re­dom i una­trag, sve do na­ki­ta naših sred­njo­ve­kov­nih vla­da­ra. Sle­di­la su osta­la ­jav­na do­bra - or­na­men­tal­ne ogra­de oko usta­no­va, vo­do­sko­ci s tr­go­va, mo­za­i­ci iz cr­ka­va – sve što ­se ­ne­ka­ko ­mo­glo­ odšra­fiti, ot­ko­va­ti, iz­va­li­ti­ i­ kući pre­neti. Na kra­ju se i pod zem­lju sa­šlo. Sre­bro, pod ta­jan­stve­nim okol­no­sti­ma u njoj nađeno, pod još ta­jan­stve­ni­jim je, na li­ci­ta­ci­ji kod lon­don­ske fir­me Sot­bi, za­si­ja­lo iz­nad nje.

Ali, čemu na­jed­nom to­li­ko za­pre­pašćenje i zgražavan­je? Čemu čuđenje i la­men­ti­ran­je? Ukra­li su, zar nisu, celu jed­nu državu sa svim nje­nim bla­gom, nje­nim sta­nov­ni­ci­ma i nje­nom budućnošću. Ne­ko­li­ko sre­br­nih tan­ji­ra man­je ili više, za­i­sta ne znače mno­go.

Pa ipak, šte­ta. Sre­br­ni tan­ji­ri bi nam do­bro došli. Mo­gli smo ih na­pu­ni­ti zr­na­stom hra­nom za mr­tve i po­hra­ni­ti u nji­ho­ve fa­ra­on­ske gro­bo­ve.

Mr­tvi­ma ­i ­pri­pa­da­ju. Iz zem­lje su izvađeni, zem­lji neka se vra­te.